Dragi Deda Mraze...

Ne znam da li ste primetili, ali ove godine Deda Mraz ima pune ruke posla. Sem što deli deci poklone (mada je to diskutabilno), tezgari po bankama. E, sad, nije mi jasna jedna stvar - jel ima više Deda Mrazova pa je svaka banka zaposlila po jednog ili je to jedan isti? Ako je jedan isti, onda mu sjajno ide, još malo pa će imati čitav Severni Pol u vlasništvu! Elem, sad stvarno... kad prođete kroz grad imate utisak da gledate reklamu za jednu te istu banku, svi su crveni, jel, pa kakvi bi inače bili, svi imaju manje više isti slogan. Ne znam koju će nam priču prodati sledeće godine, s obzirom da su neke banke već ove godine prešla na globalizaciju tipa - budi te i vi Deda Mraz, pa onda niz ulicu milion Deda koji slave i opijaju se. Nekako mi se čini da je taj mit koji je prvo Coca Cola izprostituisala sada sveden na nivo toliko obične i dosadne stvari da mu se samo jako mala deca raduju i to ne njemu nego poklonima, za koje, verujem, ne bi imali ništa protiv i da ih dobiju od mame i tate lično, a ne od tamo nekog matorog poštara obučenog u crveno, neočešljanog i neobrijanog. Ko zna, mozda će nekom pasti na pamet da položi autorska prava na Deda Mraza, eto toj Coca Cola-i recimo, pa postane još bogatiji. U međuvremenu, ja se razmišljam da pišem tim Deda Mrazovima/Deda Mrazu koji rade/i u bankama jer mi treba stan, pa da mi malo potpomogne nekim učešćem za kredit ili tako nešto. Kažu ljudi da on postoji samo ako veruješ, a ja eto počeću ako treba.

Ideja za poklon III...

Ručno pravljene ogrlice. Mogu se naručiti na e-mail choshak@gmail.com, cena je 250din. U cenu je uračunato i pakovanje.

Superstar

Obično slušam radio dok idem na posao. Jutros sam posle mnogo, mnogo vremena cula od Plejboj-a onu stvar Superstar. Slušam je i pojačavam i gledam namrgođene ljude oko mene i razmišljam - kako je meni dobro, a kako je njima strašno. Kako se ja osećam kao superstar, dobro i raspolozeno a čitav dan je ispred mene! Onda mi je pala na pamet jedna ideja - jutarnja terapija muzikom! Mene raspoloženje drži već ceo dan, pored svih cimanja na poslu, i dalje sam dobro raspoložena. Mislim, obično po prevozu slušamo neke buđave narodnjake i svi su smoreni, što zbog nemanja para, što zbog odlaženja na posao za koji nisu plaćeni, što zbog toga što se bliži nova godina, što zbog trista čuda....A zamislite kad bi ušli ujutro u prevoz i sa razglasa čuli neku stvar koja vas diže? Pusta maštanja... Izgleda da je vreme da položim vozački i kupim auto!

Ljubav

Možda će vam naslov zazvučati njanjavo, ali ne dajte se prevariti! Dakle, da li ste ikada razmišljali kako izgleda ljubav? Ne mislim na svakodnevni život, mislim na onaj nesalomivi mit, savršenu skoro filmsku sliku ljubavi... Na žalost takvi se filmovi više ne prave, ne znam ni da li bi imao ko da glumi u njima... Tražeći neke svoje stare tekstove, našla sam ovu fotografiju i shvatila da je to upravo to savršenstvo. Može da stoji u skupom ramu, može da stoji i na oronulom zidu prikačena zarđalim ekserom, ali uvek će biti ista – nešto kao ispunjen san. Čini mi se da sam je prvi put videla na TVu kada sam bila mala i imala isti osećaj kao sad dok je gledam. Savršen trenutak, uhvaćen za čitavu večnost. Više se ne prave ovakve fotografije, ljudi čak ni ne žive ovako, nije ih briga, jedva da zastanu na ulici da bi se pozdravili. Gde je nestala ova ljubav?

Zračenje

Nisam od onih ljudi koji šize za svaku sitnicu i poprilično dobro podnosim ludila svojih nadređenih, ali(!!!) jednu stvar sam pocela ponovo da NEpodnosim - zračenje! Znate ono kad vaš šef nema pametnije posla pa dođe, stane vam iznad glave i tako gleda u vaš monitor i stoji i stoji i stoji... To verovatno ima veze sa tipom čoveka koji vam stoji iznad glave, ne znam. Još gore je kad počnete nešto da radite, samo pobacate stvari i razmišljate a on/ona dođe sa rečenicom - nije ti to dobro, evo kako sam ja to mislio/la da treba da izgleda. Svi naši srpski šefovi boluju od jedne specifične i vrlo neizlečive bolesti koja vremenom postaje sve gora - ekonomisti sa dušom nerealizovanog umetnika. Pošto na posao dolaze samo zato što ne znaju šta bi drugo radili sa sobom, a treba nekako da opravdaju svoju besmisleno visoku platu (a deca u Africi još uvek gladuju), onda moraju s vremena na vreme da prođu vizitu po firmi. Ne razumem zašto misle da bez njih firma propada, da se ništa ne radi i da čim oni okrenu leđa, zaposleni kao u obdaništu počnu da divljaju i orgijaju? Situacija u kojoj besposleni šef sebe proglasi kreativnim direktorom jer smatra da je najkreativnija osoba u firmi ume da bude vrlo zajebana! Odmah počinje da traži neku (citiram) šljašteću štampu i parcijalno svetlucanje, boje koje svetle u mraku, a štampa na pausu je vrhunac elegancije. O tiražima tipa 20 komada na ofsetu, ne želim trenutno ni da razmišljam. Ali da ne širim priču toliko, vraćam se zračenju... Dakle, pokušala sam da rešim problem tako što sam se pomerila skroz do zida i tako NEostavila mesta da mi se bilo ko zavuče iz leđa, ALI, ne lezi vraže! Zrakač je vrlo uporan stvor i bez reči vas samo odgurne i zavuče vam se iza leđa. Ako ga nekad baš toliko iznervira to što mu niste ostavili prostora, onda vas besno napuši, ali retko ulazi u konflikt jedan na jedan. Ne daj bože da na stolu imate neku kiflu ili slane štapiće (slatkiše preskače u glavnom), onda bez pitanja kreće da vam šuška po zalihama i komentariše punim ustima. Strahota! Ako se boji da se ne naljutite, onda vam uz osmeh dobaci - ja ti sve pojedoh, haha, reći ću sekretarici da ti kupi... i tako u krug.
Ponekad mi stvarno dodje da, kad mi se zrakač/ica montira iza leđa, mirno ustanem i kažem - izvoli, sedi, i onako ćeš ti to bolje!

Zašto se malo čitaju knjige?

Jednom davno sam čula vrlo zanimljivu konstataciju radio voditelja na ovu temu koja je glasila otprilike ovako: ljudi malo čitaju knjige iz dva razloga - ili se vrlo neudobno smeste pa ne mogu da se skoncentrišu na radnju koju čitaju, ili se smeste previše udobno pa im se prispava. Ovo nije daleko od istine, ali mislim da problem leži na drugom mestu. Prvo, standard nam je jako nizak. Ovako kako se živi u Beogradu, ne živi se u ostalim gradovima. Oni koji imaju decu kupuju im knjige za školu i to je to. Onda se setim - a šta je sa bibliotekama? Nemoguće da je članarina skupa! Drugo, problem je naći vremena za čitanje. Čitanje po prevozu je postalo previše komplikovano, gužva je sve veća i veća. Oni koji rade po ceo dan, poslednje čega se sete kad dodju kući je knjiga. Treće, da, mislim da generalno knjige jesu skupe. Iako svo svoje maleno bogatstvo trošim na hranu za glavu, knjige i muziku, mislim da spadam u onaj smešno mali krug ljudi koji to rade. ...A koliko vidim ljubavni vikend romani su se opet vratili u modu i koštaju nešto smešno malo u odnosu na knjige...i tako u krug.
Odakle mi zapravo ideja da pišem o ovome - primetila sam da ljudi jedva govore. Imaju problema sa izražavanjem, nedostaju im reči, ne mogu da se sete. Onda sam se malo zamislila i shvatila da TV zaista zatupljuje mozak, a svi smo ovisnici jer nam je na dohvat ruke. More uzrečica nam je ubilo jezik, a mozak...eh, ko zna gde nam je. Ljudi čitajte knjige, ima svašta zanimljivo u njima!
*Preporuke:
- Parfem/Patrik Ziskin
- Kap španske krvi/Miloš Crnjanski
- Čokolada/Džoana Haris
- Kao voda ya čokoladu/Laura Eskivel
- Emocionalna inteligencija/Danijel Goleman
- Teuta/Miras Martinović
- Ništa za ništa/Ćel Askilsen
- Sto od limunovog drveta/Džulijan Barns
- Cepidlaka u kuhinji/Džulijan Barns
- Blago cara Radovana/Jovan Dučić
- Kutija zapisanje/Milorad Pavić
- Poslednja ljubav u Carigradu/Milorad Pavić
- Roman za decu i odrasle/Milorad Pavić
- Strašne ljubavne priče/Milorad Pavić
- Svila/Alesandro Bariko
- Dečak i devojčica/Robert Gros i Robert Gris
- Stepski vuk/Herman Hese
- Hronike Ambera/Roger Zelazny

Čestitke

Ideja za poklon II...

Ručno pravljeni dnevnici/sveske/albumi. Mogu se naručiti na e-mail choshak@gmail.com, cena je 650din.

Ideja za poklon...

Ogrlice se prodaju u galeriji Singidunum u Knez Mihajlovoj ulici i na nekim tezgama preko puta likovne akademije. Autor je keramičarka Ivana Rackov. Cena je od 300-400 din. kako gde.

Novogodišnja kreativnost

Kako godine prolaze, sve manje volim Novu godinu. Nekako sve više imam potrebu da prespavam tih nekoliko dana, da me zaobiđe sva gungula i da se probudim u miru i tišini. Ali, ima jedan deo koji naročito volim - kupovina i pakovanje poklona. Možda samo ja imam taj osećaj, a možda je u pitanju nešto sasvim drugo, ali čini mi se da je poklanjanje poklona za Novu godinu, tek poslednjih par godina kod nas uhvatilo maha. Možda narod prosto ima više novca, ili je opušteniji pa uspe da nađe malo vremena i za to, ne znam, ali je dobro to što imamo potrebu da nekog obradujemo. Koliki god mrgud bila, moram da priznam da se obradujem kad mi stigne čestitka (mada ljudi sve manje pišu, sve manje koriste zemaljsku poštu). Pokloni su posebna priča. Novogodišnji pokloni, zapravo ne moraju da budu ništa veliko ispektakularno. Mogu biti obična sitnica, bitan je znak pažnje. Bitan je osećaj da ste se nekog setili i da imate želju nešto da date ili podelite sa nekim. Ako još niste počeli da razmišljate šta i kome, onda krenite, nema još puno vremena. ;)

Ponovo radi...

Shtikla blog. Posle duzeg razmisljanja, odlucih da ponovo postavim Shtiklu, ali u novom obliku. Dakle, ovde ce se od sada nalaziti mnogo zanimljivije teme, slicice, predlozi, obavestenja. Posto se priblizava Nova godina, pisanje cestitkica i pakovanje poklona, imacemo par primera i saveta. Bice preporuka knjiga i muzike, filmova i raznih kulturnih desavanja... sve u svemu, nova Shtikla krece...