Dakle, Wim Wenders-ov film, sniman je u 15 različitih gradova u 7 zemalja na 4 različita kontinenta. Zavrsen 1991. prikazuje priču iz bliske budućnosti, tj. 1999. godine, nuklearni satelit je van kontrole i sve staje. Pratimo nekoliko isprepletanih priča - Kler koja slučajno usred neke nedođije naleće na pljačkaše banke koji joj daju novac da ponese u Pariz. Usput sreće Trevora Mekfija alijas Sema Farbera koji putuje po svetu i snima razne prizore praveći bazu slika koju bi njegova majka uz specijalan pronalazak njegovog oca mogla da vidi... Posle njene smrti, oni počinju da snimaju svoje snove i upadaju u spostvenu zamku ovisnosti o njima...ukratko bi bio početak i kraj filma, ali...
Film je potpuno vanvremenski. Sada posle 15 godina od svog prvog prikazivanja nije izgubio ni jedan deo svoje čarolije. Nije ostario ni malo. I pored pomalo tragične priče koju priča, ipak ostavlja pozitivan utisak i nekakvo blago ubeđenje da je ipak sve moguće. Nema specijalnih efekata, nema fantasticnih prizora, prosto kamera i odlično izabrani predeli i mesta snimanja.
Ako niste nikada odgledali ovaj film, onda ste mnogo propustili. Ako ste u prilici da se dokopate one verzije od 4 sata i 40 minuta, obavezno to uradite. Slična poetična atmosfera evropskog filma se provlači i kroz Pariz Texas i Lisabonsku priču, ali je meni ipak Do kraja sveta najomiljeniji i nekako najcelovitiji film.
January 09, 2006
Until The End of The World
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
2 comments:
nisi jedina. imam jos par prijatelja i/ili poznanika koji tvrde nesto slicno sto verovatno govori nesto o njihovom senzibilitetu...
svakako lep film, mada za moj ukus mozda ipak malo previse dug i malo previse spor...
da, to je to - ljudi ga ili vole ili ostanu ravnodusni. Mi smo generacija posle, zapravo oni koji su neko '60. godiste, njima je film blizi. Svejedno, dobar je i tako dugacak i spor.
Post a Comment