Ono sve što znaš o meni

Novi roman Mirjane Bobić Mojsilović
Mozda će neki odmah da prevrnu očima i pomisle kako nisam normalna što pišem o ovoj knjizi. Mžda će se zgranuti sada ako već nisu na neku prethodnu. Bilo kako bilo, mislim da je knjiga vredna pomena. Jutros sam završila sa čitanjem i... moja mama bi se veoma obradovala. Junaci knjige su bliži njenim nego mojim godinama, nostalgija koja ih vezuje, muzika...hm, sad, tu muziku sam i ja zakačila ali kao mala. Na neki, meni nepoznat način, Arsen Dedić je i meni bio omiljeni autor, mada sam tada imala jedva 4-5 godina. Junakinje knjige su 4 žene, tj. 3 žene i jedna devojka. Spaja ih to što su sve tri nekada u životu bile sa istim čovekom i što su bile ostavljane jedna zbog druge. Priča je zanimljiva, mozda malo predvidiva, ali nekako zenski predvidiva. Svaka od ove tri žene je na svoj način pregrmela rastanak, prepatila, krenula dalje, našla svoj mir. Glavni muski lik, kako to obicno biva u muskom zivotu, u jednom trenutku oseti potrebu da ispravi neke greske u svom životu, proba da popravi i zaleči neke povrede koje je naneo ljudima svojim bahatim stavom. Malo iritira taj stav, malo iritira njegovo ponašanje, ali ...ko zna možda ću to tek shvatiti i opravdati kada dodjem u njihove godine. Priča je, sve u svemu, dobra, iskrena (svaka žena u svom unutrašnjem monologu priznaje sebi ono sto ne bi nikad nikom naglas, koliko je u stanju da se spusti zbog ljubavi i koliko je u stanju da preko nečeg predje zauvek). Od svih njenih knjiga, ova mi je nekako najviše prijala. Kao što rekoh, nije pisana za moju generaciju, mi tek treba da se spakujemo u neku muziku svog vremena i neke nikad ne prežaljene ili odavno prerasle ljubavi. Ali nije loše... lagana letnja literatura koja se brzo čita i ostvllja onaj dobar osećaj kada se zatvore korice i odloži na policu. Nema fantastičnih dogadjaja, nema bajke, ali bez svega toga se može, zar ne.