High Fidelity

Knjigu je napisao Nik Hornbi, moj najNEomiljeniji pisac ikad. Igrom slučaja sam film odgledala 4 puta u poslednjih mesec dana i jako mi se dopao, ali samo zbog šarma glavnog glumca Johna Cusack-a. Da je bilo ko drugi glumio njegovu ulogu, film verovatno ne bi bio tako dobar. Ono što treba reći je da je muzika u filmu odlična, da je knjiga ispoštovana 100%, dijalozi, situcaije, sve. Zanimljivo je da knjigu imam već par godina i da nikako nisam mogla da se nateram da je pročitam do kraja (jos zanimljivije mi je i to da mi je neko, ko ju je ranije pročitao, ispričao kako se knjiga završava i neopevano slagao-nećemo sada razmatrati njegovu potrebu da to uradi, ali eto - ljudi se svačim bave iz gluposti). Izrazito me je nervirala fotografija pisca na zadnjoj strani, a pošto je knjiga pisana iz prvog lica, to je pogoršavalo situaciju. Prosto nisam kapirala po čemu je onakav lik bio dovoljno dobar frajer da spava sa tim nekim super ženama, koje imaju ideju šta žele od života (na kraju sam ipak pročitala i knjigu). Mada...kad malo bolje razmislim, ima dosta takvih slučajeva. Ovaj put vam neću reci ni "pročitajte", a ni "nemojte da pročitate". Knjiga je kod nas izašla dovoljno davno, da ste je sigurno već pročitali, zaboravili i nastavili dalje...a možda je nekom i promenila život, nikad se ne zna (za jedan slučaj pouzdano znam). Dugo vremena sam bila u zabludi da te neke dileme i nervna rastrojstva koja ima glavni lik, kada ga devojka ostavi i ode kod drugog tipa, zapravo ima samo on i da je to samo na filmu. Onda sam se uverila da to nije samo na filmu... Mada, nikada mi nije bilo jasno pitanje "jel bolji od mene", ili "jel ti s njim bolji sex nego samnom". Nekako imam utisak da muškarci ne shvataju baš zbog čega bivaju ostavljeni i da stvari nisu baš toliko jednostavne da se svode samo na činjenicu da žene traže samo bolji sex. Ne mogu da grešim dušu, ne misle svi tako, samo onaj deo koji boluje od sindroma Petra Pana, što sada već čini 70% muške populacije (i lagano raste iz godine i godinu). Ne znam šta se zapravo dešava. Da li se ljudi boje starosti, vremena koje prolazi ili obaveza koje se moraju prihvatiti u životu? Mislim da smo neku sličnu temu imali na staroj Shtikli...večita tema muško-ženski odnosi. Juče mi je neko postavio pitanje da li bih radije zaradila užasno mnogo para ili bila u nekoj normalnoj i mirnoj vezi/braku. Kada sam pitala šta bi on uradio, rekao mi je da bi on radije oba! Meni to nisu dve kategorije koje se daju pomiriti, dijametralno su suprotne i nalaze se na sasvim suprotnim krajevima sveta moje svesti, a pri tom me novac ne zanima previše. Ali da se vratim na početak priče - žene odlaze jer se osećaju nesrećno, zapostavljeno, neprimećeno, previše se podrazumevaju, previše puta same večeraju za praznim stolom, a ne zato što tamo neki drugi baja ima duži. Uvek će neko imati duži ali to nije suština sreće u životu. Ako se setimo prapočetka, muškarac je bio lovac, a žena domaćica. Muškarac je gradio sklonište i lovio hranu, a žena je rađala decu, spremala hranu i šila odeću za zimu. Danas se odeća kupuje karticom, a klopa se u restoranima, tako da već dve bitne tačke zbližavanja otpadaju. Pošto su i žene danas dovoljno sposobne, znači da same zarađuju za život i provod, eto i treće tačke zajedničkog života kako pada u vodu, samo što se ova vrlo lako pretvori u borbu - ko zarađuje više! Ostaju još samo deca, ali za to su potrebni specijalni uslovi, tako da je ova tačka u današnje vreme osuđena na propast. I kad čovek ovako pogleda sve na gomili, užasno zvuči. Da ne dužim previše, jer mogla bih ovako do sutra... Da vam je ostalo još 6 meseci života, za čime biste najviše žalili?
a) za nezarađenim milionima evra
b) za neproputovanim predelima
c) za uskraćenom bliskošću porodice
d) za normalnim životom...