Dan Mladosti

Pošto je praznik, napisah oba velikim slovom, da se zna. Moram da priznam da nisam baš bila sigurna da li je to danas...Jutros kad sam se probudila i na radiju čula da je 25. maj, prvo sam krenula da kopam po glavi odakle mi je beše to poznato. Onda se setih da se muzej zove po tom datumu, pa sportski centar...onda se setih kartonske štafete koju sam napravila u nekom malom razredu osnovne škole i koja je pobedila na tom nekom takmičenju i navodno odneta u taj muzej da stoji sa svim dečijim štafetama iz ostalih gradova. Kao kroz maglu se sećam kako je izgledao slet, euforija TVprenosa stizanja i uručivanja štafete...Pre toga putovanja kroz celu Jugoslaviju...Eh! Nekad je bilo mnogo manje problema, živelo se veselije i opuštenije pa se moglo misliti i na štafetu. Eto čovek nam je poklonio taj svoj izmišljeni rođendan da ga slavimo i posle njega i da to bude naš dan, u koliko seosećamo mladi, a mi smo ga brže bolje ukinuli. Zapravo, mi se tu ništa nisamo ni pitali, ukinuli su ga oni koji nikad nisu ni bili maldi. Svake godine je neki poznati vajar osmišljavao kako će da izgleda ta štafeta, kako će biti isprepletani sibmboli, bila je neviđena čast trčati i nositi je i to nije mogao svako - samo odlični đaci, uspešni sportisti. U stvari, to je to što ne dostaje - pozitivan duh. Nekada je bilo važno biti odličan, biti dobar u svom poslu, imati rezultate, biti najbolji, ali stvarno. Onda su nastupila vremena nečije dece, čekova bez pokrića, pozajmica, bede i kredita. Više nikog nije bilo briga da bude najbolji, nikom nije bila važna škola, a sport i da ne pominjem. Nema više pobednika. Ko je učio taj je budala, džaba je gubio vreme, ko pomene da je nakda davno nosio štafetu sada mu se svi smeju i smatraju ga za neviđenog gubitnika, sve je otišlo u... Muzej još postoji, postoji i sportski centar. Pionira odavno više nema i današnja deca ni ne znaju šta je to i čemu služi. Kao da je to vreme za koje sam bila previše mala da ga doživim, ali dovoljno velika da ga zapamtim, postojalo u nekoj nepoznatoj dimenziji ili izmišljeno na filmu...a ni zemlje više nema.
A to je sve nekako ovako izgledalo:klik

Ono sve što znaš o meni

Novi roman Mirjane Bobić Mojsilović
Mozda će neki odmah da prevrnu očima i pomisle kako nisam normalna što pišem o ovoj knjizi. Mžda će se zgranuti sada ako već nisu na neku prethodnu. Bilo kako bilo, mislim da je knjiga vredna pomena. Jutros sam završila sa čitanjem i... moja mama bi se veoma obradovala. Junaci knjige su bliži njenim nego mojim godinama, nostalgija koja ih vezuje, muzika...hm, sad, tu muziku sam i ja zakačila ali kao mala. Na neki, meni nepoznat način, Arsen Dedić je i meni bio omiljeni autor, mada sam tada imala jedva 4-5 godina. Junakinje knjige su 4 žene, tj. 3 žene i jedna devojka. Spaja ih to što su sve tri nekada u životu bile sa istim čovekom i što su bile ostavljane jedna zbog druge. Priča je zanimljiva, mozda malo predvidiva, ali nekako zenski predvidiva. Svaka od ove tri žene je na svoj način pregrmela rastanak, prepatila, krenula dalje, našla svoj mir. Glavni muski lik, kako to obicno biva u muskom zivotu, u jednom trenutku oseti potrebu da ispravi neke greske u svom životu, proba da popravi i zaleči neke povrede koje je naneo ljudima svojim bahatim stavom. Malo iritira taj stav, malo iritira njegovo ponašanje, ali ...ko zna možda ću to tek shvatiti i opravdati kada dodjem u njihove godine. Priča je, sve u svemu, dobra, iskrena (svaka žena u svom unutrašnjem monologu priznaje sebi ono sto ne bi nikad nikom naglas, koliko je u stanju da se spusti zbog ljubavi i koliko je u stanju da preko nečeg predje zauvek). Od svih njenih knjiga, ova mi je nekako najviše prijala. Kao što rekoh, nije pisana za moju generaciju, mi tek treba da se spakujemo u neku muziku svog vremena i neke nikad ne prežaljene ili odavno prerasle ljubavi. Ali nije loše... lagana letnja literatura koja se brzo čita i ostvllja onaj dobar osećaj kada se zatvore korice i odloži na policu. Nema fantastičnih dogadjaja, nema bajke, ali bez svega toga se može, zar ne.

Sting u Novom Sadu

ili kako sam prerasla Stinga...
Odmah da priznam bila sam veliki poklonik Stinga. Negde me je našla ta njegova poetika i čitajući pesme kao knjigu pesama bez muzike, zaista sam se divila načinu na koji je bio u stanju da upakuje jedan običan osećaj i učini ga raskošnim ili jednostavnoj istini ispričanoj u par reči ali ubitačno tačnoj jer se od nje ne može pobeći. Probala sam čak i da ih naslikam i dam im boju. Koliko supešno, nije na meni da sudim. Međutim! Prva sumnja se pojavila prepakivanjem starih pesama u nove aranžmane. Na to sam nekako po inarciji uvek neraspoložena jer se setim Bregovića koji je čitavu slavu izgradio na žvakanju i preživanju jednih te istih nota. Znam da jedna priča može biti ispričana na sto načina, ali sve ima svoj početak i kraj i treba znati kad je dosta. All This Time nije loše zvučao, Still be love in the world takodje, ali publika je nezahvalna uvek traži nešto novo da se zanima i ima potrebu da bude fascinirana. Zato mi je Brand New Day mnogo draži. Naziv albuma je nekako nenametljivo pozitivan i to je već obećavalo. U celini je vrlo dobar, pomalo čudan i bajkovit sa momentima stvarnog današnjeg života. Meni najomiljenija Ghost Story i CD se verovatno izlizao na tom mestu. Isto toliko sam slušala Ten Summoner’s Tales nekada ranije. Onda sam krenula da razmišljam kako bi to trebalo da izgleda sledeći album i probala da dokučim svoje očekivanje. U međuvremenu sam nekoliko puta odgledala DVD All This Time, a moje razočarenje je raslo. Nešto u stavu mi je užasno zasmetalo. Onda se pojavio Secret Love i ja sam jedva dočekala da ga preslušam. Preslušala sam ga jednom, drugi put, onda su prošli meseci i meseci, onda sma ga ponovo preslušala i odložila na policu. Iz nekog razloga mi se učinilo da su neke pesme neuspeli plagijati sa prethodnog albuma, ista priča, ista situacija ali nekako praznjikavo ispričana, neka komercijala je provejavala kroz redove i pokušavala da popuni rupe. Meni to nije bilo dovoljno. Bledo, jako bledo i smorila sam se. Setila sam se da je potrebno mnogo novca za živeti u zamku, da biti zvezda i imati dušu nije baš izvodljivo i to je bilo to.
Godinama sam čekala taj neki famozni koncert i evo ga sada ...ali ja nemam želju da sve to čujem uživo. Ne znam da li želim da odem za rad starih stvari koje su bile jako davno i koji je on već prepakovao milion puta i sada liče na nešto drugo, a nove sigurno ne želim da čujem. Onda kad pogledam ovaj prethodni tekst o Lou Reed-u shvatim – prerasla sam Stinga. Izgleda da mi je potrbeno malo više sirove i iskrene energije da bi me nešto povuklo i zainteresovalo. Autobiografska Raštimovana muzika i briga za kitove su mi ostavili malo bljutav ukus u ustima.

Lou Reed

Tačno pre deset godina sam prvi put držala u rukama francusko izdanje Superstars* Guide maniaque du Velvet Underground et de la Factory d’Andy Warhol. Našla sam ga sasvim slučajno u Platou – ili bolje rečeno našlo je ono mene. Nisam znala ni jednu jedinu reč francuskog ali sam bila sigurna da je nesto važno. Neću pričati o koncertu koji Lou Reed-a koji je bio pre nekoliko meseci, jer je to neko opisao mnogo bolje i nema se šta na to dodati a ni oduzeti. Pokušaću da ispričam onu drugu stranu života jednog umetnika, onu koju znaju samo poklonici njegovog stvaralaštva. Dakle:
Lui Alan Reed, mozak Velveta, rođen je 2. marta 1942. godine u Bruklinu, u vrlo imućnoj jevrejskoj porodici. Pošto je vrlo rano pokazao interesovanje za muziku, roditelji ga kao petogodišnjaka šalju u muzičkui školu da uči klavir. Njega ipak više interesuje rok i već sa petnaest godina izdaje svoj prvi singl „So blue“. Pošto je bio vrlo asocijalan, roditelji ga šalju kod psihijatra koji ga leči elektrošokovima. 1960. se upisuje na univerzitet u Sirakuzi, gde upoznaje Sterlinga Morisona i kreće niz incidenata. 1963. završava pesmu „Heroin“ i dobija posao u Pickwik-u kao tekstopisac. 1966. Velveti imaju stalne probe u Warhol-ovom ateljeu, popularnom Factory-u. To je bilo mesto na kome su se pravili filmovi, fotografije, slike velikih formata, nastajala legenda pop kulture. Factory je zapravo bila čitava mašinerija, ljudi su dolazili jer je to bio centar svega, sve bitno se dešavalo upravo tu. Mikrokosmos nesvestan dešavanja izvan njega.
...prošlo je mnogo godina od tada. Nekih od ovih ljudi odavno više nema. Ostala je legenda i ostao je Lou Reed...zapravo, nije ostao, nastavio je.
Posle koncerta sam se ponovo zainteresovala za to šta radi poslednjih godina i ostala zapanjena. Poslednji album koji je izašao „The Raven“, je u stvari kompletan projekat koji nije moguće potpuno prepričati. Inspirisan Gavranom E. A. Poa, Lou Reed je napisao svoju verziju Gavrana. Možete je čuti
ovde, narator je Willem Dafoe. Poslušajte pažljivo, jer će vam zaličiti na starog Gavrana na prvu loptu. Suština je tu, ritam takođe, onaj osećaj beznadežnosti, praznine, never more, sve je tu, ali je sve i drugaćije.
Lou Reed danas ima 64 godine. Neko bi rekao: „Ok, pa šta!? Stonsi imaju više, svako ponaosob.“, Ali! Zanimljiva je nepresušna kreativnost koju poseduje. Bavi se fotografijom, kratkom video formom, thai chi-em... Još uvek ima šta da nam ispriča i ako je sve video i sve čuo. Posle koncerta sam pomislila – kako se oseća čovek koji je bio deo velike legende? Usamljeno? Umorno? Oda mi je palo na pamet – ništa od toga. A evo i zašto: „Ja nisam rokenrol zvezda. Ja sam pisac koji svira i pravi svoje stvari. Nisam zainteresovan za ličnost toga ko pravi te stvari, to je dosadno. Ne činim deo pop muzike, to me ne zanima. To je jednostavno muzika Lu Reeda s rečima i muzikom gitare Lou Reeda. Eto, to radim. Ostalo me ne zanima. Jedina stvar koja se računa je rad.“ – Lou Reed. I to u stvari jeste suština – čovek se oseća živim dokle god je u stanju da iz sebe stvori nešto novo, ispriča priču ali ne praznu, odsvira, napravi, ustane svako jutro spreman da krene u nešto novo iz početka i to doživi do kraja. Celim bićem.

Knjiga Superstars može se naručiti na telefon 011 653 917 ili na e-mail: gerzic@sezampro.yu, a može se kupiti i u knjižari Maćado, Krunska 42, Beograd. Izdavač je Istar, Beograd. Tiraž 1000 kom.

David

Bio je drugi kralj ujedinjenog Izraela. Njegov život je opisan u hebrejskoj bibliji. Opisan je kao najispravniji od svih izraelskih kraljeva, ali i kao neustrašivi ratnik, muzičar i poeta. Napisao je mnoge psalme. Pobedio je Golijata pogodivsi ga kamenom iz praćke. Mikelanđelo ga je vajao od 1501. do 1504. Prikazan je kako drži praćku u trenutku pre borbe (za razliku od Donatelovog i Verokijevog), i predstavlja jedno od remek dela renesanse. Statua je viskoma oko 5m i prvi put je predstavljena javno 8. septembra 1504. godine. Posle dugih polemika gde bi trebalo da stoji, statua je smestena ispred Palazzo Vecchio, ujedno i na trgu Piazza della Signoria, umesto Donatelove bronzane skulpture. Da bi se zaštitila od propadanja, 1873. je prebačena u Galeriju akademije, a replika je postavljena 1910. Oštećena je 1991. kada je nepoznati vandal razbio čekićem prste na levom stopalu. Ovo oštećenje je omogućilo naučnicima da utvrde poreklo mermera - čuveni kararski mermer. Prva velika restauracije je uradjena 1843. godine, a druga 2003. Postoji nekoliko replika u svetu od kojih su najbitnije ona u Londonu / Viktorija i ALbert muzej, trzni centar Surfers Paradise / Australija, ostale su u New York-u, Floridi, Las Vegasu... U današnje vreme, često se koristio u nekim reklamnim kampanjama ili kao deo umetničkog izražaja moderne umetnosti. Prepakivan je i "oblačen" u razne stilove, bez milosti akan i zloupotrebljavan. Negde usput, postalo je nebitno ko je i šta predstavlja. Ostala je samo činjenica da je skulpturu napravio Mikelanđelo i da predstavlja savršenstvo proporcija ljudskog tela.
Nedavno je i kod nas korišćen u reklamne svrhe - kampanja za Belo pivo. Nije mi samo jasno da li je kreativac koji je smislio da David drži u ruci umesto praćke blještavu flašu, zapravo hteo da nam kaže da su se David i Golijat, u stvari, zapili u kafani i da je David Golijata opandrčio flašom po glavi ili samo nije imao bolju ideju a želeo je da bude zapažen. Nikad nećemo saznati.

I bi potop...

Zaboravljeni Beograd

Verovatno niste ni znali, a ako jeste, mozda ste zaboravili :). Ulica srpskih vladara, milion puta ste prosli tuda, Mama's biscuit house, ili ti sada Max ili kako vec, ona nova fancy poslasticarnica - e pa bas tu. Stanete ispred i pogledate gore. Niste nikad, znam. Ako ne vidite mnogo, predjete ulicu pa onda lepo pogledate. Onih nekoliko prozora iznad, pod sada limenim krovom, nekada davno su bili fotografski atelje Anastasa Jovanovica, prvog srpskog fotografa i litografa. Tada, krov je bio od stakla da bi se dobilo prirodno svetlo. Desno od prozora jos uvek stoji reljef sa andjelcicima koji se fotografisu. Anastas Jovanovic je rodjen 1817. u Bugarskoj. U Beograd prvi put dolazi sa ocem 1826. Skolovao se u Becu, u to doba nama najblizi centar desavanja, obrazovanja i kulture. Tragajuci za jos nekim detaljima, pronasla sam i ovaj link:
Anastas Jovanovic
Tu je cela prica o njemu, njegovom uzbudljivom i zanimljivom zivotu, radu u Becu i radu u Beogradu, kao i galerija fotografija. Eto to je taj Beograd koji je nestao i kog mozemo naci samo jos u tragovima, na starim fasadama, negde visoko gore...tamo nikad ne pogledamo.