Levo kod Albukerkija

Već par dana razmišljam o toj pogrešnoj proceni. Nekako kad smo bili mali, imali smo ideju da će nam život nekako teći, ali nije to. Janso mi je da je drugačije vreme bilo tada i da smo iz te pozicije mogli da maštamo samo o nekim koliko toliko normalnim stvarima. Ali šta se desilo u poslendnjih nekiloko godina? Recimo u poslednjih 6-7 godina? Svi smo nekako postali olupani i nesposobni za obične stvari. Nesposobni da nekog zavolimo, nesposobni da se vežemo, da budemo privrženi, da budemo odgovorni i odrasli... Moj prijatelj je preko noći postao nevidjeno promiskuitetan - izađe, ulovi, odmah baci na tiganj, dovede kući i onda objasni da moraju da budu tihi, jer mu mama i tata spavaju u dnevnoj sobi. Kandidatkinja za to veče poveruje u sve što kaže i tako pobegne ujutru pre nego što pošten svet ustane. Da li treba da napomenem da on dečko živi sam u svom stanu? Ne, nije to neka budala, dečko je dobar, lepo vaspitan, čak je i dobar frajer, ali nešto tu ne valja. Moj drugi prijatelj, prosvetni radnik, pomalo boem u duši, ali pošto je umetnik, to mu je oprošteno, zaljubljenik u more, i dalje živi od mamine novčane pomoći, rekreativno duva svaki dan, još uvek traži sebe i svoj izraz. Moja prijateljica, samohrana majka, živi u selu u Vojvodini, otac deteta je zapalio pre nego što se mala rodila i nikada se nije vratio. Ima toga još...koliko hoćete. Znate koliko košta ljudski život? Oko 100 000 eura + PDV, bez pomoći države, uz podršku porodice i malobrojnih prijaelja i veeeeliku Božiju pomoć. A da li znate kliko u našoj zemlji ima dece obolele od leukemije? A šta mislite koliko njih ima tih 100 000? Možda stvari gledam previše crno, možda ne treba tako, za mesec dana ću postati tetka, treba malo drugačije da gledam stvari....ali ne mogu da ne razmišljam o stvarima koje ne razumem. Sve se izokrenulo, žene izdržavaju porodicu, muškarci sede kući u bedaku, njima je dozvoljeno da plaču i kukaju, a žene moraju da budu jake. Kada uđete u bus u vreme kada se svi vraćaju s posla, pogledajte ko sedi? Sede muškarci, a žene sa torbama stoje i nije im ništa! To je prava Srbija i još da im se da po naramak drva, da im bude lakše.
Negde smo pogrešno skrenuli, ali ne znam gde. Ponekad me tako potpuno savlada razočarenje i ne umem da se izvadim. Hvatam sebe kako ni ja više ne verujem ni u šta i ni u koga. Tražim nešto što ni u bajkama više ne postoji...a te bajke, zar ih još neko čita i priča deci?!?!?!?