Zapravo, počelo je vrlo naivno pre nekoliko meseci - prvo sam našla Plavu planetu, pa onda još neke BBC-jeve dokumentarce, pa još neke...pa još još neke i ...shvatila sam da sam se navukla. Neverovatno mi je prijalo da se malo isključim iz svakodnevne gužve i gomile "bitnih" stvari i odlutam negde daleko. Prošle nedelje je do mene stigao i ovaj dokumentarac o kraljevskim pingvinima "March of the Penguins". Film je 2005. osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film. Narator je Morgan Frimen i nešto više o ovom filmu možete saznati na sajtu.
Kraljevski pingvini (preciznije - carski pingvini - Aptenodytes forsteri) su jedna od dve vrste pingvina koje se gnezde na Antarktiku, na najnepristupačnijem mestu i to u sred zime. O ovom fenomenu sam u par navrata načula, ali sam sada prvi put čula celu priču. Krlajevski pingvini rastu do 115cm i teski su od 25 do 40 kg, zavisi od doba godine. Pretežno se hrane ribom i račićima kojih ima u hladnim morima. Mogu da zarone preko 300m dubine i da pod vodom ostanu oko 20 minuta, ali to su ekstremi. U glavnom se hrane zimi, na dubinama od 150 do 200m i ostaju pod vodom od 3 do 6 minuta. Do sada je otkriveno oko četrdesetak kolonija i to većina na morskom ledu. Vrlo mali broj se gnezdi na ivicama glečera, mestima gde se tekuća vod auliva u more. Ženka leže samo jedno jaje u sezoni parenja, jer energetski može toliko da izdrži. Drugi razlog je taj što na nogama, gde drže jaja četiri meseca, nemaju mesta za dva odjednom. Ovi pingvini prelaze ogromne razdaljine (od 90 do 120km), da bi se gnezdili na jednom mestu. Kada se okupe, prvo pokušaju da nađu svoje partnere od prethodne godine. Ako im to ne uspe, ako je neko u međuvremenu uginuo ili bio hrana morskim lavovima, onda nalaze nove. Neverovatna je činjenica da ove ptice uspevaju da nađu put svake godine i da se orjentišu u snežnim bespućima. Da li po zvezdama ili po nekim svojim mapama u glavi, to nikada nećemo saznati. Pošto nisu letači, pingvini hodaju po zaleđenom ledu i snegu, a kada se umore, klizaju se na svojim stomacima. Kolone se mere kilometrima i iz daleka izgledaju kao mali ljudi.
Kada ženka izleže jaje (maj-jun), predaje ga mužjaku na čuvanje narednih meseci, a ona odlazi nazad u more da se hrani. Celu zimu provodi u moru, nadoknađujući igubljenu energiju i telesnu težinu. Jaje je veoma dragoceno i ponekad se dešava da ga ženka čuva satima pre nego što ga preda mužjaku. Pošto ne prave gnezda, čuvaju ga na svojim nogama, ispod stomaka. To je jedini način da jaje dobije svu potrebnu toplotu. Prebacivanje jaja od ženke do mužjaka je presudan trenutak i mladi parovi često izgube potomstvo na taj način. Na tako niskim temperaturama, oštećeno jaje se zaledi za svega nekoliko sekundi. Inkubacija traje oko dva meseca, tokom duge polarne noći. Hiljade pingvina stoji na jednom mestu, mesecima, zbijeni jedni uz druge da bi sačuvali toplotu i izlegli mlade. Funkcionišu kao jedan veliki organizam koji se lagano kreće. Stoje u krugu i pomeraju se tako da oni koji su bili spolja, u jednom trenutku budu u sredini i obratno. Na taj način, sva jaja imaju jednaku šansu, ostalo zavisi od spretnosti mužjaka i njegovih stopala. Od sredine jula pa sve do početka avgusta, jaja oživljavaju i iz njih izlaze mladunci. Kada se ispile, teški su od 120 do 160g i visoki svega 15cm. I dalje žive na stopalima svojih roditelja i prvi obrok koji dobiju je obrok koji je mužjak "povrati". Ženke se vraćaju 6 do 8 nedelja posle njihovog izleganja sa zalihama hrane. U početku, mladunci sporo napreduju, zima je još uvek hladna i temperatura pada i do -60°C. Snežne oluje su vrlo teške za preživljavanje jer vetar dostiže i do 180 km na čas. Mladunci se zbijaju jedni uz druge, kao odrasli pingvini i u tim grupama temperatura je oko 20°C. Naravno, ne prežive svi ove surove uslove, prirodna selekcija čini svoje. Već sa sedam nedelja se udružuju u "obdaništa" koja čuvaju odrasli pingvini. Za 4 do 8 godina i oni će biti spremni za parenje i, kao i svoji roditelji, preći će neverovatne razdaljine i vratiti se na svoje mesto rođenja.
Kraljevski pingvini mogu da žive oko dvadeset godina, mada ima ekstremnih slučajeva koji su dostigli i četrdeset godina starosti. Smrtnost među mladuncima je najveća tokom prve godine samostalnog života. Pošto roditelji odlaze čim oni pjačaju, prepušteni su sami sebi i svojoj snalažljivosti. Sami uče da se hrane i preživljavaju u moru. Njihovi glavni predatori su orke i morski lavovi.
Ako ste u prilici, obavezno pogledajte ovaj film, jer ga je teško prepričati. Neke scene nisu toliko upečatljive kada ih zamišljate. Mnogo toga o životu ovih ptica, na žalost, nikada nećemo saznati, ali ovaj mali deo je potpuno fascinantan.
