Nedelja je nekako baš zgodan dan za kupovinu knjiga. Grad je uveče dovoljno pun i dovoljno prazan, još kad je hladno i svuda se peče kestenje - milina. Pokušala sam sinoć da pronađem bilo šta od Džejn Ostin, obišla sve knjižare po centru i nisam našla ništa. Malo je reći da su me prodavačice gledale kao da im tražim pola klie nuklearnog otpada, ali da niko ne sazna. Skoro da sam odustala, kad mi je sunce sinulo u Stubovima kulture. "Imamo samo 6 njenih knjiga", izgovorila je prodavačica, "...da proverimo u kakvom su stanju, pošto su to polovne knjige". Nisam htela da joj kažem da je žena i napisala samo 6 romana, jer je umrla relativno rano, pa nije stigla više, ali bilo mi je na vrh jezika. Elem, kupila sam knjige i krenula kući, a onda počela da razmišljam... Kada ste poslednji put čitali klasike? Hajde, hajde, priznajte... u školi, kad ste morali da pročitate za lektiru, a? Cccc...eto, to je problem sa ovim narodom! Izdavaštvo je postalo vrlo unosan posao, svi pišu, svi izdaju, i... kao svi čitaju. Knjiga je sve više i više, ali kakvih. Laka literatura! Nekada se laka literatura nosila samo na more, da se čita na plaži. Sada se čita uvek i svuda. Jedan deo pisaca piše o ratovima, drugi o istoriji koja se stalno menja pa je treba mnogo puta prepričavati i glancati, treći piše samo o svom nezadovoljstvu prema svetu. Knjige više ne služe da bi kod čoveka izazvale osećaj prijatnosti, već da bi mu dale dobar alibi za sve propuste u životu, nerad, neambiciju, bezvolju, apatiju... I tako se stvari komplikuju. Moralne vrednosti više nisu vrednosti, likovi više nisu likovi već blede senke ljudi, ništa se ne mora i sve je površno.
Pokušavam da se setim kada sam poslednji put pročitala (da prevedem na prosti jezik) neku veliku i tešku knjigu sa puno likova i uvodom, razradom, zaključkom, razradom likova, njihovom unutrašnjom dramom, dilemama, životom u pravom smislu reči. Davno je to bilo, Stendalova knjiga Crveno i crno.
E, sad, kad neko ovo čita, može da pomisli da mislim da sam bolja od ostalog sveta....da, možda malo, ali! Volela bih da mi neko kaže da grešim, da ne znam šta pričam, nije mi jasno kako smo došli do ovako niskog nivoa svesti: bitno je da ima para za krpice i kozmetiku(važi kako za žene, tako i za muškarce), bitno je da se ne kuva kod kuće, bitno je da se sedi na skupim mestima, bitno je da se živi brzo. Niko više nema vremena za vođenje ljubavi, niko se više ni ne seća šta ljubav beše - Bitlsi?...ne, ne, ne ...hm, Beri Vajt? ma daaaj, to je baš ljigiš! Emocije nisu više bitne, bitan je broj. Nema promiskuiteta, jer ih svi prave i ponose se njima. Posebna priča je to što se ljudi otuđuju, komuniciraju na nivou kratkih poruka. Mozak više nije u stanju da proizvodi složene rečenice, a zamislite tek koliko mu vremena treba da ih pričita i razume?! To je ozbiljna obrada podataka i može da potraje. Dakle, da bi se čitala prava knjiga, mora da se odvoji neko vreme i posveti takvoj akciji. Vremena nema. Ima toliko bitnijih stvari u životu! Jebeš klasike, oni služe kao rezervna noga od kreveta, veliki su teški i imaju tvrde korice... a zgodni su i za samoodbranu, ali je smaranje vući ih po torbi svaki dan. Ko zna, možda i taj potencijalni napadač bude neki zgodan frajer!
