Evo me opet posle dužeg vremena. Gledam ovaj svoj blog i nešto razmišljam – pretvorio se u omaž Stonsima. Istina, to je ta neka pozitivna energija koja me još uvek vozi i koja me pokreće. Jutros me je sa radija probudila “Start me up” i kao i svaki put kad se to desi, odmah sam budna, ustajem iz kreveta i počinjem da se spremam za posao. Stonsi su u mom životu otkad znam za sebe i iako je moj tata poklonio sve ploče pre nego što sam se rodila, nije me mimoišlo to neko ludilo… Ali da se vratim na ono o čemu sam u stvari htela da pišem…
Tekst pesme ide ovako:
“ You can't always get what you want
And if you try sometime you find
You get what you need”...
Da li uvek znamo šta nam treba? Čini mi se da previše lako upadamo u tu zamku – učini nam se da ono što želimo jeste ono što nam treba. A da li je? Da li smo u stanju da dovoljno razlikujemo potrebu od želje? Ja ne volim da budem sama, ali zapravo kad sam sama tada sam najsmirenija i potpuno fokusirana na život. Potreba da budem fokusirana često bude zamenjena željom da ne budem sama, pa tako lako završim u nekom ludilu tuđeg života koji mi baš i ne prija. Previdim granicu i vidim samo ono što bi ljudi mogli da budu, ali ne i ono što stvarno jesu. Ljudi uvek mogu da budu bolji, ali nema svako herca za to da uhvati život i bude stvarno sve od sebe. Evo me sad opet, sama i fokusirana. Svako jutro se budim uz radio i moje raspoloženje ili želja da počnem dan poprilično zavise od pesme koja me probudi. Pošto ceo dan sedim za kompjuterom, nateram sebe da ujutru uradim vežbe. Sledeća stvar je tuširanje i miris nekog gela za tuširanje kojim počnem dan, u zavisnosti od raspoloženja koje sam zaradila jutarnjom muzikom. Onda ide doručak, koji nije postojao u mom zivotu čitavih dvadeset godina. Kad sve to završim, uzimam bicikl i idem na posao. To je u stvari najbolji deo dana, ta vožnja do posla i jutarnje sunce. Dok vozim, slušam muziku i glava mi je potpuno jasna iako se smenjuje milion misli. Razmišljam o tome šta me čeka na poslu, razmišljam o stvarim koje su se desile prethodnih dana, o onima koje traju već mesecima ili godinama, o tome kako je fenomenalno to jutarnje svetlo na ulici i kako ga većina ljudi ne primećuje. Ne volim da pričam ujutru. Treba mi lagani početak dana i nestresna situacija koja mi napuni baterije. Skoro godinu dana me je budio telefon i nečija priča u mom uvetu. Sada je opet tišina i ja sam ja kad se probudim. Primećujem neke sitnice koje mi mnogo znače, moje misli idu spontano i to je ono što me čini zadovoljnom. A opet… nema nikog sa kim mogu to da podelim, ko će to da razume stvarno i da meni znači to što razume. To je taj rat između “Želim” i “Treba mi”. To nije isto. Ono što želimo, nekad ume da nas optereti i da se pretvori u nešto što počne da nas muči. Kada delimo stvari sa nekim, jednim delom smo mi mi, a jednim delom smo mi taj neko drugi. Koliko smo u stanju da sačuvamo sebe, a koliko da pustimo tog nekog drugog, zavisi od našeg umeća. Ja ne umem dovoljno da sačuvam sebe i doziram to koliko dajem. Svaki put dam sve i ne ramišljam koliko dobijam nazad. Rasipam svoju energiju na sve strane jer mislim da kad imam dobru stvar, treba da je delim, jer je samo tako još bolja. U stvari ne treba sebe da delim na sve strane, jer onda meni ne ostane dovoljno… I tako, evo me opet kako pišem, a vas kako čitate, nešto vam je jasno, nešto baš i nije, ja delim svoje misli sa vama, a vi svoje vreme samnom. Šta vama treba? A šta želite?
