Depresija

Sve više ljudi oko mene je u depresiji. Razlozi su svakojaki...neki zato što su sami, neki zato što ne mogu da kupe stan ili imaju loš posao...neki prosto zato što se ne osećaju dobro u svom životu. Jedan prijatelj mi je rekao da mu je život postao kolotečina. Tada sam stala i razmislila o tome. Prvo polazim od sebe – da li sam ja još uvek u depresiji? Jesam, ali joj se otimam svaki dan. Ako uspem da je pobedim do kraja dana, znači da je taj dan bio dobar...ali idemo redom...Evo šta ukratko kaže knjiga:

Šta je depresija?
Depresija je poremećaj u raspoloženju čiji su simptomi različiti stepeni tuge, razočarenja, osamljenosti, beznađa, sumnje u samog sebe i osećaj krivice.Ovi osećaji mogu biti vrlo intenzivni i mogu trajati duži vremenski period. Izvođenje svakodnevnih aktivnosti može biti otežano, ali pojedinac još uvek može biti u mogućnosti da se nosi sa njima. Osoba koja prolazi kroz jaku depresiju može imati ekstremne promene raspoloženja ili čak želju za potpunim povlačenjem iz svakodnevice ili spoljnog sveta. Depresije se ne treba stideti i ona nije znak slabosti.

Koji su uzroci depresije?
Fizički uzroci:
- hormonalne promene
- manične depresije imaju genetsku osnovu
- poremećaj štitne žlezde
- bubrežne bolesti i bolesti jetre
- kod osetljivih ljudi nedostatak prirodne svetlosti tokom zime
- alkoholizam
- ovisnost o drogama
- alergije na hranu ili lekove, hemijske sastojke

Mentalni uzroci:
- nesvesni impulsi
- pogrešno naučeno suočavanje sa poteškoćama u životu
- naučena bespomoćnost
- preopterećenost ili stres

Duhovni uzroci:
- osećaj očaja
- ispraznost života
- smrt bliske osobe

Koji su simptomi?
- letargija
- poremećeno spavanje
- nedostatak koncentracije
- razdražljivost
- iscrpljenost
- osećaj krajnjeg očaja
- nedostatak seksualne potrebe
- osećaj beznadežnosti i beskorisnosti svega
- strah od smrti
- razne fobije
- opsesivno ponašanje
- trajni osećaj zabrinutosti
- promene u apetitu i težini

Polovinu ovih simptoma imamo svi već po pravilu i to zbog načina življenja. Ne mislim sada da propagiram zdrav način života, menjanje iz korena i ostalo, jer mislim da ljudi mahom nisu više spremni za velike promene u životu. Onda kada im se i dese, pokose ih umesto da ih učine jačim. Posebna priča je i to što većina ljudi zapravo nije ni svesna da srlja u depresiju ili da je već u njoj. Niko nije u stanju da objektivno sagleda sebe sa strane, bez pomoći drugih ljudi. Ja sam imala sreću da u svojoj blizini imam nekog kome bezgranično verujem, ko je klinički psiholog i ko me je upozorio na to šta je normalan sled osećanja u mojoj situaciji i šta koliko treba da traje, a preko toga je alarmantno. Do nekle sam vrlo svesno posmatrala jedan deo svojih reakcija sa strane. Ne mislim da je prošlo, ne mislim ni da je sve ok, naprotiv, tek je počelo malkice da postaje bolje. Stvar je u tome što je tešo izaći iz takvog stanja i što izlaženje dugo traje. To nije prehlada pa da uzmemo lekiće i za sedam dana nam je bolje. Svaki dan je borba, a treba naći razlog zašto se boriti. Ne možete ga ni izmisliti svakog dana iz nova.
Prvo da raščistimo neke zablude.
1. Bespomoćnost. Bespomoćan je onaj čovek koji nije u stanju da ustane iz kreveta sam i da hoda. Ovakvo stanje je često prouzrokovano nekom teškom bolešću. Dakle, dokle god ste u stanju da ustanete ujutru, umijete se, izađete iz kuće, odete na posao koji ne volite, bez obzira da li primate platu ili ne, niste bespomoćni. Možda samo niste u mogućnosti da nešto bitno promenite tog istog trenutka...ali možda i jeste, to ćemo još da vidimo.
2. Bezvoljnost. Iako vas ništa ne dotiče, ipak neke stvari radite mehanički i po navici. To znači da organizam sam ima potrebu da održava sistem, makar i na minimumu. Samim tim što izvršavate taj neki minimum, znači da neka doza volje postoji, tako da bezvoljnost nije toliko bezvoljna.
3. Razne fobije. U jednom trenutku sam shvatila da kad god uđem u gradski prevoz ili u neku gužvu, u restoran, bilo gde gde ima više ljudi, ja dobijam napad panike. Taj napad panike je u osnovi bio strah da će mi se slošiti i da nema nikog ko može da mi pomogne. Koren ovog straha je bio na nekom drugom mestu i to mi je bilo jasno, ali je prošlo silno vreme dok sam sklopila sve kockice. Onda sam počela svesno, svaki put kad krene napad panike, da postavljam sebi pitanja „jel mi se nekad slošilo – nije“, ok, „jel me strah da ću izgubiti nekog – jeste“, idemo dalje „jel to ima veze sa svim ovim ljudima oko mene – nema“, i napad se stišavao. Sve ovo je bilo jako traumatično s obzirom da sam neko ko je godinama voleo da luta s kraja na kraj grada, vozeći se gradskim prevozom jer ima nečeg u tome, naravno kad nije gužva. Silne knjige sam pročitala u tom istom prevozu i napisala gomilu priča. Hodala sam sama po ulicama poslednjih 18 godina, a onda sam odjednom počela da paničim. Ako ne probamo da se izborimo sa svojim strahom i ako ne pokušamo da ga racionalizujemo, postaće fobija, a da nismo ni primetili kada.
4. Iscrpljenost. Postoji ona dobra iscrpeljenost i ona loša, a beskrajna. Ona dobra je uzrokovana nekom fizičkoma aktivnošću, ona loša opštim lošima stanjem duha. Da bi se popravilo stanje duha potrban je nekakav uspeh. Taj uspeh ne mora da bude velik, ne mora da bude javan, bitno je da bude neka mala pobeda. Meni je za početak bilo dovoljno to što sam uspela sama da zamenim sajlu za kočnicu na biciklu. Danas sam shvatila da već šest meseci živim sa mačkom u kući, nisam ga slučajno ubila, nisam zaboravila da ga nahranim, nije se nikad razboleo, veseo je svaki dan. To je veći uspeh. Možda je nekom potrebno da prepešači Avalu, možda neko prosto treba da ustane jedno jutro i da promeni čitav raspored u kući ili da samo opere prozore. Sve su to dobri pokušaji i jedan po jedan ostavljaju za sobom onaj dobar osećaj „Vidi pa ja mogu“, što je dokaz da je ta iscrpljenost više mentalna nego stvarno fizička.
5. Tuga. Prvo treba da ustanovimo zašto smo tužni.
Samoća – da li smo zaista toliko sami koliko nam se čini i da li smo zaista s nekim koliko nam se čini da jesmo? Vrlo često neke stvari ne vidimo jasno. Kad smo s nekim jedan deo nas smo mi stvarno, a drugi deo nas je reakcija na tog nekog. Kada se raziđemo sa nekim, sledi period tuge. Ok. Tužni smo zato što se završilo, ali nam nikad ne padne na pamet da da je bilo dsobro, trajalo bi još. Ovo je tema koja bi trebalo da ima svoj poseban post pa necu sada da je razrađujem do kraja. Bitna stvar je još i to što kad smo tužni imamo potrebu da budemo sami da bismo preboleli, tako da je to u glavnom voljno stanje, mada nismo toga uvek svesni.
Bespomoćnost i beskorisnost – sam već pomenula, ali tu ima jedna začkoljica. U glavnom je to nešto u šta ubedimo sami sebe. Uvek je slučaj da mi imamo osećaj da nam ništa ne ide i da ništa nismo u stanju da...pa bilo šta. Dakle, dokle god smo u stanju da se obucemo i ustanemo iz kreveta i ne piskimo u gace, nismo bespomocni i beskorisni. Jako je bitno da racionalno shvatimo da u ovom stanju u glavnom sami sebe kočimo i ne dozvoljavamo sebi bilo kakav pokušaj. Čak i onda kada ga imamo u najavi, prvo pomislimo da neće uspeti, što je dovoljno da ne pokušamo.
6. Kolotečina. Ovo stanje je zapravo letargija. Osećaj da je svaki dan isti i da se ništa ne pomera sa mrtve tačke. Svaki dan idemo naposao, dolazimo kući, jedemo, spavamo i ništa. Život prolazi. Meni lično mnogo znače mala zadovoljstva – subota ujutro, sunčan dan a dolazi novembar, svetlo nekako posebno lepo pada na opalo lišće ispred zgrade i to je posebna žuta kakve nema nigde drugde u godini; kafa za poneti dok šetam ulicom i slušam neku omiljenu muziku a mrak je; gajenje kućnih biljaka; vreme provedeno u čitanju knjiga; vožnja bicikla i njegovo nošenje uz i niz stepenice... i tako dalje. Ako svaki dan uradimo po jednu drugačiju stvar to više neće biti kolotečina. Ako smo previše u toj kolotečini, onda moramo, uslovno rečeno, na silu da nateramo sebe da smislimo po jednu dobru i drugačiju stvar za svaki dan, pa makar to bio svakog dana različit put kojim idemo na posao. Kolotečina i letargija zavise samo i isključivo od nas samih, tako da i njihovo postojanje zavisi samo i isljučivo od nas samih. Da li nam je preteško da to promenimo ili nam je čak dobro za samopouzdanje, to je naporan ali prvi dobar korak za izlazak iz toga.

Ima još nekih opštih stvari ali pošto je tekst sada već predugačak, samo ću ih pomenuti u kratkim crtama...
- Obratite pažnju na decu na igralištu. Nikada im nije problem da priđu i igraju se sa drugom decom kada su jako mali, iako ne poznaju nikog. Kada porastu, izgube taj fenomenalan osećaj slobode i postanu mi, depresivni usamljenici kojima je sve teško. A zašto?
- Da je trebalo da nam sve funkcije budu svedene na minimum za preživljavanje, na ovom svetu bismo se pojavili recimo kao puževi. Bio bi to vrlo prenaseljen svet puževa. Pošto smo se pojavili kao ljudi, znači da imamo neki viši cilj koji ne podrazumeva premeštanje sa fotelje na kauč i nepromenjeno zabrinuti izraz lica.
- Posao stvarno možete da promenite, ali je za to potreban izvestan trud. Ni jedan do sada vam nije zapisan u zvezdama, tako da ako želite nešto bolje i smatrate da zaslužujete, izvolite, protegnite se i dohvatite. Glupo je, ali istina mnogo lakše, dolaziti kući svakog dana nezadovoljan i izmišljati opravdanja zašto ne možete sada da probate da nešto promenite. Svaka promena je teška,ali ako je na bolje, onda je neophodna.
- Prijatelji nisu večni sami po sebi. Da bi prijateljstvo opstalo mora da se zaliva sa dve strane. Ljudi se menjaju po nekad na bolje, po nekad na gore. To je život. Naučite da idete dalje.
- Ako vam treba pomoć, tražite je, ali ako vam je neko traži daje mu je. Niko zaista nije potpuno sam na svetu, ma koliko mu se to po nekad činilo.

Depresija nije prirodno stanje organizma. Kada je u tome, on se muči, a vi mu dozvoljavate. Kada vas neko drugi muči vi se ili pobunite ili pobegnete. Od sebe ne možete da pobegnete nikud, ali možete da se pobunite, dignete na noge ili nešto konkretno uradite. Mozak po prirodi pamti samo lepe tre utke, a ružne potiskuje. Ako nema šta da zapamti, onda je stvarno trebalo da se rodite kao puž. Da li možete da se pomirite sa time?

53. sajam knjiga u Beogradu

Od 20. oktobra počinje sajam knjiga, manifestacija koja je doživela svoje 53. izdanje. Nikada mi nije bilo jasno zašto je sajam krajem meseca kad više niko nema para, a ne na početku, ali šta je tu je. Otvorićemo slamaricu ili utrčati u minus i kupiti hranu za dušu.
Da ne dužim sada, pisaću sledeće nedelje kad odem-vidim-kupim-pa da preporučim. Neka ovo bude samo podsećanje - vidimo se na sajmu!

I evo konačno šta sam ja ulovila na ovom sajmu:

Pošto sam prethodnih godina kupovala u glavnom knjige za odrasle, pa sam ove godine odlučila da se posvetim dečijim.

* Obaveštenje*

Blog Đinđuve je trenutno blokiran. Možete ga videti ako kliknete na narandžastu strelicu ispod obaveštenja da se na blogu nalazi sumnjivi sadržaj. Ne znam koliko će ovo trajati i šta se zapravo desilo. Možda ga je neko flagovao kao spam blog ili šta već, ali ja ne odustajem. Kako god, pošto vidim da ima poseta i dalje, hvala što ne odustajete. Novih đinđuva ima skoro svakog dana.

Četvrtak

Jutro je danas bilo naročito lepo. Pošto još uvek idem biciklom na posao, stavila sam sluške, pustila Springsteen-a, Human Touch i krenula lagano. Kad pređem raskrsnicu kod YUBC-a, onda staza ide skroz pravo, do posla. Ovaj prvi deo najviše volim, kad je sunčan dan. Od te jutarnje energije i uživanja u vožnji bicikla, trajem posle ceo dan. Bitno je postići divan mir u glavi i nemati tenziju da se mora što pre stići na posao. Prvi put posle toliko godina mi to zaista uspeva svako jutro. Naravno, poseban osećaj je biciklistički osećaj slobode. Stvari promiču pored mene, u ušima muzika i sve je ok, sve je dobro. Gužva ne dopire do mene, trudim se da izbegavam ljude pošto po pravilu nikad ne znaju gde bi kad biciklista ide ka njima, ispred mene samo linije i ništa drugo. Samo da ovo lepo vreme potraje.

Mali eksperiment

Kao što ste možda primetili, dodala sam i Facebook baner. Klikom na njega stižete na Facebook Shtikla stranu. Interesuje me koliko prijatelja-čitatelja "živi" tamo, pa ako ste raspoloženi, pridružite se grupi.
Hvala svima,
Pozdrav

Osvajanje virtuelnog života

Traje to već duže vreme, nekoliko godina u nazad. Počelo je kao najlakši način za okupiti na jednom mestu sve svoje prijatelje, njihove kontakte, komunicirati sa njima u bilo koje doba dana ili noći. Sviđa mi se da mislim da je početna ideja bila toliko dobroćudna i da se zasnivala samo na održavanju kontakta. Međutim, ili se ovaj svet jako pokvario u međuvremenu, ili je napredak tehnike podstakao prljavu maštu i pokvarene strasti...ko će ga znati. Evo nas kako pola dana provodimo opušteno ćaskajući sa ljudima koje nikada nećemo ni upoznati, „čučimo“ na Facebook-u ili Myspace-u, ulepšavamo svoje strane, kačimo svoje fotografije... ma promovišemo sebe na sve strane. Lakši način? Za šta?

Ja sam pomalo autistična. Ne volim da pričam, uvek ću lakše pristati da napišem mail nego da zovem telefonom. Prosto, to sam ja. Moji prijatelji, oni dugotrajni i pravi, to shvataju i ne smeta im. Nekako mi je glava smirenija kad kucam nego kad pričam. Imam svašta u glavi, po nekoliko stvari u isto vreme i teško je ponekad ispratiti taj tok. Beže mi stvari iz glave. Elem, ima mene i na Facebook-u i na Myspace-u. Na Facebook-u me ima mnogo više, drugačiji je mentalitet ljudi. Malo je kultivisaniji svet. Priznajem, Myspace nisam dovoljno ni istražila. Ovih dana se bavim dizajniranjem svoje strane J. Profesionalna deformacija – gde god postoji mogućnost „upload“ eto mene da se poigram. Zbrčkam nešto i pustim u etar. Ali ja sam manjina. Ima tu mnogo ljudi koji žive na ova dva „mesta“. Neki moji drugari tako upoznaju razne neke žene. Svaki put neka druga, pun bazen riba. Ne zadržavaju se nikad preterano, malo se proćaska, odmah se dogovori za viđanje. Ne mogu da se sete kad su poslednji put upoznali nekog uživo, to im više nije ideja dobrog provoda. Uopšte, situacija u kojoj mogu da budu ispaljeni ili javno poniženi ih ne interesuje ni u najavi. Svi idu na sigurno. A šta je tu u stvari sigurno? Da je onaj drugi stvarno zainteresovan? Razmene se fotke, pa ako se svide – svide, ako ne idemu dalje dok ne nađu nešto bolje. Nema ljutnje, nema povređenih emocija... i svi stalno love i svi su u stalnom stanju pripravnosti. Kad ih pitam šta traže, kažu mi „nekog zanimljivog“. „Neko zanimljiv“ je vrlo širok pojam.

Malopre sam završila dnevnu dozu ćaskanja sa sestrom. Ona smatra da oba ova javna servisa služe da bi narod poput nje, koji radi po 13 sati dnevno, imao osećaj da ima nekakav privatan život. To je valjda ona druga krajnost, ona druga grupa ljudi koju vidimo samo rano ujutru u prevozu, a u kasnim noćnim satima u taksiju. Nikom nije palo na pamet da i oni imaju dušu J. Sve u svemu, sve smo dalji, a u kontaktu konstantno.

Da li je ovo način da zasigurno ubijemo romantiku?