Nikako ne propustiti...

EKO MODA ZA PONETI, izložba radova domaćih dizajnera
29. novembar, od 17 00 – 20 00h, Robna Kuća Beograd, Knez Mihajlova ulica, preko puta KCBa.

Fotke sa prethodne izložbe možete videti na Dizajnersi sajtu.

Filmski festival

www.faf.rs je mesto gde možete naći kompletan program festivala. Nadam se da karata još ima, pa obradujte sebe nekim lepim filmom za vikend.

Otmenost ježa (Muriel Barbery)

Samo ću reći - Pročitajte. Ja sam je jutros završila.

Nedelja ujutru u Beogradu

Svrbi me ranac

Znate onaj osećaj kad vas svrbe dlanovi pa kad vam neko kaže „Dobićeš pare“ ili „Daćeš pare“? E, ovo je nešto slično, ali ni nalik tome. Već nekoliko dana, gde god da krenem, natrčim na „442 do Beograda“. Bajaga je to mnogo davno napisao, a moj tata mi je objasnio još dok sam bila mala o čemu se tu radi i od tada se ne smirujem. Da li znate kako počinje pesma? Onim finim, ravnomernim, naizmeničnim šuškanjem čas u jednom pa u drugom zvučniku. Slika koja mi se u tom trenutku pojavi u glavi je ista otkad sam je prvi put čula – auto put, neki lep, sunčan ali zimski dan, nikog nema u blizini, samo pravo kao da auto ide sam, a kilometri se nižu u nedogled. Odmah moram da objasnim, ja nisam vozač, ja sam sjajan suvozač za duga putovanja. Nikada nisam probala da vozim, imam frku od auta i neverovatno rasutu pažnju, pa kapiram da nije ni pametno da pokušavam da upravljam vozilom. Da se vratim na svoju priču...

Dakle, tako već danima... Bajaga mi skače po živcima, a moj ranac se vrpolji u ormanu, pokušava da izađe. Čak su i vrata od ormana volšebno otpala. Ništa se nije slomilo, ništa nije otpalo, samo mi je celo krilo ostalo u rukama. Neverovatno! Ja se pravim luda, ali sve mi lošije ide to pravljenje. Poslednjih godina smo išli zimi na more. Prvo je to bio Kotor. Neka magija nas je vukla tamo a da nismo baš znali da je objasnimo. Pomalo nevešta veridba pod novogodišnjim vatrometom pre četiri godine, mnogo hodanja uz obalu, fotografije tišine i mali akvareli...stalno smo se vraćali. Naše poslednje putovanje bilo je drugačije. 2. januara 2008. seli smo u auto i krenuli put Rovinja. Nikada ranije nismo išli tamo, imali smo auto kartu i potpuno zavejan put ispred sebe. Pet dana je trajala avantura. Otišli smo i malo dalje, do Poreča i još nekih mesta kojima sada ni ne mogu da se setim imena. Kada smo izašli iz poslednjeg tunela pred Rijekom dočekalo nas je plavo nebo bez ijednog oblaka, sunce i dan koji produžava život. Sve do tog trenutka je bilo sivo i teško, a mi smo grabili da stignemo do tog sunca.

Sada smo ostali samo ranac i ja. On se buni, ja ne mogu da mu pomognem. Putovanje nije dovoljno dobro ako putujes sam. Znam, neke stvari su navika, ali ima trenutaka koji vrede samo ako ih podeliš. Pogled sa najviše tačke nad Opatijom, čaj u luci u Rijeci, novogodišnje lampice po centru Rovinja i pijaca ujutru, malo zlatno srce koje smo jedva našli, usamljeni galeb na stenama kraj mora i onaj neverovatan osećaj kad s nekim ćutiš ali ga osećaš potpuno i tu je. Ko zna, možda je još uvek tamo...

Uživanje

Odrastanje za vikend

Imam upalu mišića. Ceo vikend sam hodala. Uhvatio me je neki Neizdrž. To je ono kad mogu da se zadržim na svakom mestu po par minuta i već moram dalje. Jurim neko vreme, a njega nigde. Pokušavam da ga ubijem, kao da ga imam na pretek, a onda odjednom shvatim da je prošlo. U subotu je bilo pola godine otkad Darka više nema.(Još uvek ne umem da izgovorim ovo, tek sad učim da pišem). Ja ne znam koliko je to, izgubila sam pojam za vreme. Činilo bi mi se da se nije ni desilo, ali sam videla fotografiju na spomeniku. Znate onu situaciju kad na filmu neko preterano fantazira ili ne može da se prizove svesti, pa moraju da mu lupe šamar? E, to je ta situacija, samo što niti je filmska, niti je komična kao na filmu. Ne znam šta je gori osećaj – jačina tog virtuelnog šamara ili onaj osećaj posle, kada boli a ne znam tačno gde i šta, jer ipak je virtuelni. Nisam mogla da zaustavim suze. Isplakala sam sve ono što sam gušila poslenjih šest meseci. Obećala sam da ću biti heroj, ali nisam obećala do kada. Sedela sam u 65ici posle toga i razmišljala kako je lep dan i kako je još uvek ceo ispred mene, a ja ne znam šta bih s njim. Setila sam se svog sna od prethodne noći – sanjala sam da sam kupila novu Moleskin beležnicu za crtanje i bila sam nekako posebno srećna. Ja volim beležnice, volim da pišem, da žvrljam, da beležim trenutak. Svratila sam kući po muziku, obula udobnije patike i krenula. Ne znam kojim putem sam išla i gde sam zapravo htela da stignem. Znam samo da sam bila mnogo umorna kad sam se vratila kući. Našla sam Moleskin i to veliki, sa akvarel listovima i velikim džepom na zadnjoj unutrašnjoj korici. Srećko me je dočekao iza vrata u hodniku, sklupčan na podu. Čeka me tu svakog dana kad dođem s posla. Hodala sam i sledećeg dana. Opet mi Neizdrž nije dao mira. Spakovala sam u torbu fotoaparat i krenula. Trudila sam se više da gledam nego da fotkam. Stajala sam na Brankovom mostu i gledala onaj drugi, tramvajski, preko puta. Čovek u čamcu, dole na vodi, mi je mahao nasmejan. Uzvratila sam mahanje i počela i sama da se smejem. Sekund pre toga sam se osećala potpuno nevidljivom. Često se tako osećam u poslednje vreme, ali ne u lošem smislu. Ta nevidljivost je neki specijalan osećaj slobode. Čini mi se kao da bih mogla da uradim bilo šta i ništa se ne bi dogodilo posle toga. Samo muzika u ušima, sunce na licu i niko ne zan da sam tu. Napravila sam nekoliko dobrih fotografija, što je neverovatan uspeh, s obzirom da nisam imala volje da fotkam. Ima dana kada ponesem fotoaparat, a onda shvatim da u nekim trenutcima treba da uživam i da ne treba da ih ponesem kući. Ako mogu da ih ponesem kući, onda ne moram ni da izlazim napolje, a to nije ono što želim da postignem. Treba da postoji onaj neki prizor samo na jednom specijalnom mestu odakle je pogled fenomenalan i svetlo pada tačno kako treba da bi izazvalo trenutak sreće. Kao juče, kada je magla nad rekom i u ferlaufu se gubi nad gradom. Šetnja se završila u knjižari, naravno. Kupila me je jedna neobična knjiga. Ne volim da pričam o knjigama dok ih ne pročitam, ali ova sama želi napolje pa moram da je pomenem. Zove se Otmenost ježa i napisala ju je Mjuriel Barberi. Knjigu je izdala Čarobna knjiga. Moram da priznam da su mi nepoznati i izdavač i pisac (kako se kaže pisac u ženskom rodu, a da nije spisateljica?). Ne mogu da se odvojim od knjige već drugi dan. Srećko spava pored mene, ja okrećem stranice i ne zaustavljam se. Dve paralelne priče. Jedna je kućepaziteljka neke velike vile, Rene. Ima 54 godine, udovica je i živi sa mačorom. Druga je devojčica od 12 godina, Paloma, koja je rešila da se ubije za godinu dana. Knjiga je u osnovi filozofija, ali jako zanimljiva. Privukao me je naslov. Čak nisam pogledala zadnju koricu, što obično uradim jer ne volim knjige sa ratnom tematikom.
Biće da sam opet odrasla za vikend, a da nisam bila spremna na to. Zato se zavučem u krevet i čitam... dok ne smislim šta dalje.

Tuga

(*dok sam pisala ovaj tekst, moja baka je umrla. Prvi put sam prisustvovala nekim običajima iz prvog reda i to bez prethodnog upozorenja. Zbog toga je ovaj tekst pretrpeo izvesne izmene pa je potrajalo njegovo nastajanje.)

Kao što sam i obećala, posebno se osvrćem na tugu. Prvo moram da objasnim zašto sam krenula od loših osećanja. Retko srećem ljude kojima je dobro u životu. Ne mislim pri tom na odlično, fenomenalno, divno, kriterijum je malo opao...prosto dobro. Toga ranije nije bilo u toj meri. Jedini način da „Dobro mi je“ ljudi bude više, je da jedan broj onih kojima nije dobro, pređe u već spomenuti tim. Najbolji način za to je rasterivanje oblaka, što ja u stvari sada pokušavam. Nisam ni prva ni poslednja, ali reći ćemo da trenutno imam sasvim dovoljno vremena i volje da to radim. Pošto volim da pišem, a još uvek ne mogu da se skoncentrišem na kratke priče, onda ste nekako zaglavljeni samnom u ovom ogromnom virtuelnom svetu. Sva sreća pa je virtuelan, zamislite da me još i stvarno poznajete! To bi tek bilo strašno. Znači, prvo rasterujemo oblake da bismo videli sunce i pričali o sreći. Bitno je da se povremeno osvrćemo na male korake sreće, jer ako ih sve vreme čujemo tu negde u blizini, nećemo baš tako lako odustati od akanja sa oblacima.
Ako opet konsultujemo knjigu, a moramo jer sam ja ipak učila samo umetničku školu, ona kaže da je tuga emotivno stanje izazvano gubitkom nečeg ili nekog voljenog. Smatra se normalnom reakcijom u ovakvim situacijama jer organizam doživljava šok od kog oporavak mora da potraje neko vreme. U zavisnosti od jačine šoka traje i oporavak.
Odlike tuge:
- potreba za izolovanošću i prekidanje kontakata sa okruženjem
- usporenost i bezvoljnost
- gubitak sna, mada vrlo često i preterano spavanje
- zaboravljanje običniih stvari, naziva ili imena ljudi
- smanjena fizička aktivnost
- ravnodušnost prema neizvršavanju svakodnevnih obaveza
- gubitak osećaja gladi, samim tim i gubitak apetita
- smanjena mentalna aktivnost

Ako potraje dugo, tuga ima potrebu da pređe na viši nivo i postane depresija. Zašto smo uopšte tužni? Tokom života nailazimo na stvari i ljude koji predstavljaju naše tačke oslonca. Tačke oslonca čine naš život stabilnim, a nas bezbrižnim. Stanje bezbrižnosti je bazično stanje za kojim težimo celog života. Kada smo mali, tačke oslonca su naši roditelji. I kada porastemo to su naši roditelji, mada smo toga manje svesni. Prijatelji i partneri u vezi su takođe bitne tačke oslonca jer oni su naš izbor. Roditelji su nam ono što je zadato. Dakle, u jednom prelomnom trenutku života puštamo jednu ruku i pružamo je ispred sebe da bismo dohvatili nešto što nam se sviđa. Ona druga se joše neko vreme pridržava za stari oslonac. Kao dete kada uči da hoda i pomalo je nesigurno da se pusti samo jer ne zna šta ga čeka. Možda se taj novi oslonac izmakne pa padnemo, možda se ne izmakne, ali nije dovoljno siguran pa se slomi, a možda i bude dovoljno jak i potraje. Sve je moguće i malo toga znamo u napred. E, sad, zamislite da tako raširenih ruku, stojite na palubi broda, taj brod se ponekad ljulja, ponekad je miran. Ono što mi treba da radimo sve vreme je da održavamo ravnotežu, tj. da živimo taj život. Pošto je život često nepredvidiv i kao što ume da nas iznenadi lepo i obraduje, tako ume da nas iznenadi i loše. Kada nas loše iznenadi, nama bude teško. Ponekad igubimo tlo pod nogama, pokosi nas po cevanicama pa padamo dugo. To padanje i sedenje na zemlji, to je tuga. Osećaj tuge nije baš toliko jednostavan. Sastoji se od nekoliko vrlo bliskih emocija i preispitivanja koja, ako su jaka, vrlo lako mogu da nas okliznu. Probaću da predstavim nekeključne tačke.
Žaljenje. Ono se javlja prvo. Kada izgubimo nešto ili nekog, prvo žalimo za time. U prirodi čoveka je da mu nikad nije dovoljno dobrih stvari, u koliko su zaista bile dobre. Takođe je u prirodi čoveka da neke stvari shvati i zaista sagleda tek kada ih više nema. Ponekad mu se čine bolje nego što ih je do tog trenutka video, što vrlo često može da bude proizvod žalosti. Ako nečeg ili nekog više nema, skloni smo da ga dignemo na pijedestal i napravimo nedodirljivim i neprevaziđenim. Iz žaljenja nastaje i potreba da se sačuva svaki detalj, svako sećanje, svaki ostatak koji podseća na to što smo izgubili. Žaljenje svakako nema racionalnu već samo emotivnu osnovu. Njime izražavamo bol koji osećamo i kome u prvom trnutku nismo u stanju da se odupremo. E, sad, u nekim slučajevima žaljenje jenjava u nekima ne. Na bakinoj sahrani je bilo puno ljudi. Porodica je žalila na svoj način, neko burno a neko u sebi, priljatelji su došli iz poštovanja, šira familija zato što oseća potrebu i zato što je red. Kada je smrt u pitanju postoje dve krajnosti. Kada umre neko ko je bio star, žaljenje jenjava relativno brzo. U tom slučaju racionalna strana situacije pretegne i onda uvek kažemo – imao(la) je lep život, unuke, praunuke, dok ide po redu dobro je. Počnemo da se navikavamo da ga nema tu i život ide dalje. Žaljenje se ne pretvara u dugotrajan bol i tugu. Kada umre neko ko je bio mlad, onda žaljenje menja svoj oblik, traje dugo i za sobom povlači preispitivanja na koja ne možemo da nađemo tačan odgovor. Svako žaljenje mora da ima svoj kraj, kako zbog nas samih, tako i zbog onog za kim žalimo.
Bol. Može biti izazvan gubitkom nekoga, nekim velikim razočaranjem, nekim ličnim ili tuđim neuspehom. Ove situacije najviše bole. Raskid veze uvek boli. U glavnom boli jednu stranu. Ako se neka veza završila, znači da u njoj nije bilo dovoljno stvari koje su valjale. To što vam se činilo da je dobra, možda je bila dobra samo za vas, a to niste primećivali. U prvo vreme će boleti, jer nećete moći odmah da se izmaknete i vidite stvari kakve stvarno jesu. Boleće i zato što uvek ostane neka količina ljubavi i volje koja odjednom nema na šta da se sumeri. Razočaranje je nastavak tog osećanja. Razočarani smo kada verujemo u nešto, a ispostavi se da to nešto i nije baš takvo kavim smo ga mi zamišljali. Opet dolazimo do toga da je naše viđenje stvari naš lični doživljaj i da ne mora da bude ispravno. Milion puta nam se desilo da nas neka osoba razočara. Da nismo mislili lepo o njoj, ne bi mogla da nas razočara. Ako smo mislili lepo, znači da smo gajili neku dozu naklonosti. Ako smo je gajili, znači da smo videli samo dobre strane nekog i vrlo često ono što taj neko može, a ne ono što taj neko jeste u datom trenutku. Nisu svi spremni da budu ono što jesu, ma koliko to suludo zvučalo. Prema tome, naše razočarenje je samo naš problem, jer je proizvod naše lične obmane iz najbolje namere. Bol, u takvim slučajevima prođe vremenom jer se čitava slika racionalizuje i uspemo da je sagledamo sa distance.
Preispitivanje. Ono je sastavni deo života i nekad je vrlo intenzivno, a nekad nam se čini da ga i nema. Zapravo se sve vreme dešava, ali ga nismo konstantno svesni. Kada dodje do gubitka, prvo se pitamo da li smo svega dovoljno – dovoljno voleli, dovoljno dali, dovoljno rekli, dovoljno pokazali. Ovo je zamka u koju je jako lako upasti. Mi nismo uvek isto, tako ni naša glava nije uvek ista. O nekim situacijama koje su se odigrale pre nekoliko godina ne mislimo isto sada i tada kada su se dešavale. Obično se trudimo da u datom trenutku uradimo najbolje, što možda zvuči kao opravdanje ovako sročeno, ali... ako nam je stalo do nekog, daćemo i uradićemo sve. Kada taj neko više nije tu, iz bilo kog razloga života ili smrti, činiće nam se da nismo doboljno pa se zato desilo da ga više nema. To u glavnom nije tačno i razlozi su uvek mnog veći od nas samih. Ovde ne mislim na ekstremne slučajeve kakvih znam da ima, mislim na normalne odnose, živote i veze. Samo preispitivanje nam služi da bismo shvatili ono što nam se dešava i da bismo shvatili nas same. Kroz neka preispitivanja odrastamo, menjamo svoje standarde u životu i prizmu kroz koju posmatramo i vrednujemo ljude oko sebe.
Navika. Vrlo je presudna u svakoj od prethodnih stavki, kao i u samom osećaju tuge. Čovek se vrlo lako navikne na dobro, to nije nikakva tajna. Dobro ga promeni. Svi volimo da dobijamo pažnju i ljubav. Prosto su nam potrebni isto kao što su biljkama potrebni sunce i voda. Kada se opustimo i mirno znamo da je nešto ili neko tu, počinjemo da ga podrazumevamo. To podrazumevanje je navika. Ta navika, kao i milion drugih koje gajimo nesvesno, unose mir u naš svakodnevni život. To je neka stalna odrednica, tačka oslonca koja sve čini stabilnim. Kada je ona uzdrmana, nastaje panika i sva ostala već pomenuta stanja. Ponekad previdimo stvari iz navike. Prestanemo da se borimo, prestanemo da zalivamo i počnemo da ne primećujemo. Navika, ako je dobra, kao i sve ostalo dobro u životu, mora da se neguje da bi uvek bila dobra.
Nedostajanje. Mislim da ne moram posebno da ga objašnjavam. Čovek u glavnom pamti lepe stvari i one mu nedostaju, bilo da su to sećanja iz detinjstva ili sećanja na ljude kojih više nema u blizini.

Ja sama još uvek nisam uspela da se izborim sa svim ovim stanjima. Prepliću mi se žaljenje, navika i bol. Svesno sam se naterala da ne upadnem u ono loše preispitivanje jer me ono neće nikuda odvesti. Nedostajanje ne prestaje i verovatno nikada neće ni prestati. Samo je pitanje kada će iz nepodnošljivog preći u podnošljivo. Tuga obično ne vraća ništa na svoje mesto. Nije pametno ništa počinjati iz tuge jer vremenom shvatimo da je to u stari sažaljenje, a sažaljenje je loša osnova za bilo šta. Tuga nas samo stavlja u neki osećaj nepokretnosti i sprečava da se dignemo na noge. Vreme ne možemo da zaustavimo i toga moramo uvek biti svesni. Koliko god mi pokušavali, ono prolazi mimo nas i to uvek mnog brže nego što bismo želeli. Zato i mi moramo da ga pratimo. To je lako reći i lepo zvuči, ali je jako teško uraditi... pustiti ruke i samo krenuti dalje. To ne znači napuštanje i zaboravljanje. Sve što nam je potrebo, nosimo u sebi. Onaj najbolji deo zasigurno.

Male stvari

Namerno u ovom postu malo skrećem s teme, da ne bude da pišem samo o teškim stvarima. Zapravo, ovo o čemu sada mislim da pišem ima veze sa celom pričom, ali je samo delić Velike Slike*. Verovatno sam u ranijim postovima pominjala sve te neke male stvari koje život čine lepšim, ali mi se čini da sam samo preletela preko njih, a one zaslužuju više. Pre nekoliko godina kada sam postavila svoj prvi blog, na njemu su bili spiskovi koje su mi ljudi poslali “10 najomiljenijih stvari u životu”. Pod pojmom stvari su podrazmevali sve, muziku, trenutke, mirise, ukuse, lične stvari, godišnja doba… Zanimljivo je da su se neki od tih spiskova menjali posle par godina, ali neke stavke su ostajale iste. Promene su značile da su se i ljudi menjali, da su prihvatali neke nove stvari i neka nova zadovoljstva. Jel ste probali nekada da sastavite taj spisak? Nije ni malo lako, ali probajte zbog sebe. Jako je bitno da bude samo 10 stvari, jer je to jedini način da sebe naterate da se dobro zamislite ko ste u stvari. Nije to samo na nivou onih glupih testova po časopisima, mnogo je ozbiljnije od toga. Neko me je jednom naučio da, ako želim da me ljudi ozbiljno shvate, moram otvorenom da pričam o nekim ličnim stvarima, iz prvog lica i da se ne bojim svojih slabosti. To pokušavam u poslednje vreme mnogo više nego ranije, jer i ja želim da znam ko sam sada.
Prva stvar na mom spisku je moja šolja. Ja imam čaše u kući, ozbiljno,one su za goste, ali imam i ogromnu kolekciju šolja. Danas sam kupila još dve. Verovatno ne postoji ni jedna druga stvar na svetu koja može toliko da me obraduje kao šolja. Zašto baš šolje? Postoji taj jedan trenutak ujutru neradnim danom, kada ustanem kao da idem na posao, a ne idem, dok stojim u kuhinji sipam vodu u malu džezvu, otvorim orman i biram šolju iz koje ću da pijem. U baš tom trnutku odlučujem šta ću da pijem, čaj ili kafu. Da bih izabrala, moram da budem svesna kako se osećam i prema tome biram potpuno zadovoljstvo. Ne smem baš da se zakunem, ali volim da verujem da jeste tako – kafa ili čaj nemaju isti ukus u bilo kojoj šolji. E, sad, treba da napomenem da sam od onih ljudi koji mnogo vole jutro i kojima je najlepši deo dana izlazak sunca. Pola života sam prespavala, a onda sam shvatila da propuštam početak i da je svakog dana drugačiji.
Druga stvar na mom spisku bi bio početak. Znam, to je širok pojam, ali je dobar. Početak dana sam već objasnila. Početak jeseni, kada prvi put osetim onaj neki specifični miris u vazduhu i prve žute listove, a onda odjednom boje eksplodiraju i sve je žuto. Taj prvi, tinjajući duh jeseni je u stvari najslađi. Početak vožnje biciklom, kada okrenem prvi krug pedala i osetim vetrić u ušima i sve je odjednom lako i moguće. Početak knjige. Početak veze, kada je sve divno, bitno i pažljivo. Početak odmora. Početak života, što sam tek nedavno imala prilike da vidim iz blizine, kada sam postala tetka. Početak slikanja slike i osećaj držanja četkice u ruci. Početak omiljene pesme, kada sve zadrhti u stomaku….i tako redom.
Treća stvar bi bio miris. Ovde ih nema toliko puno kao kod Početka. Miris kafe, miris jeseni, miris nove knjige, miris određene kožne jakne (onaj specifični koji imaju stvari kada ih neko nosi i zbog kog i zatvorenih očiju znate da je tu), miris čaja od jasmina i miris mora zimi.
Četvrta stvar bi bila supa. Ne bilo koja supa, već Podravkin petlić. Ona je važna zato što uvek čini da sve bude u redu. Kada mi je teško, kada sam umorna, kada sam bolesna, kada mi je neko dovoljno blizak (ne seda nam bas svako u kući za sto i ne delimo hranu sa svakim), kada se vratim sa dalekog putovanja, taj osećaj prve kašike supe je nezamenljiv.
Peta je crno bela fotografija. Volim dok je snimam, volim da je vidim, volim da je imam.
Ostalih pet stvari se menja s vremena na verme, kao što se i ja menjam. Nekada je na spisku neka pesma, ali sada su one manje važne od nekih drugih stvari. Poenta je da su sve ove stvari sitnice na dnevnoj bazi. Neću da ponavljam onu priču kako ih radimo a da ne primećujemo, jer ćemo sada početi da ih primećujemo. Ako bar troje ljudi posle ovog teksta pokuša da napravi svoj spisak omiljnih malih stvari, znači da nisam uzalud pisala sve ovo. Ako me pitate čemu sve ovo, mogu da vam odgovorima samo jednim razlogom. Dato nam je da vidimo i da čujemo da bismo mogli da naučimo, a ako naučimo, možemo i da uživamo. Ako uživamo u tome što vidimo i čujemo, znači da nismo uzalud ovde. Ako već moramo da odemo sa ovog sveta nekad, a svako mora, onda da bar ne odemo kao slepi i gluvi sa praznim džepovima straćenog vremena.

*Velika Slika. Kad sam bila mala, mislim baš mala 8-9 godina, gledala sam neki polu SF film, kog se jedva sećam, verovatno zato što ga tada nisam razumela, ali! Sećam se da je bitna stvar, stvar oko koje se sve vrti bila ta neka famozna Velika Slika. Pomislila sam tada da treba to da zapamtim i da ću je shvatiti tek kada porastem. Zapamtila je jesam, a još uvek je shvatam polako, deo po deo. Velika Slika je život sa svim svojim dodatnim delovima, što je u stvari mnogo veće od nas samih. Zato nam treba vremena da porastemo i sve to shvatimo, ako želimo. Na kraju je ipak shvatimo i postanemo na neki način deo nje.

Anestezija

Subotu i nedelju sam provela u krevetu, bolesna. Ceče prethodne nedelje sam se borila sa virusom, noću stavljala obloge od rakije (ko nije navikao od malih nogu, nemoj ni da pokušava), kuvala cajeve, pila fervex...sve po propisu, da bih docekala vikend i propisno odležala. E, sad, šta raditi dva dana od dosade. Kad ste bolesni, ne možete baš uvek da čitate knjige. Glavobolja i titranje pred očima ovo zadovoljstvo pretvaraju u totalno mučenje. Ako ne mogu da čitam, još manje mogu da crtam, mašta mi ne radi kad sam bolesna. Pošto je u ovakvoj situcaiji važno sačuvati duh i ne pokleknuti (ja, sama kući, mrtva bolesna, nikog nema sem mačka kom nije jasno zašto ne ustajem i pokušava na sve načine da me razveseli, idealna situacija za samosažaljenje) pokupila sam sve moguće serije koje sam našla i vrtela sezone jednu za drugom. Ko bi rekao da čovek, i to bolestan, može za tako kratko vreme da pogleda toliko toga. Prvo sam počela sa četvrtom epizodom druge sezone Californication-a, zatim sam prešla na Big shots, dan ranije sam čula da to uopšte postoji, onda naravno Lipstic Jungle, kad je mučenje neka je bar do kraja, zatim House MD četvrta sezona od devete do šesnaeste epizode, tu sam stala pre mnogo meseci i nikad nije lupus, pokušala sam da nastavim sa My name is Earl, ali sam izdržala dve epizode druge sezone, da bih na kraju zaspala na prvoje epizodi druge sezone Tudora. Impresivan spisak, znam, sve to za dva dana. Mnogo sam se namučila, ali sam uspela na kraju da se anesteziram i zaspim. Nedelja je ipak začinjena sa prve dve sezone Sex & the City. Kada smo počeli da živimo po sezonama i zašto smo odjednom počeli da skupljamo i serije? Sećam se da sam prošle godine za tri dana, isto tako bolesna, odgledala čitav Deadwood. Nisam i nemam nameru da gledam Prison break i Heros. Ne padam u tu kolektivnu groznicu praćenja i snimanja epizoda, brzo izgubim interesovanje. Ako dobijem sve na gomili, pustim, gledam pa dokle stignem. Poslednji dobar film koji sam odgledala je My Blueberry nights, ali čini mi se daje to bilo davno.
Većina ovih serija, kada se pogleda odjednom cela sezona, zapravo u svakoj epizodi vrte istu priču, manje više isti šablon scenarija i vrlo su predvidive već posle pet minuta i ako ih gledate prvi put. Da bi me naterala da je gledam celu, serija mora da bude raskošna, da se moje napaćene oči malo raduju ili da ima neku neverovatnu i tešku ljubavnu priču pa da vidim da li sam u pravu na kraju. Šta ću, žena sam, pa volim to da gledam. Naravno da pomaže kada se zabavim nečijim tuđim životom u kom je sve moguće, pa to rade sve žene u ovoj zemlji. I tu dolazimo do suštine. Dakle, stvarnost nam ne valja. Zaboravila sam da pomenem i trenutno aktuelne Domaćice i Lost koji nema ko nije gledao. Pošto već osam meseci nemam TV, ne znam kad šta i da li ide još uvek. Kada sam se preselila, rešila sam da se skinem sa besomučnog hipnotisanja televizijom i uzaludnog skidanja svega i svačega sa interneta, pa sam ukinula oba. Tako sam imala više vremena da vozim bicikl i čitam knjige, što stvarno i više volim. Ali da se vratim na temu... Znači, pustim seriju i nisam tu. Mislim, jesam tu, ali moj mozak više nije tu. Taj specifični osećaj zadovoljstva koji zavlada odjednom se ne može opisati rečima. Nekako kao da je sve odjednom u redu, kao da ne postoji nikakav problem na svetu i sve je divno. Možda je to najpribližnije opisan o u jednoj rečenici. Nije da se udubljujem previše, ne bih umela da prepričam sa više od tri rečenice svaku seriju, koliko god sezona imala. Prosto, životne funkcije svedem na low, telefon na off i otplovim. Bitno je da je šareno, bitno je da je različito i da ne ostaje u glavi, ne pravi smeće. Kad ugasim komp, sve nestane kao da ga nije ni bilo. Uspavam se i ne sanjam ništa, ujutru kad otvorim oči zaboli stvarnost, ali šta se tu može, jel. Prava pravcata anestezija. A čime se vi anestezirate... da ne kažem – a šta vi gledate?