Srećna Vam Nova...

Pretpopstavljam da će Vam svi poželeti sreću, ljubav i ispunjenje želja, zato neću da se ponavljam. Poželeću Vam samo da onaj najbitniji trenutak između starog i novog podelite sa nekim kog volite najviše na svetu, jer takva će Vam onda biti čitava sledeća godina.

Polyvore

Senchy Green by senchy


Senchy by senchy


Springsteen by senchy


weekend shoping by senchy

Status

I evo me opet kako ne mogu noćom da spavam. Pošto sam već budna, a gladna, zbrčkala sam plazma keks i mleko i sad gustiram. To je druga hranljiva stvar u mom haotičnom životu bez koje ne mogu. Mogu da je jedem u bilo koje doba dana ili noći, uvek me obraduje. Razmišljam tako, sad kad sam već budna, šta me još raduje i prvo što mi pada na pamet je Facebook. Ali pre nego što nastavim sa tim delom priče, moram da objasnim neke druge stvari.
Kada sam se u martu uselila u ovaj stan, rešila sam da ukinem internet od kuće i televiziju. Shvatila sam da me potpuno otuđuju od svega pa i od mene same. Televizija mi guši kreativnost, uništava vreme za čitanje knjiga i hipnotiše. Beskorisno skroz. U početku mi je bilo čudno. Nedostajali su mi National Geographic, Animal Planet i Discovery, ali vremenom sam i to zaboravila. Dakle, već deset meseci živim bez TV-a i interneta kod kuće i lepo mi je. Ponovo imam mozak i zdrav humor. Pošto sam svu e-mail komunikaciju sa svetom prebacila na Gmail, njega proveravam sa telefona kad mi zatreba. Međutim, tu se rodila nova zabava Facebook. Mnogo me raduje čitanje statusa mojih prijatelja. Na nekom blogu sam naišla na tekst o tome kako ljude nervira taj status i to što čitaju šta drugi ljudi rade, a onda još i komentare na to. Ok, mene takođe nervira tolika količina javnog bitisanja na nekom mestu, ali to se da srediti. Ipak, statusi su posebna priča.
Status na Facebook-u je potpuno lična stvar. Znam, sad se pitate kako je lična ako je svi čitaju. Lepo. To je individualna mala kreativnost svakog od nas. Nešto što želimo da podelimo sa svetom, što smo mi, a možda opet uopšte i nismo, nešto što nas je nasmejalo ili neka muzika koja nam je početak dana. Ovo poslenje je posebna kategorija i tu se može naići na razne stvari. Juče, kad sam stigla na posao, kliknula sam na link u statusu prijatelja i obradovala se pesmi o kojoj sam mislila pre dva dana, a nisam je čula jako dugo. Hvala Bogu, na YouTube-u može svašta da se iskopa, samo što kad čovek krene da kopa, nema kraja. Druga kategorija su statusi koju su u stvari poruke prijateljima i koji se razviju u dugačko komentarisanje sa temom. Ona koja me najviše raduje, treća, su oni duhoviti, naizgled iščupani iz konteksta, a u stvatri jako smisleni. E, oni su prava, čista kreativnost. Radili ste nešto ili niste ništa, nešto vam je palo na pamet, nasmejalo vas je i to ste stavili u svoj status i podelili sa prijateljima. Takva kreativnost izaziva čitav niz novih kreativnosti i onda je to pravi mali vatromet. Za te trenutke vredi ići na Facebook i sa telefona! :)))))

Podstanar iz ormana

Pre nekoliko meseci, sestra mi je ispričala da je negde... recimo... pročitala da je izvesni lik u Japanu, u svom ormanu, otkrio podstanarku. Žena je živela u tom skrovištu mesecima, a on je primetio da mu nestaje hrana iz frižidera. Ne znam da li sam baš pogodila sve detalje, ali suština je ta – žena je tajno živela u ormanu. Ne znam šta je gore, da li to što je ona mučena morala da se ušunja tamo da bi preživela ili to što on mesecima nije znao da nije sam na gajbi. Često se setim te priče.
Ja živim kao podstanar. Znam ko je u stanu živeo pre mene, ali ne znam ko je živeo pre njega i da li neko sem mene ima ključ, a da ja to ne znam. Paranoja se odmotava kao klupče, a mozak o čas posla iskreira neverovatnu okolnost. Ali nema veze, zaboravimo sad na činjenice i realnost. Zamislite trenutak u kom neko, taj lik, ja ili vi, svejedno je, otvara orman i nalazi podstanara. Čini mi se da je lik iz priče postavio kamere, pa je tako saznao, ali opet, to ne olakšava trenutak suočavanja. Mene bi verovatno očistila srčka na licu mesta ili bih pre ja pobegla iz stana nego neovlašćeni podstanar.
Kad sam bila mala, uveče sam se plašila da spustim noge pored kreveta, jer mi se činilo da neko čuči ispod. Zatrčavala sam se i uskakala u krevet. Kasnije, kada sam počela da se selim po Beogradu, zaboravila sam na taj momenat u glavnom zato što sam spavala na raznim kaučima. Ispod njih je moglo da živo što šta, a da ja ne znam. Tada mi je nastao neki neprijatan osećaj ako bi se približila hodniku i vratim stana kasno uveče. To mi se dešavalo verovatno zato što nikad nisam poznavala komšiluk. Sada, u ovom stanu sam bezbedna. Razmišljala sam dugo o tome zašto i kako i shvatila da je presudan raspored prostorija. U koliko hodnik ulazi pravo u dnevnu sobu, ona ima ispust i to je ne čini kompaktnom. Prostor je na neki način nezaštićen, jer je lako dostupan odmah sa ulaza. Spavaća soba, ako je odvojena fizički, mora da bude negde dalje, zaštićenija. Ja u spavaćoj sobi imam dva velika garderobna ormana, što nas eto vraća na početak ove priče. Svaki put kada umorna, s posla, krenem da se presvučem, otvorim orman, setim se tete u ormanu pa mi dođe smešno: „Dobar dan, gospođo. Šta smo danas ručali?“

Ne da mi se da spavam

Subota na nedelju, 02:47 h. Ne mogu da zaspim. Roštiljala sam se nekoliko sati i ništa. Ustala sam da napravim čaj i kada sam uključila sijalicu u kuhinji ona je crkla. Nije me dotaklo, previše sam umorna da bih se potresala oko sijalice. Ovo je jedna od onih noći koja dolazi posle naporne nedelje – telo je umorno, mozak histerično radi, a zapravo je i on na ivici snage, euforija čas jenjava, čas dostiže vrhunac. Manje umore uspevam da rešim čajem od lavande, ove veće ću probati blogom. Palo mi je na pamet da izbacim iz glave sve što je nepotrebno pre nego što zaspim. Kad zaspim, sanjam projekte. Tako je to na kraju godine. Srećko spava snom pravednika, oteo je svoju polovinu kreveta. Kada bi neko mogao da nas vidi, smejao bi se. Naslonjeni jedno na drugo, leđa u leđa (da ne kažem dupe u dupe pošto se uvek tu namesti) guramo se na ogromnom krevetu. Konačno imam lično svoj krevet, veliki, prostran i udoban. Zatrpan je knjigama, filmovima i Kortom. Korto Maltese, Srećko i ja spavamo u njemu. Priznajem, Korto je prva i nikad ne prežaljena ljubav, onaj idealan muskarac. Klasična romantična ženska slabost. Verovatno je pola današnjih večitih dečaka oduvek želelo da bude on, a pola današnjih večitih devojčica tražilo njega u tim istim večitim dečacima. Ali Korto je samo jedan. Kada bi Srećko bio čovek, otimali bismo se za pokrivač, a možda bi i hrkao. Ovako samo preterano greje. Mačke i mala deca imaju tu neverovanu količinu toplote koju šire u snu na svoju okolinu. Dakle, moj krevet je moje sklonište. U njemu pišem blog i onaj nikad ne završeni roman, čitam tuđe romane i sanjam. Čudne snove sanjam oduvek. Geografija mog života je u snovima potpuno drugačija. Mesto na kome živim je stara, visoka zgrada sa velikim i sporim stepeništem koje ide široko u krug. Sredina tog stepeništa je prazna da bi u njoj živelo svetlo. Ponekad stanem u tu sredinu i pustim da me prelije vodopad svetlosti sa krova zgrade. Osećaj je divan. Stan je uvek isti i na nekom visokom spratu, veselih boja, sa velikim belim prozorima. Vrata su zelena, drvena, mestimično bajcovana.
Drugo mesto koje je stalno u mojim snovima je more. Tek poslednjih godina sam posećivala more zimi i potpuno ga obožavm. Kad sam bila mala, maštala sam o tome da živim na moru, samo zato da bih i zimi bila tamo. Miriše drugačije, svetlo je drugačije, boje su lepše, a hladno je. Ja volim kad je hladno. U snovima je to jedno određeno poluostrvce sa malo kuća i skoro nikog od ljudi. Do njega se dolazi niz dugačke stepenice koje se spuštaju niz stene sve do mora. Ono je tu duboko i tamno plavo. Baš onakvo kakvog se plašim. U blizini je i jedno malo ostrvo, ali na njega još ne mogu da odem. Na njemu je nekakva čudna fontana u obliku delfina koja se menja svaki put kad pokušam da je se setim. Oni koji žive tamo, ne mogu ovamo kod nas. Sva ova mesta su vrlo jaka u snovima i kao da stvarno postoje. Imaju boje, mirise, zvukove, sve što ima i stvaran život. Kada se probudim, ako odmah ne otvorim oči, pomislim da sam još tamo, a onda se zbunim. Možda bih mogla da ih nacrtam.

Nedelja.... i tako sam sinoć/jutros zaspala pišući blog ☺

Decembar

Poslednjih dana sam u glavnom na poslu. Sastavljam po 11 – 12 sati u komadu. Nisam odavno to radila, možda četiri godine u nazad, pa sam i zaboravila kakav je osećaj. Drugi put u životu imam dobru ekipu koja radi projekat...kao u dobra stara vremena. Radimo tako do poslednjeg dana, onda nam se prikrade Nova godina i mi ne primetimo. Ok, moja će prvi put biti potpuno drugačija, kupovaću samo dečije poklone, ali mi se čini da će izostati ona praznična euforija.
Čudno je to kako odjednom prestanem da vidim kad krene gužva na poslu. Hodam ulicom, ali me ne dotiče ništa. Glava je fokusirana na ono što radi i to je to. Da li sam u busu ili autu, svejedno je, to su dve stanice ili desetak minuta i na poslu sam. Otkako je krenulo to ludilo, stižem na vreme svako jutro. Da se ne lažemo, niko ne voli posao toliko da žuri na njega svako jutro i jedva čeka da tamo stigne, uvek je to zbog nečeg drugog. Ali, bitan je entuzijazam. Kada imate dobre saradnike, nemate onaj osećaj mučenja svakog jutra kad treba da krenete i odvojite se od udobnosti svog toplog doma. Ja sam akcijaš, pakovaću poklone, seckaću trakice, dizajniraću ili raditi pripremu bez pogovora, posao je posao i mora da se završi.
Vikend, ako nije radni, je potpuno druga priča. Tada zaboravim da sam zaposlena i bavim se nekim drugim stvarima. Kao da mozak radi na dve različite magistrale. Ta dva dana su mi dovoljno dugačka da gledam i vidim i čujem i osetim...sve. Uzmem fotoaparat i idem i fotkam. Ponesem neku muziku za taj dan i samo hodam. Skoncentrišem se na trenutak i svaki sledeći je nova priča, novi osećaj. Skupljam one u kojima su mi oči pune zadovoljstva toliko da se preliva po duši.
Volela bih da imam više vremena za pisanje... Sada dok završavam ovu neartikulisanu zabelešku, mačak mi spava u krilu, napolju zavija vetar, mašina završava sa pranjem veša, a po sobi se razleže Bryan Ferry – The Way You Look Tonight. Klavir i truba, se šunjaju po ćoškovima sobe i sve je ok.

„Some day when I’m awf’ly low
When the world is cold
I will feel a glow just thinking of you
And the way you look tonight…”

Bog

U našoj kući se uvek slavila slava. Kad smo bili mali, sećam se da se o tome nije pričalo baš puno u javnosti, ali bila su neka čudna vremena. Oduvek se verovalo u Boga, molilo se, nije se išlo svaki čas u crkvu, ali su ukućani sebe smatrali vernicima. Ja lično, nikada nisam shvatala te neke stvari. Prvo, nije mi bilo jasno ko je sad taj Bog i kako mi njega ne vidimo, a on nas vidi. Zvučalo mi je to sve malo paranoično. On nas stalno gleda i zna sve što uradimo ispravno ili pogrešno. Kako on stigne da vidi svakog? Onda mora da ga ima više, a ne jedan, jer jedan ne može sve da stigne. Drugo, ta situacija sa nevidljivošću me uvek bunila – mi njega ne vidimo, a on postoji. Ako ga ne vidimo, kako znamo da postoji? Ok, ni ja vas ne vidim, pa znam da postojite i da sedite s druge strane za nekim kompom i čitate, ali ne na tom nivou. On ne priča, ne čuje se, ne vidi se, a postoji, to ne razumem. Treće, on je eto pravedan i daće ko zasluži. Onda pogledam po kući i vidim da se deda i baba stalno svađaju, tata i baba isto. Onda kad dođe slava, pomole se tom istom Bogu što vidi sve i sve je ok, nastavljamo dalje. Jel on zažmurio kad su se oni svađali ili je bio negde drugde i gledao nekog drugog? I to mi je ostalo nejasno. I kako on to nagradi dobre a kazni zle, nisam nikad dobila odgovor. Mnogo sam se mučila tim pitanjima i nikad niko nije znao da mi objasni, pa sam odlučila da baš i ne verujem da postoji Bog. Smatrala sam da je to tamo neko izmišljen samo da bi terao ljude da kao budu dobri i da bi ga se oni plašili. Valjda ljudima treba da veruju u nešto neopipljivo i veće od njih da bi se osećali dobro. Ja sam tada, pre više od dvadeset godina odlučila da verujem u sebe.
Pre osam godina, kada sam upoznala Darka, naš prvi ozbiljan razgovor je bio baš na tu temu, da li Bog postoji. Sedeli smo u marketinškoj agenciji(kakve li ironije na takvom mestu pričati o Bogu), čekali neke fajlove, prekraćivali vreme i ostali cele noći za stolom, ubeđujući se. Sasvim slučajno smo došli do te teme, kao što to obično biva sa svim temama o kojima se povede priča od mnogo sati. Naravno, ja sam se pravdala zašto ne verujem, a on je pokušavao da mi objasni da treba da verujem. U jednom trenutku mi je palo na pamet da ta vera u Boga, ima veze sa nekim strahom pa ako verujemo, Bog će nas sačuvati toga. Pitala sam čega se najviše u životu boji i on mi je rekao - da ne umre slab u krevetu. Tada još nije ni bilo reči o njegovoj bolesti, jednostavno je imao taj iracionalan strah celog života. Ja sam se plašila samoće. Pokušao je da mi objasni da čovek treba da veruje, jer tako nađe sebe i smiri se, nema gorčinu i postane bolji. Nije me ubedio, ja sam i dalje smatrala da čovek treba da veruje u sebe. Sad na kraju priče nekako liči da je svejedno i moje verovanje u sebe, jer nisam uspela ništa da promenim, a ni njegovo verovanje u Boga, jer ga nije spasao toga čega se najviše plašio. Ni jedno ni drugo, ako se filozofski gleda, ne mora da znači da je dokaz da Bog ne postoji. Možda baš postoji pa je svakog na neki čudan način rešio najvećih strahova, ali ja nisam filozof.
U subotu su mi zvonile na vrata dve devojke sa nekim pamfletićima o Bogu i Bibliji. Malo smo popričale, kad sam već otvorila vrata, nisu bile nametljive pa mi je bilo žao da ih izmarširam sa praga. Zanimalo ih je šta je čoveku potrebno da bude srećan. Gde li su baš mene našle, pitam se, nikad mi takvi likovi nisu zvonili na vrata. Valjda im Bog kaže na vreme da sam nevernik i oni ni ne pokušavaju. Zanimljiva mi je bila slučajnost da već neko vreme razmišljam o tome da li postoji ili ne i onda mi se tako neko pojavi na vratima sa nekim letkom koji ima upravo ona pitanja koja se meni motaju po glavi. Odgovori su, naravno, citati iz Biblije, pa mi se opet čini da nisam dobila neki naročit odgovor na sve. Pitala sam par prijatelja da li veruju i zašto. Svi odgovori su imali istu suštinu – veruju da postoji neka viša sila, jer tako lakše podnose nepravdu. Jedini zaključak koji mogu da izvedem iz svega je da su ljudi ipak na neki, svako na svoj, način slabi i potrebno im je izbavljenje ili bar ideja o izbavljenju ako se desi nešto strašno. Treba im uteha.