Biseri i svinje

Kada sam počela da radim, prvi put za ozbiljnu platu, 2000. godine imala sam sreću da odmah počnem dobro. Diplomirala sam dva dana ranije i nekako su se kockice poklopile i hop, eto mene u advertising-u. Nisam nikad sebe zamišljala kao nekog ko će raditi u tom svetu, ali sam previše volela posao dizajnera da bih se dvoumila. Tada sam upoznala Darka i nekako je on najviše zaslužan za ovo gde sam sada. Vodio me po štamparijama, filmovanjima, podržavao u nekim mojim samostalnim projektima i stvarno nikada nisam razmišljala da li ću uspeti ili ne. Međutim, prva lekcija koju mi je održao, me je u tom trenutku skroz zbunila. Sećam se da sam tek došla u agenciju, nismo još počeli da se družimo čestito, bila je noć (nismo imali radno vreme i često smo spajali dane na poslu) spremali smo neke fajlove za filmovanje i pričali gluposti da ne bismo zaspali. Potpuno neočekivano mi je rekao: " Znaš, nemoj nikad da bacaš bisere pred svinje. Samo zapamti šta sam ti rekao, bitno je." Ja sam u tom trenutku pomislila kako je takva situacija skoro nemoguća i ne znam šta mi je luđe zvučalo - da mi neko u sred noći na poslu kaže tako nešto ili da se tako nešto zaista desi. I... prolazilo je vreme, ja sam porasla, shvatila gde sam i šta sam, imala prilike da upoznam mnogo ljudi, čitavu galeriju likova... a sve vreme mi je ta prva lekcija čučala u nekom ćošku glave.
Kada bacate bisere pred svinje, uludo trošite svoje vreme na nešto ili nekog ko to ne zaslužuje na bilo koji način. To se ne odnosi samo na posao, odnosi se na život uopšte. To je narodna izreka koja je, na žalost, na ovim prostorima verovatno najopravdanija. Ona pre nje je "Koliko para toliko muzike", ali je često potezana sa pogrešnom namerom pa na kraju ispadne u onu "Niko ne može da me plati toliko malo koliko ja malo mogu da radim".
E, sad, ti biseri... nisam ja to baš poslušala pa sam ih pobacala mnogo. Darka više nema, pa nema ni ko da me opominje i da me zaustavi. Sad to radim sama. Trudim se da gledam malo bolje, ali mi se ipak omakne. I dalje imam taj stav da ako sam ja ok prema ljudima zašto i oni ne bi bili ok prema meni. Kao da su svu ljudi dobri! Bazično možda jesu ali granica između dobrih i ne dobrih (da ne kažem loših) je tema za neki drugi post. Problem nastaje kada ja pomislim da svako zaslužuje šansu. To je valjda onaj trenutak kad držim biser u ruci i treba da ga bacim. Umesto da razmislim da li ili ne, ja bez dvoumljenja bacim. Da, svako zaslužuje šansu, ali nisu sve šanse iste i ne mogu da budu. Prevelika šansa nekog potpuno promeni, možda na bolje možda na gore. Mene je prevelika šansa promenila na bolje i naterala da opravdam to što mi je neko dao, ali to je više stvar domaćeg vaspitanja, što je opet posebna tema. Ali, ima ljudi koji misle da su Bogom dani i da treba da imaju sve šanse ovog sveta, jer im one pothranjuju ego. Jedan takav sedi preko puta mene svaki dan i potpuno mi je fascinantno da gledam u šta se pretvara. Međutim, šta je problem sa tim svinjama i biserima, a šta mi Darko nije rekao - u većini slučajeva, dok ne baciš bisere, ne možeš da vidiš ko je svinja, a ko nije. To znači da ipak moraš da baciš par komada, da bi shvatio s kim imaš posla. Na jedan niko ne reaguje, jer neće odmah da se oda. Ako se oda, onda neće dobiti još, a ko zna koliko ih ima taj koji baca.
Dakle, nemojte se kajati što ste bacili, samo bacajte manje.