Nešto za čitanje

Odavno nisam pisala o nekim lepim knjigama, a pročitala sam ih nekoliko.

Staru godinu sam isratila sa knjigom Najlepših ljubavnih pisama, a Novu sam dočekala sa Ljubavnim pričama. Prva je skup najlepših ljubavnih pisama raznih pisaca ženama koje su voleli, pa se tako u knjizi mogu naći Edgar Alan Po, Gete, Viktor Igo, Vuk Stefanović Karadžić, Džejms Džojs, Balzak, Čarls Dikens, Turgenjev, Dostojevski, Tolstoj, Jovan Jovanović Zmaj, Čehov, Dučić ali i Ajnštajn, Betoven, Napoleon i drugi. Druga je su takođe sabrane priče sa raznih strana ili delovi romana i u njoj su se našli Laza Lazarević, Čehov, Bunjin, Džojs, Kafka, Ivo Andrić, Fokner, Borhes, Nabokov, Hemingvej, Singer, Benedeti, Kalvino, Markes, Bariko i mnogi drugi. Obe knjige su jako zanimljive jer oslikavaju neka druga vremena i neke druge načine izjavljivanja i objašnjavanja ljubavi koji su odavno zaboravljeni. Mislim da se obe knjige mogu još uvek naći u knjižari Geca Kon. Oko Nove godine su bile po 600din., ne znak kolika im je cena sada. Ako ih naručujete preko neta, ima ih na Knjizara.com ali je cena nešto veća.

Pošto retko čitam knjige onog trenutka kad su najpopularnije i izvikane, tek sam sada pročitala Komo Srđana Valjarevića i nastavila dalje sa Zimskim dnevnikom. Sledeći je Dnevnik druge zime. Slučajno sam naišla na veliki intervju u Politici, dopao mi se, pa se setih da sam to čuvala za neko drugo vreme. Onog trenutka kad su najpopularnije, te knjige čitaju svi i svi imaju neko mišljenje koje opterećuje. Zato volim da pustim da se prašina slegne i pročitam ih kad nema buke. Valjarevićeve knjige, naravno, možete naći u knjižari B92, u Makedonskoj ulici.
Zima služi za čitanje knjiga.

Moje radno mesto

Reinstall

Evo me opet, kao u stara dobra vremena, reinstaliram sistem i nerviram se. To ne ide jedno bez drugog. Pre nekoliko godina sam formatirala pogrean hard disk i upropastila dve godine raznih poslova, tezgi, svojih projekata. Ovaj put sam ubila samo 62GB spotova, filmova, emisija i reklama koje sam snimala sa TV-a. Naravno da sam ih čuvala da ih jednom bekapujem ljudski, ali sad šta je tu je. Čovek mora da bude fokusiran dok se bavi instaliranjem bilo čega, ne da priča na telefon i čita knjigu. Sva sreća pa su mi poslovi sada na drugom hard disku inače ko zna šta bi bilo. Nisam se mnogo iznervirala. Promenila mi se i hijerarhija žalosti za izgubljenim. Sve mi se promenilo u glavi. To su samo neki fajlovi, koje sam nekad snimala i bez kojih sigurno mogu da živim. Ali...zašto sam uopšte počela da se bavim ovom akcijom danas, to je pravo pitanje. Evo ovako....da vas malo nasmejem.
Pre nekoliko meseci slomila sam flash-ić od 8GB. Slučajno. Na njemu mi je bio neki jako važan fajl koji nisam imala nigde drugde. Pošto sam poprilično blesava i ne da mi đavo mira, spojila sam taj flash-ić i spasla fajlove. Ali! Kako nije normalno raditi takve stvari, desilo se da su svi USB priključci prestali da rade. Tako recimo nisam uspela više da priključim ni fotoaparat ni bilo koji drugi flash niti bilo šta što je na USB. U jednom trenutku sam instalirala novi telefon i sve je proradilo. Radilo je mesec dana ili par uključivanja i onda je odjednom opet prestalo. Naravno da sam probala da reinstaliram drajvere i sve redom kako dolikuje, ali ništa. Mislila sam da ću to rešiti prostom reinstalacijom sistema, samo me jako mrzelo time da se bavim. Znate ono maltretiranje, fontovi, mailovi, backup-i i ostali u množini što se završava na i. Tako sam ja to mislila. Međutim, nije proradilo. Baš sam ga dobro sredila. U očajanju, pošto nisam odavno radila sve ovo, pogresno sam instalirala zvučnu karticu, iznervirala se duplo i krenula ponovo. Tako sam uništila 62GB kolekcionarskog rada.
Odmah sam se setila gomile dragih stvari, filmova i muzike koje su mi bivši prijatelji odneli iz kuće i nikad vratili i bilo mi je svejedno. Kud sve, pa nek ide i ovo. Nema plakanja nad prosutim mlekom. To je smao kompjuter i to su samo fajlovi...samo glupi fajlovi.....Matrix ☺.

Ushićenje običnim stvarima

Jutros sam se probudila rano. Toliko rano da još nije ni svanulo. Pogledala sam kroz prozor i tamo daleko iza zgrada videla rumenu liniju. Tek je počelo. Iznad nje, nebo je još bilo tamno plavo i mesec je stajao na sredini sam. Odavno se nisam tako rano probudila, a još davnije sam poslednji put videla takav prizor vedrog neba pred svitanje. Za trenutak sam osetila tugu. Setila sam se neke druge sobe, nekog drugog kreveta, ali onda odjednom praznina. U sobi je još bio mrak i mačak se šunjao po polici iza TV. Ima dana kad se probudi tako rano i krene da pomera stvari ne bi li me probudio. Kad stigne do crnog kamenja sa Zakintosa obično izgubim strpljenje. Onda skoči u krevet i krene da se mazi pošto zna da je pravio gluposti. Ovo je bilo takvo jutro. Koliko god da tužna otvorim oči, taj trenutak kad se uvali kod mene je najlepši na svetu. Svako jutro je jedno malo oduševljenje, on mojim buđenjem, ja njegovim postojanjem. Onda se propisno izgnjavimo i dan može da počne. Ne znam da li ste ikad zagrlili mačku ili bilo kog kućnog ljubimca. Oni to znaju. Potpuno osete emociju i ne pokušavaju da se izvuku. Samo se onako izviju da ih što bolje mazite i uživaju. Koliko god da sam spretna sa rečima, taj trenutak ne umem da opišem. Trenutak neizmerne bezuslovne ljubavi čim otvorite oči.
Onda sam izašla napolje, shvatila da je pravi prolećni dan koji sam toliko jako poželela prethodno veče, udahnula duboko i miris je bio skoro pa pravi. Previše stvaran za januar. Poželela sam da imam kome da pošaljem poruku „Vidi kakakv dan!“ sa svim propratnim oduševljenjem ali sam samo pustila da me preplavi. Ceo dan me je zbunjivala ta nedorečena emocija. Završila sam ga kupovinom knjige Srđana Valjarevića, Komo. Dugo sam želela da je pročitam. Otvorila sam je i to je bilo to... Jendo subotnje popodne, miris ranog proleća pomešan sa mirisom nove knjige. Samo osećaj sreće, one jednostavne mirne sreće iz nekog drugog vremena. Znam da niko neće moći da razume moje ushićenje tim trenutkom i podeliti ga samnom na taj poseban način. Ni ne treba. Možda to nedostajanje prosto mora da ostane kao takvo. Ne očekujem više da bilo ko oko mene razume ushićenje novom knjigom za koju, ni sam ne znaš kako, osećaš da je dobra i da je bitna. Ne očekujem ni da mogu da pričam o tome i da opet neko razume. Možda je sada pravi trenutak da počnem ozbiljno da pišem, jer je jedan deo mene ostario baš onako kako treba. Ko zna. Život je sav od trenutaka. Nekih prošlih koje čuvamo i nekih novih koje tek treba da naučimo da čuvamo.

Đole Proleće

Neradni dan

Neradni dan. Posebno lep osećaj imati ispred sebe dan k’o poklonjen da se s njim čini šta god. Izašla sam napolje, platila račune (jer to se radi kad čovek odraste), prošetala po gradu bez predumišljaja. Volim da prođem kroz grad kad mi ništa ne treba, kad ništa ne tražim, već onako opušteno. Muzika u ušima, neki tamo ljudi oko mene, mogu da ih odmeravam ispod kačketa, oni me ne vide... i onda svetlo. Znam, svetlo je na ulici svaki dan lepo, ali kad je neradni dan, onda ga drugačije vidimo pa imamo vremena i da mu se divimo. Još ako je zimski dan, pa svetlo pada kao izmaglica na Brankov most i Novi Beograd se gubi u valerima, onda je to poseban doživljaj. Znam jedno mesto sa kog ovaj prizor izgleda veličanstveno, ali ono pripada prošlosti.

Pošto i dalje bojkotujem TV, a nikako da uspostavim naviku svakodnevnog kupovanja i čitanja novina, onda se iznenadim raznim stvarima kad prođem gradom. Danas je to Miroova izložba crteža i grafika u galeriji Progres. Traje do 7. februara i od srca je preporučujem. Znam da većina ljudi ne ceni apstrakciju, ali ima neke magije u trenutku kada shvatite da stojite pred originalima nekog velikog umetnika i to ovde u Beogradu, a krenuli ste u šetnju. Nisam se dugo zadržala, jer sam shvatila u trenutku da mogu doći svaki dan ako to želim i ako mi prija. Ta iznenađenja na licu mesta treba gajiti. Ulepšaju trenutak, a život je sav od trenutaka. Kad sam izašla iz galerije, kupila sam novi Jazz i obradovala se CD-om za male pare. Sad sedim u svom krevetu, gde realno provodim dobar deo slobodnog vremena, pišem ovaj tekst posle dužeg vremena, Srećko spava pored mene, kroz stan se proteže zvuk trube i mašine koja pere veš i miriše topla kafa. To je zapravo subota, potrošena na tišinu sopstvenog uživanja. Sad odoh da skuvam supu i zaokružim ovaj dan. Sutra je novi, onaj za fotkanje.

My Lucky Day

I tako ova godina počinje lepim stvarima. Ne znam da li je ona prethodna bila toliko loša da je dovoljno samo da život ide dalje pa smo srećni ili se stvarno dešavaju bolje stvari. U svakom slučaju, nisam nigde otputovala, ali i to je ok. Ponekad čovek ne mora da ode negde da bi mu bilo dobro. U nekom drugom postu ću pisati o knjigama sa kojima sam počela godinu, ali za danas lepa stvar je ovaj spot. Springsteen ima novi album koji izlazi 27. januara, zvuči dobro, zvuči jako i veselo i to mi je dovoljno da budem srećna danas.

2009.