Noćna šetnja

Fotke sa telefona...

Dnevna doza hipnoze

Ne pišem. Nisam zaboravila, nije da ne stižem, nego mi je ispran mozak. Dođem kući s posla i dok spremam neku hranu uključim TV. Slušam ga skoro kao radio i tu i tamo bacim pogled. Kad sednem da jedem, sednem, naravno, ispred TVa gde drugo. Tu i ostanem. Hipnotisana. Ne znam ni šta tačno gledam, menjam kanale kao luda čim se oko zasiti jedne priče, boja, likova i tako u nedogled...tačnije dok ne zaspim. Po nekad ostanem tako dok ne počne da sviće. Nije da nemam šta drugo da radim, naprotiv, ali zalepim se za krevet i daljinski mi se nekako čudno zalepi za prste i ne mogu da mrdnem. To je sila jača od bilo koje druge. Znam po malo o svakoj seriji ali da me pitate kako se koja zove nemam pojma. One koje stvarno volim da gledam stalno omašim ili stignem baš na kraj. Silno vreme izgubim tako... Pola dana prodajem maglu i pakujem je u divnu ambalažu, a pola dana šaltam kanale i nemam mozak. I tako svaki dan, dnevna doza hipnoze. Valjda mi treba nečija tuđa priča pa makar i izmišljena da se uspavam. Uvek mi više prija kad gledam National Geographic ili Animal Planet nego neku seriju. Serije se nižu pa uz njih dočekam sledeći dan umornija nego što sam bila kad sam legla u krevet. Zapravo, TV nije nešto što treba držati u spavaćoj sobi.

Zakon krda

U subotu sam ceo dan provela bazajući po radnjama. Nisam to odavno radila i moram priznatni, bilo je potpuno iscrpljujuće. Međutim, jedna situacioje se ponavljala svuda - kad god sam pokušala da izađem iz neke radnje, nisam uspela. Sa druge strane me dočekala horda koja pokušava da uđe. Nije mi jasno! To se ne dešava samo u radnjama, već i u gradskom prevozu. Nije više stvar lepog vaspitanja, već zdrave logike. Zatvoren prostor je samo zatvoren prostor, ograničen nekakvim zidovima. Na jednom od tih zidova se uvek nalaze vrata. Mala, velika, svejedno je. Taj zatvoren prostor ima svoja ograničenja. Da bi u njega moglo da stane još ljudi, neki moraju da ga napuste. Da bi ga napustili, moraju da izađu kroz ta jedna vrata. Neće propasti kroz pod, neće se materijalizovati na nekom drugom mestu, moraju kroz vrata. Kad dođu do vrata, tamo ih sačeka gomilica sveta koja zna samo šta ona želi, a to je da uđe. Nije u pitanju stvar prvenstva, ali ljudi se ponašaju kao da jeste, kao da niko na svetu i ne postoji sem njih u tom trenutku. Ok, ko nije za sebe nije ni za druge, ali! Mora da se zna neki red valjda. Da li moguće da treba da se borimo i za svaki izlazak napolje? Odakle toliki sebičluk na sve strane?

Srce moje

Evo me na stotom postu. Danima već razmišljam o čemu da pišem na tom okruglom stotom i jedna stvar mi se muva po glavi. Srce. Otkud srce? Kakvo srce? Ono crveno. Već neko vreme mi pristižu na Facebook-u zahtevi za prihvatanje, slanje ili ignorisanje srca. Ljudi šalju. Tek tako. Onda sam malo istraživala po netu kakvih sve ima. Nećete verovati kakvih i koliko. I tako gledam kako ta srca pljušte na sve strane i pitam se kako to odjednom. Jel nas pritisla kriza pa smo se vratili duši i srcu, postali ljudi? Ne liči mi. To su samo virtuelna srca, sve što je virtuelno u glavnom ne košta i deli se svuda. Ima i tih nekih aplikacija za skupljanje istih, pa vidim na nekim profilima koliko je ko skupio. A šta će ljudima više od jednog pravog? Ili nemanje tog pravog nadomeštaju sakupljanjem virtuelnih? Ko zna. Deca skupljaju stikere, nekada smo skupalji salvete, značke, autiće....ko zna šta sve. Sad smo porasli i skupljamo srca. Mala. Crvena. Virtuelna. Takmičimo se ko ima više kao da to nešto stvarno znači. A šta radimo posle s njima?