Facebook over & out

Danas sam odlučila da pokupim svoje pinklice sa Facebook-a. Kako je došlo do toga? Evo ovako...Otvorila sam home stranu i zapljusnula me je gomila besmislenih obaveštenja o tome sta su moji prijatelji radili, kome su šta slali, šta su uz to napisali... Pri tom, ne mislim na gomilu prijatelja, već na samo dvoje. Puna strana njih. Pa još jedna, pa još jedna i još...i tako ceo dan. Virtuelni život, virtuelni dan. Na poslu je dosadno i treba nekako ubiti vreme. Izgubila sam želju da učestvujem u tom globalnom ludilu. Odjednom me je ta Home strana podsetila na prepun autobus, svi se guraju, a niko ne zna gde ide i zašto baš tim busom. Ne moram posebno da napominjem da su neki od tih ljudi bili protivnici takvog komuniciranja sa svetom i čak izrekli da im ne pada na pamet da se pridruže. Sad su postali ovisnici. Dakle, želim da me realan život ošamari ako treba, ali neću da se krijem iza virtuelnog lika koji kreira svoj profil svaki dan i dodaje u "prijatelje" ljude koje nikad nije upoznao ili koje više ne viđa. Ne želim da šaljem elektronske zagrljaje, srca ili kafe. Ako volim more ili sunce neću da se priključim grupi, hoću da vidim more i da sedim na suncu i osećam toplinu. Ako mi se pije kafa, piću je sa ljudima koji mi dovoljno znače da to zadovoljstvo podelim sa njima. Pola planete sedi svaki dan i pogrbljeno bulji u monitor ubeđeno da ima privatan život. Smeška se i slaže face kao da neko može da ih vidi. Druži se i živi u matriksu. Kakvog je mirisa virtuelni vazduh? A jel ga ima dovoljno? Probajte da mislite na to kako dišete dok sedite za tim istim kompom na tom istom javnom virtuelnom mestu. Kakav je osećaj?

Tamo gde je...

Moj ludi mačak spava