...za dobro raspolozenje danas :)

Kreativac

A onda je u njegov život ušetala ona!

Posle godinu dana...

Zabluda Pepeljuge

Danas je nedelja. Bila...polako se bliži kraju. Ceo dan sam provela lenčareći. Trebalo mi je. Da li od proleća ili od stvane gužve na poslu ili od oba zajedno, stigao me je umor kakav odavno nisam osetila. Probudila sam se u 8 jutros, kao i svako jutro, ali prosto nisam čestito ustala. Donela sam laptop u krevet, hranu, Fructal od sargarepe i jabuke, cokoladu i Sex i Grad. Nisam gledala seriju odavno. Uvek mi popravi raspoloženje. Volim da gledam to silno šarenilo garderobe, tašni, tašnica i energije. Sama priča mi je poprilično naučno fantastična, ali stajling! Međutim, danas sam primetila nešto novo. Činjenica je da se čitava priča zasniva na filozofiji Pepeljuge i tom nekom specijalnom princu, to znamo odavno. Ali, danas mi je prvi put pao na pamet onaj simpatični dizajner nameštaja. Kako to da je on bio samo prolazna faza? Nije zarađivao dovoljno ili nije bio dovoljno fancy? Bio je previše normalan? Morao je zapravo da radi i privređuje da bi živeo? Čovek je zapravo bio jedini normalan lik u seriji ali nekako ostaje osećaj da je zalutao. Jedini je jasno znao šta hoće a šta nikako neće. To je prosto neverovatno. Jasno mi je da svaka žena ima sindrom Pepeljuge, to je nešto što zaradimo u detinjstvu čitajući bajke, ali da li svaka završi sa princom? Naravno, svaka ima ideju svog princa, to kapiram, ali ipak! Šta se desilo na onim normalnim ljudskim vrednostima tipa - najbolji je onaj pored koga se osećamo sigurno i koji ume da nas nasmeje kad je teško? Onda kad sam se zamislila malo, shvatila sam da ni u realnom životu nije mnogo drugačije. Oni koji tačno znaju šta hoće a šta neće, osećaju se kao pali s Marsa u moru usputnih i bezobaveznih ljudi. Gde se krije taj normalan svet? Onaj što čita knjige, dovoljno je pismen da zna da se "da li" piše odvojeno, sluša neku normalnu muziku, ide u bioskop... jel to vrsta u nestajanju ili je samo saterana u ćošak? Juče sam vozila bicikl i prvi put primetila da velika većina vozi solo. Od 10 ljudi koje sretnem, jedva dvoje voze u društvu i uvek imaju manje od 20 godina. Svi stariji imaju sluške i to rade sami. Ušli smo u doba kada je samoća postala sasvim normalna stvar. Meni moja ne pada teško. Imam dovoljno vremena za sve što želim. Ako već nema onog pravog, ne želim da trošim vreme na ono lažno. Možda je to zbog godina, možda sam prosto postala manje tolerantna posle svega, ko zna. Jedan prijatelj mi je rekao da sam preveliki komformista da bih živela u kući sa dvorištem. Znaimljivo je kada takva konstatacija dodje od nekog koga poznajete skoro 20 godina, mislite da vas poznaje, a zapravo samo gleda kroz vas i misli da vam je sve u životu lako i jednostavno palo s neba. Ako me tako vidi neko ko se izdaje da mi je prijatelj, kako me onda vide oni koji me ne poznaju? :)
Negde u toku današnjeg dana mi je palo na pamet da sam oduvek želela da idem na Thai chi ali nikad nisam imala vremena, a novac sam trošila na druge stvari. Možda je sada pravi trenutak da krenem.

Petak