Neko zove Nenada...Nenadeeee

Dobrovoljno pevačko društvo je napravilo ovaj jedan album, jako davno, pre nego što su se bacili u političke vode i napravili ozbiljne karijere za ozbiljne ljude. Pre nekoliko godina sam postavila ceo album ovde na blogu, ali je u medjuvremenu ukinut server. Album se mogao kupiti u Domu omladine po nekad, ali je i on toliko dugo renoviran da je vrlo verovatno da se nigde više ne može naći. Ja ga mnogo volim. Podseća me na neka vremena kad je sve bilo jednostavno, srećno i lepo, na ono vreme života na Medaku i zvukova ulice uveče. Uvek kad čujem ovu pesmu sine mi neki smešak u duši i sve je za trenutak ok. Na žalost nikad nije napravljen spot za nju i ovo je jedino što sam mogla da nađem na netu. Dakle pesma za danas je Nedelja na Duhove i pozdrav za Nenada :)))))

Ponedeljak

Ceo dan sam nekako pritajeno tužno raspoložena. Onaj osećaj kad na površini sve izgleda ok, ali negde unutra daleko, neki delić je baš nekako obično i jednostavno tužan. Za vikend sam uradila dosta toga, videla se sa prijateljima i napravila neke lepe nove kaligrafije. Trebalo bi da mi je duša puna, ali kao da nije. Došla sam s posla, neki me neizdrž napao, napravila sam play listu na Ipodu i sela na bicikl. Do gazele i nazad, jakim tempom bez stajanja. Da istresem to iz sebe. Nije bilo gužve pa sam mogla da vozim malo brže. Zanimljiva kombinacija slušati Prljavo kazalište i voziti bicikl. Nije mi do sada padalo na pamet da slušam domaću muziku dok vozim. Nekako mi teško polazi za rukom da se savladam da ne pevam, a ne mogu da zinem dok biciklam, naješću se muva. Forsirala sam tako sat vremena, a onda lagano krenula kući. I dok sam prilazila svojoj zgradi i čistila sve one mrtve muve koje su mi se zalepile na naočare muzika se već promenila, a onda mi je sve bilo jasno. Došla sam do Divljanove pesme koju mnogo volim i ne mogu da se setim tačnog trenutka kada sam je prvi put čula. Tada mi je zvučala kao sada - najlepša domaća vesela ljubavna pesma. Naravno kad ste mali poželite da vas neko iznenadi i pusti je u nekom specijalnom trenutku pa da se vi istopite... to bi se recimo zvalo romantika i postoji samo na filmu. U realnom životu je svima to, ta romantika, odstranjena operativnim putem, a i kad bi se susreli s njom ne bi umeli da je prepoznaju čak i kad bi ih ujela za dupe. Elem, nije mi niko nikad pustio ovu pesmu da me obraduje (ali ja ne gubim nadu), puštam je sama sebi kad poželim da izazovem sreću. Evo da je podelim sa svima vama, pa možda vam padne na pamet da je vi podelite sa nekim drugim i opovrgnete moju tvrdnju o iščezavanju romantike ;)

Nešto mi se danas ovo vrti

Moonwalker je na kraju ipak otišao na Mesec

Nisam neki fan ali da ne bude da nisam pomenula. U poslednje vreme mi je često padao na pamet ovaj film, a onda sam sinoć prebacila na CNN i zbunila se. Sećam se kad smo bili baš mali, nismo mogli da dočekamo da film izađe, a onda smo otrčali do video kluba da ga uzmemo, seli pred TV i raspametili se. Pokušavali smo da skidamo pokrete i da đuskamo, sve onako kako se deca pale kad su mala. Vreme baš brzo prođe. Ode čovek u legendu... ili je to već bio.

Alisa u zemlji cuda (by Tim Burton)

Premijera filma se očekuje u martu 2010. Ono što može da se vidi za sada, dok je film u postprodukciji, su ove sličice koje izgledaju sjajno. Sad sam vam ja kao otvorila oči time što sam rekla, kao da svi njegovi filmovi nisu već sami po sebi sjajni. Kako god bilo, ja ne mogu da dočekam da vidim ovaj.

Hagakure: Book of the Samurai

Koga zanima, može da skine verziju na engleskom ovde.

It's got to be perfect ili još malo nostalgije

Jutros me je probudila ova pesma na radiju i dok sam pokušavala da se smestim u vreme i mesto, setih se još nekih momenata iz svog detinjstva. Kasete! Da li čuvate svoje kasete sa muzikom koju ste snimali kad ste bili mali? Ja da. Još uvek uspevam da se setim šta na kojoj ima. Silne noći sam provela sa kasetofonom u krevetu da bih snimila neki hitić. Volela sam da đuskam po sobi. To je ona savršena prednost življenja u kući - možete da pustite muziku koliko vam duša želi jako, samo što tada ne čujete kada vam mama uđe u sobu, pa nastavite da skačete kao besni. Nikad je nisam pitala, ali sada kad mislim o tome, mora da je izgledalo kriminalno smešno! Generalno, muzika mi je nekako baš bila bitna u životu. To da snimim i da imam i da mogu da slušam do besvesti. Nekako sam baš bila veselo i srećno dete. Dok sam dolazila jutros na posao setih se još nekih pesama iz tog vremena...













i naravno hit za sva vremena:

Cipiripi blok vs Eurocrem blok

Ako ne pazite dobro u radnji, lako ćete se zeznuti, što kapiram da i jeste bila namera Cipiripija. Naravno kad otvorite i probade, kao nebo i zemlja, a kao što se da zaključiti i golim okom, ima ga manje nego Eurobloka. Mogu da zamislim kako je glasio brief za promenu dizajna ambalaže!

Uz kišni dan danas

Novi početak

Koliko puta ste u životu poželeli da nešto počnete ponovo, kao da nikad pre toga niste? Znam sigorno da vam se to desilo, svakom je. Meni se desilo juče. Čitav splet okolnosti je doveo do toga, ali najbitnija stvar je da sam dobila taj Novi početak. Prvo sam pobacala sve suvišne sitnice koje taložim po ćoškovima, napunila tri velike kese i nahranila kontejner. Onda sam pobacala sve slomljene i pokvarene stvari - neću ih nikad popraviti, da se ne lažemo. Napraviću skroz nove. Zatim sam sredila svoj radni sto, popakovala sve djindjuve u kesice, napravila neki red. Onda, kad je sve bilo na svom mestu, ili bar blizu njega, uzela sam osam ramova i našpanovala papire na njih, lepo zategla, pustila da se dobro osuše i krenula korak po korak. Pravila sam skice, što ranije nisam nikad radila. Pet godina je prošlo otkad sam poslednji put uzela četku u ruke i napisala slovo. Sada se pojavila neka predivna inspiracija i toliko toga čeka da izađe napolje. Ovaj put sam se potrudila da ne žurim. Žurba me uvek dovede do toga da sve zabrljam i onda se smorim jer ništa ne valja. Pet godina nije malo, treba razraditi prste ponovo i naterati ruke da rade ono što glava želi. Počela sam da vežbam i rezultati nisu tako loši. Vratio mi se onaj osećaj zadovoljstva i smirenosti kada prelazim rukom preko papira, onaj osećaj u vrhovima prstiju za svaku neravninu i detalj površine, ono malo savršeno nesavršenstvo. Volim miris papira, sve ono što može da se napravi od njega, a da na prvi pogled nismo ni svesni. Papir sve trpi, to znamo, ali ima tu moć da usreći čoveka. Samo pomislite...čestitke, papir za pakovanje poklona, slika ili crtež, fotografija, dobra knjiga... sve su to stvari koje usrećuju ljude a u stvari su papir. Setila sam se da sam nekada davno svoje prve kaligrafije napravila slušajući Dire Straits (naročito Romeo and Juliet, Brothers in arms, Sultans of swing...solo gitarske deonice mogu da izvrtim u glavi uvek). Ne znam ni danas koja je magija u pitanju, zašto baš to, ali radi i dalje. Kako god da ispadne na kraju, sama činjenica da možete sve ponovo i drugačije je dovoljan razlog da čovek bude srećan i stvori lepe stvari.

Reče i kolačić sreće

A ako mislimo isto...pa neko od nas dvoje mora da je u pravu! :))))))))))))))

Strah od života

Ovaj post posvećujem nekolicini svojih prijatelja koji će se već sami prepoznati. Ne mislim ništa loše ovim što ću napisati, naprotiv. Nadam se da će možda nekad shvatiti.

Već mesecima razmišljam o ovoj temi. Potpuno sam svesna da po nekad idem previše brzo i ono što je meni jasno ne mora da bude jasno i svima ostalima. Svesna sam i da prečesto imam neku suludu nadu i volju i ne bojim se da probam da li nešto može ili ne može pa i po cenu da budem povređena. Bar ću znati da sam probala i da ne može. Neću reći da sam hrabra, ali se sve manje plašim. Ako sam svesna da mi je do nečeg stalo onda ću dati sve od sebe za to. Ako ne uspe, ok, bar znam da sam probala i da nije uspelo. Najgori osećaj mi je kajanje "što nešto nisam", jer je to osećaj slabosti i kukavičluka kojim zapravo najviše povređujem sebe pa onda i sve ostale. Nije da to nisam uradila nikad uživotu, jesam. Baš zato se trudim da to više sebi ne dozvolim.

E, sad, često sam od svojih prijatelja čula rečenicu "to je žena mog života!" Zvuči jako i nekako definitivno. Možda je u pitanju samo moje konzervativno vaspitanje, a možda i ne, ali da bi neko bio osoba mog života morao bi da bude jedini. Ne može ih biti grupica pa kad jedan ispadne, hop, evo drugi je već tu pa je mesto popunjeno. Znam da sam preterano romantična osoba. Možda mi je to mana, jer romantike više nema. Za romantiku je potrebna hrabrost, jer danas ljudi misle da je biti romantičan zapravo isto što i biti slab. A nije. Pretpostavljam da u tom trenutku kada izgovaraju gore pomenutu rečenicu, moji prijatelji imaj moćan osećaj u duši. Ali jedna stvar me buni. Kako se na kraju ne desi ništa? Kako na kraju ta "Žena njihovog života" ode sa nekim drugim ili pati u nekom ćošku sama, a oni ostanu tužni i slomljeni sa gomilom stvari koje nisu smeli da kažu, po neki i sa prstenom koji nisu smeli da pokažu? Kako to da im je lakše da budu povređeni, a toliko se boje baš te povređenosti? Pogrešna procena? Ljubav je slepa pa ne vide dobro? Bilo ih je strah da će ispasti glupi ili ismejani ako kažu šta im je na pameti? Možda je ipak lakše pustiti da boli i reći da si hteo ali nije ti se dalo...
Ako ste već hrabri da budete sa nekim, da ušetate u nečiji život, kako odjednom ponestaje hrabrosti kad stvari postanu ozbiljne? Ja znam da reči ne koštaju ništa. Evo pišem ovaj blog već godinama i ne košta me ništa :). Ali odluke koštaju. Odluke imaju svoju cenu koja po nekad nije ni malo naivna. Ok, sve što boli mora da prođe, slažem se. Ili se čovek navikne na bol, ili bol jednostavno prestane. Ali zašto uopšte mora da počne da boli?
Još veća nebuloza je rečenica koju sam čula sinoć i koja me je zapravo i potakla da sad napišem ovaj tekst - "...ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti". A što vas je uopšte spojio prvi put? To me podseća na onaj vic kada se Mujo davi i moli Alaha da ga spase. Nekoliko puta naiđe čovek sa čamcem i ponudi se da ga spase, a ovaj kaže - ne hvala, mene će Alah da spase. Onda kad se udavi i ode kod Alaha da pita što ga nije spasio, ovaj mu kaže da mu je nekoliko puta slao čamac ali je on sam odbio. Pošto sam ja čovek od slika u glavi, evo kako ta situacija izgleda u mojoj režiji... Provedete sa nekim neko silno vreme, proglasite ga osobom svog života ali kad dođe do te presudne odluke da treba da počnete taj isti život vi se izmaknete, sednete pod drvo skrstenih ruku i kažete "ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti", namestite se udbno i čekate da taj Život naiđe i sredi šta treba. Tako sedite, sedite, sedite...u jednom trenutku počinje dupe da vam trne ali vi čekate Život. A taj Život vam ostavi tu osobu na kojoj vršite experiment "ponovnog spajanja od strane Života" tik ispred nosa, prosto ostavi vam je tu pored vas...ali ne, vi čekate da to Život sam sredi, nije do vas jer vi niste sigurni, ne zate šta da radite.

Dragi moji, mnogo vas volim, ali... Život nije živ organizam sam po sebi koji ide i upravlja ljudima i deli zadatke. To čekanje Života da vam baci direktno u krilo ono što vam pripada ne funkcioniše tako. Ako vam je jednom bacio u krila nešto, shvatite to ozbiljno, jer se to ne dešava baš tako često. Ne budite alavi i ne mislite da, ako vam je bacio jednom, baciće vam opet. Neće. Život je nešto što vam je dato da vi držite volan i upravljate, donosite odluke iza kojih ćete stati i ostati. Život je ono što vam se dešava svaki dan, što vas boli kad napravite pogrešan izbor ili što vas raduje kada napravite pravi. Mogućnost izbora, mogućnost odluke. Onaj trenutak kada vozite bicikl i onaj trenutak kada vam se rodi dete i prvi put ga držite u rukama. Ako izbegnete da živite svoj život, izbegnete sve rizike i sve moguće povređenosti duše upravo ćete povrediti sami sebe onako kako niko drugi ne može da vas povredi. Ako nemate realan i ozbiljan problem zbog kog ste se razišli sa nekim, onda je jedini problem vaša sopstvena slabost i kukavičluk koji samo vama čine gore. Kada vas žena jednom prezre zbog kukavičluka, ne postoji način da ponovo porastete u njenim očima. Ne postoji ta romantika na svetu koja će vas predstaviti divnijim i boljim od tog trenutka. Biti sa nekim jeste avantura u kojoj ste oboje. Da li znate zašto je potrebno dvoje ljudi? Zato što kad jedan padne, onaj drugi treba da ga podigne. Kad se jedan demorališe, onaj drugi ima snage i vere za dvoje. Na taj način zajednička stvar ima manje šanse da propadne.
Još jedna bitna stvar je legenda o Pravom trenutku. Pravi trenutak ne postoji samo po sebi negde u nizu vremena pa vi samo treba da ga sačekate i pokupite. On je onda kada vi kažete da jeste. Kao kada ulazite u more... ne čekate da talas padne na vas i poklopi vas, već udahnete i zaronite. To je taj trenutak sreće i uzbuđenja za koji vredi živeti. To je taj trenutak izbora koji vam Život daje, sve ostalo je vaša slobodna volja da raširite ruke i uživate...ili da sedite slomljeni i mislite kako vam se ne da i kako je život nepravedan. Ako ne probate, nećete znati da li je moglo da bude dobro, da li je moglo da bude bolje ili nije vredelo uopšte. Ostaćete u neznanju tužni.

Sada ću se zaustaviti i ostaviću vas da razmišljate. Možda još uvek nije kasno da napravite od sebe budalicu i uradite nešto sasvim romantično, a možda je dovoljno da se samo pojavite na vratima i ne kažete ništa...ko zna. Dok ne probate nećete znati. Sva sreća pa dolazi Leonard Koen 2. septembra da vam učini uslugu i kaže umesto vas sve ono čega se bojite i da pomislite, da ne biste sebi izgledali njanjavi. Kupite lepo dve karte i ne čekajte da vas život ponovo spoji...još vas čestito nije ni razdvojio, a za to sigurno ima neki jak razlog. ;)

Hitići za današnji dan

Tako jednostavno kad se stavi u pesmu

Promene

S vremena na vreme napravimo u životu neke veće promene. Ponekad nas sticaj okolnosti natera na te promene i mi ih prihvatimo kao da su normalna pojava. To su one bezbolnije. Ima i onih na koje se nikad ne naviknemo ali naviknemo da živimo s tim. Ja se vezujem za stvari. Znam da je to zbog toga što stvari ne mogu same da odu od mene, ne treba mi nikakav psihijatar da mi to objasni, ali je kod mene to više nekako na nivou sakupljanja blaga. Znate kad deca imaju kutiju u kojoj čuvaju neke sitnice, klikere, fotke fudbalera ili gluamaca, neke sitne igračke i to. E, pa ja tih kutija imam puno. I tako ja idem kroz život kao hrčak i samo sakupljam i taložim. A onda naiđe poplava i sve odnese. Dakle, promena!
Prva promena je došla nekako potpuno neprimetno. Ustala sam jedno jutro i promenila boju kose. Leto je, pa je sad vreme da bude svetlija, da mi ovaj moj maleni mozak ne prolupa po vrućini. Onda kad sam već krenula tim putem, vreme je i da je skratim. I to sam uradila posle 2 godine. Dobar je osećaj. Sem što mi je lakše da nosam glavu okolo, nekako mi je lakše i da razmišljam. E, onda je došla nova promena koju nisam birala - crk'o mi je telefon. Da razjasnimo prvo - mobilni telefon je najbolji čovekov prijatelj, a svi ostali prijatelji koje ima u životu, žive u njemu. Bez mobilnog čovek je kao napušten u pustinji. Naravno, moram malo da ironišem, jer sam u poslednje vreme počela da primećujem da svi ljudi na ulici ili kuckaju poruke ili pričaju u telefon. Niko više ništa ne vidi, a i slabo šta čuje. Kao što rekoh, vezujem se za stvari, pa mi je ovo crkavanje baš teško palo, pogotovo što nisam planirala da se bavim novim gadget-ima u svom životu. Ali ko još veruje u planove! Eto mene kako ulazim u radnju i uzimam prvi telefon koji mi je zaličio na stari. Nikad se brže i nezainteresovanije nisam odlučila, prosto sam bila čudna sama sebi, ali pomislih da je bolje da se ne pitam ništa. Uspela sam da sačuvam dobar deo brojeva i poruka tako da neki ljudi i dalje žive u mom telefonu. Ne znam da li su mi još uvek prijatelji ali tu su.
Sinoć sam došla kući i shvatila da moram da pretumbam spavaću sobu. Otkad sam se uselila u stan imam osećaj da spavam na glavačke. Naravno, osećaj je potpuno neosnovan, krevet je nov, dušek potpuno ravan, sve ok... ali meni je na glavačke. A onda sam shvatila i da mi u životu sve nekako ide na glavačke, pa sam pomislila da možda mogu bar krevet da ispravim. Tu sad ima nekih problema. Sve krupne stvari u sobi ne mogu da se iznesu napolje, što znači da mora da se manevriše na malenom prostoru. Ja nisam mnogo jaka žena, imam jedva 50kg. Krevet je veliki, bračni, dušek isto, komoda je dugačka skoro preko celog zida - onda iz 70-ih teška i sva iz jednog dela. Digla sam dušek i digla sam krevet. Onda sam zavrtela po sobi stvari jednu oko druge. Kad to napišem ovako, zvuči kao da je fenomenalno lako. Trajalo je malo jače od pola sata, jer je tepih od zida do zida i prikucan u lajsnu. Znam, znam, mogla sam da odem da vozim bicikl ili da trčim pa da se smirim, ali onda bih i dalje imala osećaj da spavam kao slepi miš. Moralo je da se desi kad tad. Ok, stvari sam razmestila, spustila krevet (malo se tresnula po glavi pri tom), spustila i dušek, vratila fioke, vrtaila TV...ali! Kablovska sad ne dobacuje do TV-a. Da, meni TV stoji u spavaćoj sobi. To je onaj koji nisam želela jako dugo pa su mi ga roditelji ipak doneli da se malo socijalizujem. Sad ga gledam samo kad želim da se uspavam, jer inače smatram da je pravo gubljenje vremena. Pošto mrzim kad mi nešto stoji u kući, a ne radi, iskopala sam drugi, duži kabl i zamenila onaj stari. Eto, još sam i naučila nešto novo! Ovo je kao menjanje sajle na kočnicama na biciklu. Nisam to nikad ranije radila, nije izgledalo teško, samo je bitno da zapamtim kako je sve stajalo, pa valjda će da proradi. Naravno, nije iz prve, ali ja ne odustajem dok ne popravim.
Negde oko ponoći bila sam već potpuno umorna i užasno gladna. Mačak je išao zamnom po kući i gunđao. Njemu se svidjalo ono spavanje na glavačke, znam. Naterala sam se da spremim večeru, ispekla gomilicu pljeskavica, najela se i otišla u krevet...u svoj novi-stari krevet i svoju novu-staru spavaću sobu, uključila TV i zaspala.
Jutros sam se probudila malkice srećnija nego ranije. Prozor i sunce su mi sa desne strane, gledam ga kako izlazi. Biće da mi je ona neka mapa u glavi sad ispravna. Dok ovo kuckam, setila sam se da sam kao mala spavala isto tako - prozor desno, sunce izlazi. Onda sam se, potpuno nenadano setila Krfa i izlazaka sunca i sobe na vrhu hotela i nekako mi je nedostajalo. U tom trenutku je Srećko prosuo moj doručak, radio sat se ugasio i ja sam shvatila da kasnim na posao, zgrabila sam torbu i odjurila napolje. Neke stvari se ipak ne menjaju.

Nedelja u botaničkoj bašti

Ja - Filip Vehter

Knjigica je izašla kod nas u izdanju Mladinske knjige i spada u dečiju literaturu. Ja je ne bih svrstala ni u decu ni u odrasle, jer je za sve, i velike i male. Spada u onaj zanimljivi talas minimalističkih knjiga sa porukom. Ova je naročito simpatična jer je glavni lik medved, što do sada nije bio običaj. Ako se negde sretnete sa ovom knjigom, kupite je....ulepšaće vam dan!

Dok sam gledala u nebo

Dobra energija

Znam da je mnogi ne vole, ali njena muzika me uvek neko digne. Šta god da se dešava kad čujem nju, znam, biće ok. 3. jula je u Sava Centru.

Sinead O'Connor - The Emperors New Clothes
Uploaded by popefucker. - See the latest featured music videos.

Pismo

Kada ste poslednji put napisali pismo nekome? Ne mislim pri tom na mail, ili na komunikaciju preko nekog od mesidžera, mislim na pravo pismo, ono na papiru. U novoj Sensi sam pronašla simpatično podsećanje na vremena pisama, a onda sam slučajno (tražeči nešto drugo) pronašla svoje poslednje pismo Darku, koje je zakasnilo. Setih se i da postoji nešto što se zove Mail art, negde u svetu. Ljudi prave najlepša pisma, kao umetničke objekte i šalju ih na izložbe.


Kako je zamrlo pismo? Da li nas je smaralo čekanje u pošti ili nam je držanje olovke u rukama postalo jako teško pa smo prestali, u svakom slučaju, komformizam je ubio jedini humani način komunikacije među ljudima. David Albahari je u svojoj knjizi Kratka knjiga napisao jedan vrlo lep opis suštine pisma. Po njemu, pismo i marka su jedini dokaz o postojanju čoveka. Onaj kome niko ne piše skoro i da ne postoji. E, sad, pošto nam leto dolazi za koju nedelju, eto prilike da ponovo počnete da vežbate pisanje pisama. Probajte da napišete nekom pismo s mora a ne samo da kupite gotovu razglednicu. Neka bude nešto stvarno posebno. Pisma se čuvaju dugo i imaju posebnu emotivnu vrednost. Nešto kao posvete u knjigama samo malo duže. Svaki put kada neko poželi da vas se seti, pročitaće vaše pismo. Pišite.

Top 5 spotova koji su mi ulepšali život

bruce springsteen "human touch"
Uploaded by miklo. -

The Police - Every Breath You Take
Uploaded by ThePolice. - Music videos, artist interviews, concerts and more.

Sade - By Your Side
Uploaded by sayit. - Watch more music videos, in HD!

Wet Wet Wet - Love Is All Around
Uploaded by scott_tenorman. - Explore more music videos.

Secret Garden bruce springsteen
Uploaded by runawaydream. - Explore more music videos.

Nedelja, Njegoševa ulica

Prijatelji

Priča ide nekako ovako...
Prvi put su se sreli na nekom forumu. Drugi put su se sreli na izložbi. Njoj je bio rodjendan i bilo je kolača. Tada nisu pričali puno, bila je gužva. Onda su počeli da pričaju često, u virtuelnom svetu. Treći put su se sreli jedno popodne sa prijateljima. Tada su pričali malo, jer su prijatelji pričali mnogo. Četvrti put su se sreli u botaničkoj bašti. Ona je čitala knjigu, koju je već jednom davno pročitala, sedeći na velikom kamenu u japanskom vrtu. On je došao malo kasnije. Posle tog susreta su se često viđali. Onda su počeli da žive zajedno u malom stanu. Stan je bio toliko mali da su se sudarali po kući ali to im nije smetalo. Čak su i proslavili njegov rođendan i smestili sve prijatelje. Stalno su nešto kuvali. Bilo je sve ok. Jednog dana dok je sredjivala stvari u ormaru, Ona je našla kutijicu i u njoj prsten. Nije htela da pokvari ništa, pa je odlučila da ćuti. Međutim, nešto se menjalo iz dana u dan i stvari su krenule na gore. Neki očaj se uselio u taj mali stan. Ona je pomislila da se On predomislio i u glavnom je ćutala. On je verovatno mislio da njoj više nije stalo i odlučio da ode. Rastanak je bio jako mučan. On je bio jako tužan. Zamolio ju je da ostanu prijatelji i ona je pristala mada joj sve to nije bilo jasno. Nije nikad rekla da je našla prsten, nije ništa pitala, samo je postala prijatelj. Smatrala je da nema prava da pokuša da zadrži nekog ko želi da ode, iako joj je bilo stalo. Možda je samo bila zbunjena celom situacijom, ko zna. Očekivala je jedno, a desilo se nešto potpuno suprotno. Od tog trenutka je izgubila osećaj za vreme. Počela je da se bavi više životima svojih prijatelja nego svojim. On je često bio tu. Družili su se puno. Nekako kao da se nisu ni rastali, a u stvari jesu. Njoj nije palo na pamet da kaže da joj je i dalje stalo, mislila je da je dovoljno što je stalno tu. On nije primetio, mislio je da joj je svejedno i trudio se da nastavi dalje. Ali druženje se nastavilo. Čak su otišli i na more zajedno. Vreme je prolazilo i nikad više nisu pričali o tome. Druženje je postalo normalna stvar. Ona se preselila bliže njemu, vozili su bicikl ponekad zajedno. Svako je imao svoj život, svoje probleme, vreme je prolazilo i prolazilo. Ona je shvatila da ne može više da se pretvara da je samo prijatelj i da on možda ni ne vidi šta se dešava iza njenih očiju. Kad je rekla bilo šta, bilo je kasno. On je rekao da je preboleo i da je nastavio dalje. Rekao je da je rešio da se bavi karijerom i da ode odavde.

Gledam sad te "prijatelje" i razmišljam. Ima tu još puno detalja ali suština je ukratko ovakva. Da li je trebalo da mu kaže šta je našla u ormaru? Nisam nikad shvatila koji je bio tačan razlog razilaženja sem toga što je sve postalo teško i mučno. Sad posle toliko godina odjednom više nema ni prijateljstva. Kako bi ga bilo? Možda je ona trebala da kaže da joj je stalo? A možda prosto nije od takvih osoba da kuka, zapomaže i moli kad vidi da je kraj. A šta je ovde zapravo kraj? Ne razumem kako se desilo da dvoje ljudi kojima je stalo jedno do drugog odu "svako na svoju stranu" povredjeni, jer nikom nije svejedno, nastave da provode vreme zajedno i ništa. Svako se toliko bavio prevazilaženjem sopstvenog bola da nije primetio ono što mu se dešava ispred nosa? Gledam ih i ne znam šta da kažem...