Još malo Alise u zemlji čuda

Mačak iz saksije

The PEN Story

The PEN Story from PENStory on Vimeo.

Kuroshio Sea

Kuroshio Sea - 2nd largest aquarium tank in the world - (song is Please don't go by Barcelona) from Jon Rawlinson on Vimeo.

Myer Autumn Winter Launch by engine

Myer Autumn Winter Launch from engine on Vimeo.

Nedelja, fotkanje, oblaci

E-mail me...

Od jutros pa sve do ovog trenutka sam razmenila dvadesetak mail-ova. Još nije ni pola radnog dana prošlo. Posao jeste takav da mi sve stiže mail-om, brief-ovi, slike, materijal, sve... ali ipak. Ponekad nemam osećaj da komuniciram sa stvarnim, živim, ljudima pa se zbunim kad mi se obrati čovek. Neverovatno mi izgleda kada ušeta u kancelariju neki account, otvori usta i progovori. Skoro da počnem da tražim po njemu gde viri žičica ili gde mu je poklopac za baterije. Digitalni svet je ono u čemi već živimo, a nisamo ni svesni. Čitave knjige možete dobiti mail-om, izveštaje iz banke ili rezultate od lekara. Istina, da biste popravili zub, ipak morate otići kod zubara, ali ko zna, možda će jednog dana doakati i tome. Komunikacija mail-om je nekako lakša. Niko vam ne upada u reč, možete da se vratite i pročitate na miru to što ste napisali pre nego što pošaljete ili da se predomislite, pa da ne pošaljete uopšte. Ne morate da brinete o reakciji sa druge strane monitora, sve je čisto i u rukavicama. E, sad, ko o čemu - baba o uštipcima, emocije, emocije, emocije... Tačno je da ih baš i nema u mail komunikaciji ili da su vrlo često pogrešno protumačene, ali postoji i ona druga istina koja kaže da se od pogrešnih baš na ovaj način možete sačuvati. Na ovaj način ostajete stalno u kontaktu sa bilo kim od prijatelja ali ćete brzo zaboraviti kako izgledaju. Čudan je osećaj kada gledate u kutiju i pišete nekom ko je čovek od krvi i mesa, pa ga zamišljate u glavi, ali eto...možda možete da poređate uz monitor sve sličice prijatelja da vam budu pred očima stalno.

Office 2010: The Movie

Prošla baka s kolačima

Ovo je treća i poslednja izreka koju mnogo volim. Svaki put kad je se setim, zamislim neku dežmekastu bakicu, onako k'o iz Srema, kako ide u nekim papučama, nosi poslužavnik sa minjonima negde u visini ramena, a za njom ostao jedan, pao. Onako skoro se zgnječio. Ona je toliko furiozno prošla da nije ni primetila, a nije joj ni važno, jer je već prošla. Prošla baka s kolačima, ko je uzeo, uzeo, ko nije nek izvine. Ovo je nešto kao "Prošao voz", samo malo dramatičnije pošto kolače svi vole, pa udara na emociju. Voz ko voz, ako on ode doći će autobus, a i čovek nekako ne može da oseti emociju prema vozu kao prema propuštenom kolaču. Znači, kajanje što nešto nismo uradili dok smo mogli. Prekasno. Kad bi život bio kao ta baka, sve bi bilo mnogo lakše. Za bakom ako potrčimo možda je i stignemo. Ali nije. Za životom možemo da potrčimo koliko god želimo ali neke stvari kad prođu, prošle su za sva vremena. Zato pamet u glavu i širom otvorite oči, zatvorite usta i pazite šta radite. Što se kolača tiče... manite se dijeta i besmislenih odricanja. Debeli ljudi su sretni ljudi, tako je bilo od vajkada. To, naravno, ne znači da se treba prejedati slatkiša, jer možda iza ćoška vreba baka u niskom startu, spremna da zgrabi poslužavnik i ode u nepoznatom pravcu. Bitno je znati šta želiš i ne žaliti za previše stvari u životu... jer kako rekoše Rolling Stones:"You can't always get what you want, but if you try sometimes, well you just might find you get what you need." ;)

Došli divlji i isterali pitome

Ovo je druga u nizu izreka koje mnogo volim i kojih se često setim. I za nju sam pomislila da sigurno nikad neću biti u situaciji da je osetim na svojoj koži, pa evo, prevarih se. Čovek se uči dok je živ, a ja pošto sam čovek, teram dalje i učim svaki dan. Šta zapravo znači ova izreka? Zamislite situaciju u kojoj imate pleme pitomih i finih ljudi. Oni tako žive svojim mirnim životom, ne diraju nikog, imaju koliko imaju i dosta im je. Trude se svaki dan da im bude bolje. Onda naiđe nekoliko divljaka proteranih sa svakog drugog mesta jer su svuda želeli da vladaju, a vlasti nisu bili dorasli. Dođu oni, a pošto su divljaci, shvate da će lako da savladaju ove pitome i nametnu im svoju vlast, jer pitomi neće da se brane nego će da se povuku. Tako i bude. Sad, ovo je slikovito prikazano, ali može se primeniti na svako vreme i svako društvo.
Šta je problem sa divljacima? Sem što su divlji, nevaspitani su i ne prezaju ni od čega. Ono što ih vozi i ne da im mira, obično jeste to što hoće da vladaju i da sve bude po njihovom. Ono što ih tera da vladaju, jeste to što misle da su bolji od svih ostalih na svetu. To što misle da su bolji od svih ostalih na svetu je zapravo njihova slabost i obično dokaz da su poprilično neostvareni pa im je zato potrebna neka velika potvrda. Vlast je dovoljno velika potvrda, jer ih čini nedodirljivima i bezbednim od svega.
Šta je problem sa pitomima? U glavnom to što su pitomi i što će svaku situaciju probati da reše mirnim putem. Nisu pod obavezno kukavice i to što će se povući ne znači da su kukavice. Često je stvar u tome da su ispunjeni onim što imaju i da žele da sačuvaju svoj mir. Recimo da su ostvareni pred sobom i mogu da budu zadovoljni malim stvarima koje čine veliki život. E, sad, to su dve krajnosti. Nepomirljive. Možda bi od ove dve grupe i mogao da se napravi dobar tim nekada u imaginarnom svetu, ali u realnosti ne. Divlji imaju osećaj vlasti samo ako mogu nekoga da tlače, a pitomi, želeći samo mir, povući će se tamo gde mogu da ga imaju.
Pre nekoliko meseci, dobili smo vođu grupe u kreativnom timu. Prvo što je uradio, izbacio je copy writer-a sa projekta pod izgovorom da ne zadovoljava kriterijum i uzeo sam da piše. Onda su prošla tri meseca i rešio je da da otkaz junior dizajneru. Njemu je rekao jedno, direktoru durgo, meni treće... U međuvremenu je ukinuo kreativne brifove tako da niko više nije znao šta tačno radi. Junior dizajner je poželeo da zna gde je pogrešio, pa je pitao i tako se otkrila cela istina. Vodja tima je srozan na običnog art direktora. Kreativni tim više ne postoji. Vodja tima iz protesta više ne učestvuje ni u jednom brain stormingu i samim tim minira još više kreativan rad na projektima. Ideje koje predloži po nekad, kad je baš ekstra raspoložen, su sve od reda tuđe ideje samo malo prepakovane na njegov način. U međuvremenu je sebi nabavio drugog copy writer-a koji radi samo sa njim i ni sa kim više. Pošto niko u firmi ne želi konfliktnu situaciju, svi su pitomi, svi su pre spremni na kompromis i popuštanje, zarad završenog posla. A divlji Vođa tima, primenom tehnike zavadi pa vladaj, pokušava sebi da obezbedi opstanak. Nada se da će biti dovoljno strpljiv u svoj svojoj drskosti i da će rasterati sve pitome ljude, a onda je igralište opet samo njegovo. Da nije smešno bilo bi tužno.
Znam ja da je život borba i da opstaju samo oni najjači i najotporniji. Sećam se toga iz Opstanka. Ali se ne sećam da među životinjama iste vrste ima i onih koje su spremne da prožderu svoje sunarodnike samo da bi bili bez konkurencije u lovu. Čudna smo vrsta mi ljudi.

On spava i ko zna šta sanja :)

Današnji hitić...

Vikend na reci

i još jedna za vikend

Wonderful Life...još jedan hit iz detinjstva :)

Biseri i svinje

Kada sam počela da radim, prvi put za ozbiljnu platu, 2000. godine imala sam sreću da odmah počnem dobro. Diplomirala sam dva dana ranije i nekako su se kockice poklopile i hop, eto mene u advertising-u. Nisam nikad sebe zamišljala kao nekog ko će raditi u tom svetu, ali sam previše volela posao dizajnera da bih se dvoumila. Tada sam upoznala Darka i nekako je on najviše zaslužan za ovo gde sam sada. Vodio me po štamparijama, filmovanjima, podržavao u nekim mojim samostalnim projektima i stvarno nikada nisam razmišljala da li ću uspeti ili ne. Međutim, prva lekcija koju mi je održao, me je u tom trenutku skroz zbunila. Sećam se da sam tek došla u agenciju, nismo još počeli da se družimo čestito, bila je noć (nismo imali radno vreme i često smo spajali dane na poslu) spremali smo neke fajlove za filmovanje i pričali gluposti da ne bismo zaspali. Potpuno neočekivano mi je rekao: " Znaš, nemoj nikad da bacaš bisere pred svinje. Samo zapamti šta sam ti rekao, bitno je." Ja sam u tom trenutku pomislila kako je takva situacija skoro nemoguća i ne znam šta mi je luđe zvučalo - da mi neko u sred noći na poslu kaže tako nešto ili da se tako nešto zaista desi. I... prolazilo je vreme, ja sam porasla, shvatila gde sam i šta sam, imala prilike da upoznam mnogo ljudi, čitavu galeriju likova... a sve vreme mi je ta prva lekcija čučala u nekom ćošku glave.
Kada bacate bisere pred svinje, uludo trošite svoje vreme na nešto ili nekog ko to ne zaslužuje na bilo koji način. To se ne odnosi samo na posao, odnosi se na život uopšte. To je narodna izreka koja je, na žalost, na ovim prostorima verovatno najopravdanija. Ona pre nje je "Koliko para toliko muzike", ali je često potezana sa pogrešnom namerom pa na kraju ispadne u onu "Niko ne može da me plati toliko malo koliko ja malo mogu da radim".
E, sad, ti biseri... nisam ja to baš poslušala pa sam ih pobacala mnogo. Darka više nema, pa nema ni ko da me opominje i da me zaustavi. Sad to radim sama. Trudim se da gledam malo bolje, ali mi se ipak omakne. I dalje imam taj stav da ako sam ja ok prema ljudima zašto i oni ne bi bili ok prema meni. Kao da su svu ljudi dobri! Bazično možda jesu ali granica između dobrih i ne dobrih (da ne kažem loših) je tema za neki drugi post. Problem nastaje kada ja pomislim da svako zaslužuje šansu. To je valjda onaj trenutak kad držim biser u ruci i treba da ga bacim. Umesto da razmislim da li ili ne, ja bez dvoumljenja bacim. Da, svako zaslužuje šansu, ali nisu sve šanse iste i ne mogu da budu. Prevelika šansa nekog potpuno promeni, možda na bolje možda na gore. Mene je prevelika šansa promenila na bolje i naterala da opravdam to što mi je neko dao, ali to je više stvar domaćeg vaspitanja, što je opet posebna tema. Ali, ima ljudi koji misle da su Bogom dani i da treba da imaju sve šanse ovog sveta, jer im one pothranjuju ego. Jedan takav sedi preko puta mene svaki dan i potpuno mi je fascinantno da gledam u šta se pretvara. Međutim, šta je problem sa tim svinjama i biserima, a šta mi Darko nije rekao - u većini slučajeva, dok ne baciš bisere, ne možeš da vidiš ko je svinja, a ko nije. To znači da ipak moraš da baciš par komada, da bi shvatio s kim imaš posla. Na jedan niko ne reaguje, jer neće odmah da se oda. Ako se oda, onda neće dobiti još, a ko zna koliko ih ima taj koji baca.
Dakle, nemojte se kajati što ste bacili, samo bacajte manje.

Brate, hitno sapun!!!

Nisam htela da pišem o ovome, stvarno nisam, ali ...nisam ni mogla da izdržim. Ušla sam danas u Maxi da kupim neku hranu. Uzela korpu i zaputila se prema delu sa kuvanim jelima. Prvo sam naišla na nekog čiku kod keksova i dok sam prolazila pored njega osetila sam vonj neokupanog čoveka. Onda sam krenula dalje i prva sledeća teta na koju sam naišla imala je isti "miris". Sva sreća, u blizini kuvanih jela su i frižideri pa je malo hladnije, a kad je hladnije moj nos ne registruje ništa. Do kase sam naišla na baku koja je već prevazišla ono dvoje sa početka i postavila apsolutni rekord. Troje u celom Maxiju! Ok, vruć je dan, to razumem, ali ipak! Koliko čovek treba da se ne kupa da bi "micao" na kilometar? Sapun nije skup i bez obzira na krizu koja je trenutno, uvek može da se kupi. Mislila sad da je kupanje samo subotom, fora sa filma ali izgleda da nije. Ljudi ne vole vodu! Malopre sam bila u Liliju. Gledam cene i shvatim da su svim gelovima za tuširanje snižene cene. Onda pogledam dezodoranse i shvatim da za 100 dinara može da se pazari Rexona koji nije toliko grdna. E, sad, prašak za pranje veša košta malo više, ali eto, sačeka se da se nakupi, pa se za manje opere više. Nije mi čudno da vonja u autobusu. Naši busevi su takvi kakvi su i kad na kraju dana sva ta količina ljudi krene kući s posla, vonja kao u kavezu s pumama. Bus je mali prostor za toliko aktivnih živih bića na +30 i nešto stepeni. Ali do sada mi se nije dešavalo da nailazim na te "mirišljave oblake" u prodavnici, na ulici...
Deprimirajuće je... u poslednje vreme na čudne načine počinjem da uviđam gde živim.

Srećko

Znate kako stariji ljudi zakuntaju u fotelji sa daljinskim?! Evo moj mačak to isto radi :) zatekoh ga juče...samo još da zahrče

Ponedeljak

Nostalgija...opet

Moj brat i ja smo bili srećna deca. To ne znači da sada nismo srećni sa svojim životima, nego nekako naročito ističe naše detinjstvo. Živeli smo u Kraljevu, u kući sa dvorištem. Tek sada kad više ne živim tamo i kad ne idem tako često (više od godinu dana nisam bila) shvatam koliko je ta kuća velika i koliko je to dvorište super. Ja ne volim to što živim u stanu, osećam se skučeno, iako je stan velik. Dakle, ta kuća i to dvorište su raj. Niko u ulici nije imao sređeno dvorište sem nas, pa je to bilo malo igralište. Igračke smo držali ispod babine terase (deda i baba su živeli u prizemlju, a mi na spratu), a kad smo malo porasli, omiljena zabava nam je bila ulaženje u kuću preko terase. Istina, ja sam ulazila i kroz prozor od podruma i kroz prozor od slavske sobe, ali samo kad zaboravim ključ a moram hitno u wc. Leti su dolazili brat i sestra od tetke, pa smo svi četvoro pravili cirkus po kući. Uvek nas je čuvala baba, nismo išli u obdanište, imali smo ga kod kuće. Baba k'o baba... uvek malo na kraju živaca kad treba da se skupe sva deca za sto i nahrane. Nije volela kada donesemo neku životinju u dvorište, pa je ista nestajala već sutra dan, pod izgovorom da je pobegla. Nikad nam nije bilo jasno kako to životinje beže samo iz našeg dvorišta i nikad ih više nigde ne vidimo. Baba je umrla prošle godine i tada sam prvi put primetila koliko smo svi četvoro odrasli ljudi i nekako daleko.
Voleli smo da gledamo Brus Lijeve filmove u bioskopu. Tada je još postojao bioskop Ibar. Posle filma je moj brat danima vežbao po kući, pa smo oboje bili modri. Sećam se večeri kad je sam skinuo pomoćne točkiće sa bicikla i provozao krug po dvorištu, kao da je pre toga odvezao kilometre. Imao je te neke dobre pundravce koji mu nisu dali mira. Mene je oduvek zanimala muzika i besomučno skakanje po kući. Uveče, kad legnemo da spavamo, pevali smo. Ja pevam neku pesmu u "mm mmm m mmmmmmm" fazonu a on treba da pogodi koja je. Onda kad pogodi, on pev,a a ja pogađam šta peva. Umelo je da potraje dugo u noć. Leti smo imali veliki bazen na terasi. Svi četvoro smo "vrteli vodu" u bazenu. Idemo u krug dok nam se ne zavrti u glavi, a onda se pustimo i voda nas nosi. Po nekad smo se zaletali sa stepenica i skakali. Pravo je čudo šta sve četvoro dece mogu da smisle kad imaju na raspolaganju 3000 litara vode.
Svi smo vozili bicikle. Čekali smo da se deda vrati s posla pa da nas vodi na "livadicu". Sada kad pokušam da se setim tačnog mesta, ne polazi mi za rukom. Znam da se išlo dugo, i sećam se početka puta, ali kraja nikako. Samo trave na sve strane. Voleli smo i da idemo na atletski stadion kad nema tretninga, pa da se trkamo. Kasnije smo trenirali atletiku i to je bilo moje poslednje vreme provedeno u Kraljevu. Bilo je baš dobro. Još uvek se sećam dana kada sam vratila opremu i prestala da treniram, jer sam bila sigurna da ću se upisato i Dizajnersku i odseliti. Ne znam kako, ali sam znala. Ili sam prosto to toliko želela.
Moj brat sada ima sina, Luku, koji ima 2 godine. Luka je ovih dana u Kraljevu i verovatno trčka po dvorištu kao što smo i mi nekad radili. Još je mali da bi se se peo na babinu terasu, ali verujem da će i to sam naći kad dođe vreme. Naša dečija soba se nije mnogo promenila. Umesto kreveta su ubačena dva kauča. Nema više postera Majkla Džordana i Čarlsa Barklija, ali ormani su i dalje isti i čini mi se da u njima još uvek stoje naše dečije pantalone i majice. Čak stoje i kasete na policama, sa muzikom koju sam tada snimala.
Nešto me danas uhvatila nostalgija. Ide mi se kući...da se jurim sa Lukom po dvorištu.

I bi potop...

Kampovanje u Srbiji

Kad smo bili mali, kampovali smo na moru. To nam je bio najlepši doživljaj u toku godine. Spremali smo se čim se otopi prvi sneg, stalno mislili šta da ponesemo, spakujemo. Nekoliko godina za redom smo kampovali u Orebiću, na Pelješcu. Još uvek imam šator i ostalu opremu, ali sad više nemam s kim. Nekako su ljudi postali preveliki komformisti pa ne vole bube i zrikavce, cimanje im je i naporno...i sve ostalo što upotrebe kao izgovor. A ima nešto u tom spavanju na zemlji u vrećama, buđenju u sred noći zbog raznih nepoznatih zvukova i ustajanju u svitanje. Malo sam istraživala po netu pa naiđoh na link - Kampovi u Srbiji. Ima zanimljivih stvari, pa eto, možda odlučite da posetite neko jezero ovog leta. Meni je nešto zanimljiva Bela Crkva. Nikad nisam bila, a nije daleko.

Dva dobra oblaka :))))))

Nešto lepo pred vikend

I kad si pokraj mene ti, znam da mogu napraviti sve

Bila sam jako mala kada je ova pesma bila hit i vrtela se po radio stanicama. Jedna od onih za dobro raspoloženje i osmeh na licu :)

Nestrpljenje

Imam neku nervozu u stomaku od jutros. Znam od čega je, ali mi to ne pomaže. Sela sam na bicikl i dovezla se do posla za nešto više od sedam minuta. (Mama, ako čitaš ovo, ne brini, nije bilo nikog na biciklističkoj stazi ;)) Ni to mi nije pomoglo. Možda da mi je posao tri puta dalje nego što jeste, imalo bi nekog efekta. Znate kako vam je sve ubrzano kad vas radi panika i nervoza? Nekako vam se čini da vreme prolazi previše sporo, a da vi tutnjite kroz minute. Muka koja nema kraja. Onda mi je sinulo u glavi - Travelling Without Moving. To je taj osećaj, to je taj tempo.
Danas se ovako osećam... Kada bih umela da vozim, verovatno bih sela u auto, pustila čitav opus Jamiroquai-a i sve bi došlo na svoje mesto...