Kolumna

Retko pratim stvari po novinama. Treba nešto baš mnogo da me zainteresuje da bih pratila redovno. Mora da bude pismeno, duhovito i da ima to Nešto. Ranije, dok sam radila naslovne za Singidunum weekly, imala sam punu kuću tih besplatnih magazina. Mora čovek da čekira konkurenciju stalno. Par puta sam pokušala da čitam te neke redovne kolumne u SW-u, ali nije mi to bilo to. Nema stila i sve je malo nategnuto. Poznaje se kad neko piše za pare. Onda sam od skoro počela da čitam kolumnu Ivana Tokina u City Magazinu. Slučajno. Jednog dana iz čiste dosade sam krenula da čitam i svidelo mi se. Učinilo mi se na prvi pogled da piše iz duše, onako kako misli i oseća. Nema ulepšavanja i kićenja, već tako je kako je. Ne znam ko je čovek i čime se inače bavi. Baš ništa ne znam o njemu, sem da mi se baš svidja kako piše i o čemu piše. U poslednjem broju ima vrlo zanimljiv tekst. Nešto o čemu sam inače i sama razmišljala poslednjih dana, ali nisam mislila da pišem o tome. U stvari... znate ono kad kažu "rob loših navika", e pa ono što ne kažu, a isto tako postoji je "rob lagodnog života". Ceo tekst je super, ali jedan deo me je kupio potpuno: "Kad u životu dožeš dotle...da jedeš tačno određeni sirni namaz...". Suština. volim kada se stvari tako jednostavno spakuju a kažu mnogo. E, čovek upravo tako piše - baš onako kako bih ja pisala i kako volim. Bacite pogled, možda se i vama svidi.