Road trip

Sad smo tek na pola puta, ali smo u kilometrima, prešli veći deo. Pre sat vremena smo stigli prevalivši oko 760km od utorka do danas. Ovako je izgledalo do sada: Beograd, Čačak, Užice, Zlatibor, Kokin Brod, Nova Varoš, Uvačko jezero, Zlatar, Sjenica, Pešter, planina Javor, Ivanjica, Čačak, Kraljevo...idemo dalje.
Čudno je vratiti se kući posle svih ovih mesta. Prosto se pitam da li je moguće da posedujem toliko nebitnih i skoro pa nepotrebnih stvari u kući. Kada ste na kampovanju, treba vam dobra vreća za spavanje u kojoj vam neće biti hladno i pored jezera noću na samo 9 stepeni, treba vam jedno metalno lonče u kom ćete skuvati nešto toplo i dobra obuća u kojoj možete puno da prepešačite a da vas ne bole noge. Sve ostalo je manje bitno, pod uslovom da znate gde ste i da niste krenuli na preživljavanje u šumi. Do sada nisam nikad išla na Uvac, ali kampovala jesam. Uvac je prelep, ali je malo teško stići do tamo. Put je jako loš i postaje sve gori, pa ako nemate neko terensko vozilo ne možete da stignete baš svuda gde biste želeli. Kamp kao uređeno mesto sa mokrim čvorom i strujom ne postoji. Svuda su pecaroški kampovi što znači da je druženje sa divljinom zagarantovano u svakom pogledu. Prija takva promena s vremena na vreme, jer onda shvatite koliko ste postali rob komformizma.
Buđenje pored Uvačkog jezera je, meni lično najdraži momenat. Otvorila sam rajsferšlus na šatoru u pola 7 ujutru i susrela se sa maglom belom kao mleko. Probudio me lepet krila čaplje koja je poletela sa obale. Naravno da nisam uspela da je vidim u toj magli. Izašla sam napolje i shvatila da se ama baš ništa ne vidi. Umotala sam se u vreću i sedela neko vreme na obali, ali poprilično je dosadno buljiti u maglu. Posle par sati, osvanuo je predivan sunčani dan bez i jednog jedinog oblaka. Iskoristili smo ga za šetnju po šumi i okolini, sve do druge strane jezera.
Srećkovo iskustvo je verovatno mnogo zanimljivije od mog, ali na žalost ne ume da ga ispriča. Istina, bio je isprepadan prvi dan, ali se brzo prilagodio prirodi. Čak je u Ivanjici bazao po šumi i komšiluku po mrklom mraku i vratio se sam. Nisam očekivala da će se tako dobro prilagoditi, jer mačke obično ne podnose promenu prostora. Ovaj je ipak više vezan za ljude nego za prostor i voli da landra.
Sad bih ja mogla verovatno da pišem naširoko o tome gde sam bila i kako mi se sve to svidelo, ali ne znam koliko se rečima može dočarati sve to. Zaista je predivan osećaj stajati na vrhu planine i gledati svu tu divlju prirodu oko sebe. Tišina ima poseban zvuk tamo gore, šuma takođe, mir je stvarno mir i prosto vam bude glupo i da govorite naglas da ga ne biste pokvarili. Tako nekako ni ja sad nemam potrebu baš mnogo da pričam.