Portfolio

Subota ujutru - vreme za Discovery

Svake subote ujutru se budim uz Discovery i Bear Grylls-a. U to doba obično idu stare epizode. Prošle nedelje je hodao po zaleđenom jezeru Aljaske podštapajući se nogom od jelena, a ove je preživljavao u Sibiru, pio jakovu krv i jeo oko. Kada gledate prvi put, malo je tesko za "svariti" sve to što radi, ali se brzo naviknete. Sve to jesu ekstremne situacije i koje ljudi ne upadaju svaki dan i ne verujem da bi bilo ko, kad se izgubi u divljini, pomislio - ok, ček da razmismim šta bi Bear uradio. Ali! Zapravo je ok.
Discovery je jedan od retkih kanala koje gledam svaki dan. Obično samo preletim kroz programe da vidim šta ima. Ova promotivna reklama je puštena pred Novu godinu i vrti se još uvek. Oni se samo ludo zabavljaju! ...and the World is just awesome!

Srećno brdo from Harold's planet

Pre nekoliko godina sam slucajno otkrila ovaj blog i sad svakog dana zeljno iščekujem novi crtež.... Harold

The Google Story

Apokalipsa

Kada sam jutros pogledala kroz prozor, videla sam samo prva dva drveta pored prozora i maglu. Dok sam ustala magla se pomalo razišla i pojavilo se sunce. E, sad... kad fotkate sunčan ali maglovit dan, crno belo, a kroz prljavo staklo busa, to izgleda kao poslednji dan na zemlji ili barem početak kraja.

Trenutak

Have a little faith in me

I have the touch

Vidimo se u Filiju!

U obnovljenom Filiju, "Fili always groove", odrzace se I prodajna izlozba autorskog modnog dizajna i modne fotografije u organizaciji Galerije ALT,
FILI, Resavska 32, BGD.

odeca, nakit, aksesoar, fotografije ...

Prodajna izlozba ce biti 30. i 31. januara. od 15 do 20 h.

:) Uteče mladoženja!

Jesse Estes

Već neko vreme sam navučena na Flickr. Ima tamo raznih zanimljivih stvari baš. More prelepih fotografija. Danas sam naišla, naravno nemam pojma kako, na čoveka koji se zove Jesse Estes. Onda sam pogledala sve njegove fotografije i potpuno se oduševila.

Preporučujem sajt, predivan je, a ko ima Flickr evo LINK i za to.

Kad se oduševim, onda baš smaram :)

Ali moram još malo... Dakle ovo su crteži za odjavnu špicu, a OVDE možete pročitati i šta kaže sam kreativac.

Šerlok Holms

Upravo sam odgledala film i evo puštam ga ponovo. Moram da priznam da je baš onoliko dobar koliko sam želela da bude. Sve mi se sviđa - dinamika filma odlična, sve vreme drži pažnju; fotografija potpuno super; detalja ima na pretek zato mora da se gleda nekoliko puta. Montiran je kao i svi prethodni filmovi Guy-a Ritchie-a i zbog toga mi se sviđa. Ima te usporene delove gde se sve lepo vidi, a opet je samo film i gluma. Otprilike onoliko koliko me je oduševio njegov prethodni film RocknRolla toliko mi je Šerlok super. Robert Dowey Junior je, malo je reći, sada već fenomenalan i već mi postaje najomiljeniji glumac. Nekako kad gledate film imate utisak da se čovek naradio u ovom filmu i da se potpuno predao. Takođe imate utisak da su se on i Jude Law silno dobro proveli glumeci u ovom filmu. Eto toliko od mene, idem ja sad opet da gledam film.
E, da... naravno muzika:

Monday

Portfolio

Približava mi se izložba. Malopre sam odnela katalog u štampariju. Proleteće mi i ove dve nedelje neverovatno brzo.
Dizajnerskim poslom se bavim poslednjih deset godina. Nisam ni primetila kako je prošlo vreme. Nekada davno kada sam razmišljala o toj godišnjici činilo mi se užasno daleko. Evo me sada tu, u malo drugačijim okolnostima nego što sam zamišljala, ali... ono što te ne ubije, ojača te - istina je. Poslednjih dana sam pretresala uzduž i popreko sve svoje bekape, hardove, fascikle i mape. Kada pogledam tako na gomili, učini mi se za trenutak da jedan život nije dovoljan za sve to. Nekada se mnogo radilo. Sećam se da sam dve godine živela samo od storyboard-ova. Bilo je drugačije vreme. Pronašla sam gomilu dragih radova sa početka. Pronašla sam i one koji nikad nisu prihvaćeni a dobro izgledaju. Odlučila sam da izložim one koje ja najviše volim. Ne može sve stati u galeriju, to je definitivno. Mogla sam da konkurišem u nekoj većoj, ali ja mnogo volim galeriju Singidunum. Tamo sam imala svoju prvu izložbu baš pre deset godina. Mnoga lepa i draga okupljanja su mi se desila tamo i nekako sam nostalgično vezana za taj prostor. I dalje imam tremu od tog izlaska pred ljude. Ovaj put malo veću. Ranije sam izlagala kaligrafije i ručno pravljene knjige. Sve ono od čega se ne živi, već se radi za svoju i dušu onih koji vole. Zapravo, nikada do sada nisam izlagala dizajn. Ovo će biti prvi put. Sledeći će biti tek za deset godina. Čudan je taj osećaj kada stanete pred ljude i krene otvaranje. Na početku neko ispriča nešto o vama i izložbi. I ovaj put će to biti Željko. Lepo je imati nekog ko vam je autoritet da to uradi, jer se osećate sigurno. Onda se okrenete prema svima, zahvalite se i sve počne. Nije to strašno, znam. I nemam tremu od toga. Šta sam napravila, napravila sam, prodato je i odštampano milion vremena pre toga. Sada, prvi put izlažem sve to, a osoba bez koje sve to ne bi moglo da postoji na papiru više nije tu. Nekako imam osećaj da ću stati sama i predstaviti toliko toga što smo radili i napravili za ovih deset godina, a da to opet nece biti dovoljno. Nedostaje mi da stane uz mene kao ranije i kaže - da, to smo mi napravili, a tek da znate šta nam je sve u glavi. Imala sam sjajnog učitelja, nekog ko je najviše zaslužan za to gde sam danas. Kada sam počela da radim, tek sam diplomirala i nisam imala mnogo prakse. Vodio me je po štamparijama, filmovanjima, doradama, svuda. Naučio sve što je i sam znao. U ovom poslu, to je retkost. Ljudi su u glavnom sujetni i pohlepni. Misle da sav posao mogu sami da urade i da sve na ovom svetu treba baš oni da rade.
Možda zbog kratkog vremena koje sam imala da spremim sve, pa sam prošla i ponovo proživela mnogo stvari i sećanja, ne znam... ali baš me je izlomilo ovo spremanje izložbe. Kada radite toliko dugo upoznate mnogo ljudi, sarađujete sa mnogo ljudi. Neće svi oni doći na izložbu, naravno, ali oni dragi hoće. Onda stojite među svima njima i u toj masi lica, nekako po navici, tražite tog nekog ko je prošao kroz stvaranje svega toga sa vama... ali on nije tu... nije doživeo da to vidi. Znam da bi bio ponosan baš. Valjda mi je zbog toga nekako još teže... ili je samo danas neki čudan dan.

Sunday

Akustični muzikanti traže pevačicu

A sada malo i da pomognemo prijateljima:

Akustični bend traži pevačicu za klubske svirke. Na repertoaru je Joan Baez, Simon and Garfunkel, Leonard Cohen, Kings of Convenience, Bob Dylan, Norah Jones... Nadamo se da ćemo da naiđemo na nekoga ko peva korektno, ne jurimo virtuoznost, ali očekujemo ozbiljan pristup u radu. Za sada su u bendu 2 gitare i bas. Niko od nas nije profesionalni muzičar, ali svi smo u ozbiljnim godinama, sviramo dugo i imamo vrlo solidno iskustvo.

Za sve informacije obratiti se na e-mail kristijan.hranisavljevic@gmail.com ili na telefon 062 222 656.

Jutros... na putu do posla

I od babe devojka...

Hitić za petak...jer posle petka ide vikend :)

Jos malo Sherlock Holmes-a

Priča od juče

Pre nekoliko meseci, pokisla sam i ranac mi je bio mokar. Fotoaparat je bio u njemu i posle toga više nisam mogla da prebacim na manuelno. Nešto sam se raspitivala gde da ga nosim u servis, šta i kako, ali niko nije imao ništa pametno da mi kaže. Pre malo više od nedelju dana, naiđen na Fuji foto radnju. Dobar dan, jel servisirate fuji aparate? Da, naravno, šta je problem? Ja objasnim. O, pa verovatno treba malo da se počisti, dajte da pogleda naš serviser, pa vam se javimo najkasnije sutra, da vam kažemo koliko košta popravka. Ok, dam ja. Ne dobijem nikakav papirić da sam dala svoju stvar, kažu nema potrebe. Ok. Prođe sutra, prođe prekosutra...svratim do radnje - naš serviser je u velikog gužvi nije stigao da pogleda. Ok, čovek je u gužvi, razumem. Onda prođe još koji dan i još koji i nakupi se sedam dana. Opet svratim do radnje, pošto mi je usput kad idem na posao. Počnu da mi se izvinjavaju, niko nije imao vremena da pogleda aparat, jako im je žao, evo zvaće da poteraju servisera da bar pogleda i da kaže šta je. Zovu me posle pola sata - serviser kaže da mora da se menja ceo točkić za biranje moda, ali ne tvrdi da je to rešenje i da će to da popravi stvar, moguće je da neće, cela ta zezalica će da košta 3000 dinara i ako mi nije hitno može tek za tri četiri dana da počne. E, tu sam već počela da se nerviram.

Ako mi nije hitno! - pa ne, nije mi hitno, ja inače nemam šta da radim i fotoaparat mi uopšte ne treba, pa sam iz čistog zezanja donela u servis da se malo družimo! Em je stajao 7 dana da ga niko nije pogledao, em mi i posle toga kažu da ne znaju da ga poprave ali da mogu malo da ga čačnu, vrlo rado da mi uzmu novac i vrate neispravan. Naravno nisam pristala na to i zamolila sam da mi vrate aparat, takav kakav je. Brzinom svetlosti je serviser doneo aparat, međutim tu nije kraj! Odem po aparat i shvatim da u njemu više nema kartice od 1GB i celog seta baterija na punjenje. Eeee, tu mi je već pala klapna! Dakle, em je trebalo da mi ne bude hitno, em su hteli da mi naplate nepopravljanje, em mi vraćaju očerupanu stvar. Sve što je moglo da se skine sa aparata, skunuto je! Divno! Vratila sam aparat u radnju i rekla da me pozovu da ga pokupim onda kad bude imao sve delove i kad bude izgledao onako kako sam ga donela. Potrajalo je par sati. Sad je opet kod mene, fotkam opet na auto i skupljam pare za Nikona.

Možda je ovo sve splet nekih nesporazuma, ko zna. Možda je stvarno sve bez razloga ispalo tako bezveze, ALI. Ja ne podnosim javašluk. Nešto se pokvari, odeneseš u servis, oni kažu može - ne može, ti kažeš važi - ne važi i to je to. Verovatno se ne bih toliko iznervirala da serviser nije rekao to košta toliko para ali ne mora da znači da će da radi. Ta rečenica samo pokazuje koliko on ne zna šta je u pitanju ili koliko ga je mrzelo da sazna pa je odvalio prvu stvar koja mu je zazvučala kao dobar izgovor. Posle te rečenice, čak i slučajno zaboravljanje kartice i baterija me toliko smori da mi izgleda namerno...čak i ako nije bilo. Na sve ovo je trebalo da dodam da stvarno nisam razmažena i da u glavnom sve što se pokvari popravljam sama, ali sam nekako pomislila da možda i nije pametno da čačkam ako već postoji zvanični servis. I sad ako me neko pita kakav je servis na uglu Dobračine i Gospodar Jovanove, ja ću reći da su neodgovorni i brljivi i da kod njih ne treba ni u ludilu ostavljati ništa na popravku. Eto!

Polazak na posao

The River

Danas je bio baš dobar dan, mada je počeo izuzetno loše. Napravila sam neke simpatične stvari na poslu, a moram priznati da se nisam tako odavno osećala - zadovoljno malim simpatičnim stvarima. Poslednjih dana sam radila neke story boardove i neviđeno mi je prijalo. Setila sam se da sam nekada davno, u stvari, živela od story boardova za reklame. Eh ti lepi dani, pre deset godina! Posle posla sam, tako zadovoljna, otišla da potražim Noru Džons, međutim, gospođice ni u tragovima. Izgleda da beograđani baš vole da je slušaju. Elem, našla sam nešto drugo... nešto što mi je potpuno i neverovatno ulepšalo dan!

Springstinov dupli album The River iz 1980. godine i to za 800din. Godinama već želim da imam ovaj album. Naravno da imam sve od Springstina u mp3-u i naravno da to sve slušam, ali to nije isto. Nekako, kada pređete tridesetu, stvari poprimaju drugačije oblike i vrednosti. Tako recimo umesto da i dalje sakupljate salvete, značke i barbike, počnete podjednako vedrim kolekcionarskim duhom da sakupljate neke albume kojih niste ni bili svesni kada su izašli. The River je izašao kada sam ja imala 5 godina. Teško da sam u to doba imala čime da pojmim bilo šta sem Čole, bar su mi tako objasnili. Ja se slabo sećam tog perioda. Što će reći, danas sam sebi ulepšala ne samo dan, već i život, tako što sam kupila novu stvar trideset godina staru.
Springstina sam počela da slušam tek u vreme fakulteta. Ne znam tačno kako i zašto, samo sam odjednom obratila pažnju. Niko oko mene ga nije voleo i ne voli ga ni dan danas. Bar niko među živima. Sećam se tog spota Human touch koji je bio presudan za moje poimanje ljubavi, ali prošle su mnoge godine između. Volim taj Springstinov ritam, u ostalom kao i više od pola američkog stanovništva, jel. Neumoran je nekako i sve što je stariji, meni sve bolje i bolje zvuči. Posle toliko godina za očekivati je da postane brend i da se malo promangupira ali ne, on i dalje stvara...ne otaljava. Verovatno je to presudilo. Onda sam malopre pogledala napolje i videla da pada sneg...onaj miran, krupan sneg... u tišini. Sve je samo došlo na svoje mesto.

Chasing Pirates za subotnje jutro :)

...i opet malo STOMPa

Always

Danas je bio naporan dan. Puno posla i onog zdravog umora. Kada sam krenula kući, na radiju sam čula ovu pesmu...

Nisam neki fan dotične gospođe, ali ovaj spot je mnogo lep i pesma mi je danas nekako posebno legla u trenutak....za kraj dana i sve je ok.

41! Jupiiii :))))

Kada sam počinjala da pišem ovaj blog nije postojala opcija "Followers". Tada nisam ni imala ideju da će blog zaživeti ovoliko dugo. Prošao je kroz razne faze, jedno vreme čak nisam ništa pisala, pa je opet oživeo. Malopre sam primetila da imam 41 Follower-a. Ej, 41!!!
Hvala vam što pratite ovaj blog. Hvala vam što ga posećujete, čak i ako samo klikćete na Srećni Kolačić :))))). Ja mnogo volim ovaj blog i mnogo volim da pišem. Možda ću jednog dana naći dovoljno vremena da napišem nešto ozbiljno i upakujem u knjigu. Ideja imam i previše. Izgleda da čovek ne može da uradi baš sve za ovaj jedan život. Bitno je da radite ono što volite... možda ne stalno, možda ne non stop, ali bar povremeno...ili svaki dan po malkice :). Retki su ljudi koji žive isključivo od onog što vole. Često se dešava da, kada ono što volite postane posao i počne da donosi novac, prestane da bude Ono što volite. Stvari koje najviše volimo, volimo upravo zbog toga što nas ne pritiskaju i daju nam neki čarobni osećaj slobode dok ih radimo. Zato je bitno ne pokvariti ih.

Drugi svet

Ima jedna priča o jednom piscu. On je noću pisao, a danju spavao. Kada bi ustao oko podne, ili kasnije, prošetao bi gradom i sretao u glavnom poznata lica. Njegov svet je izgledao tako. Međutim, jednog jutra je morao da ustane rano, da bi izvadio nova dokumenta. Morao je da ustane jako rano. Bio je zapanjen svetom koji je tada video i za koji mu nikad nije palo na pamet da postoji.
Setila sam se jutros ove priče dok smo se vozili na posao kroz maglu pored Dunava. Počela sam da radim na novom poslu, a počela sam i da ustajem i izlazim iz kuće mnogo ranije. Potpuno novi osećaj, potpuno nove slike. Čak sam shvatila da imam komšinicu koju do sada nikad nisam videla.
U stvari... jel ste razmišljali nekad o svim tim malim svetovima koji funkcionišu po nekim odrednicama zvanim posao i obaveze? Ima ih mnogo i skoro da se ne sudaraju uopšte. Postoje u istom prostoru, samo u par minuta različitom vremenu. Moj ritam života se pomerio jedva dva sata ranije nego inače i sve je sasvim drugačije.
Volim ono rano jutarnje svetlo. Volim da gledam kako nastaje. Istina, volim i da spavam, ali... volim i da gledam kako izlazi sunce. Magla ima boju ujutru na suncu. Vazduh miriše drugačije u 6 nego u 8 ujutru. Pokušavam ovih dana da napravim nove male rituale na početku dana. Još uvek istražujem, za to je potrebno vreme. Odlazak u pekaru i bavarske kifle pre posla su jedna od novih malih radosti za početak dana.

Praznik u pet slika

Zzz...

Domaćica

Počinjem da radim tek od ponedeljka. Kada svaki dan idete na posao i imate nekakvu famoznu gužvu, onda razumete to "tek" i njegovo pravo značenje. Jedan prijatelj mi je juče rekao da bi on u glavnom blejao kad ne bi išao na posao, pa me pitao šta ja radim. Šta radim? Rešila sam da provedem nedelju dana kao domaćica, da vidim kako je to. Samo da znate, to što mislite da domaćice sede i gledaju španske serije po ceo dan i samo skuvaju ručak, to nema veze sa realnošću! Prave domaćice ne stižu da sede pred TVom, one slušaju radio! Sem što kuvaju ručak, operu bar dve mašine veša (posebno posteljina, posebno beli veš na otkuvavanje, posebno šareno, posebno crno...svaki dan po malo), usisaju po kući, odu do prodavnice po hleb, mleko i namirnice za ručak, opeglaju po nešto....ma ima posla da se polome ceo dan i da ne stignu ni kafu da popiju na miru. Nisam ni znala koliko me ti poslovi čine smirenom i srećnom. Juče sam kuvala, danas sam kuvala, juče sam oprala dve mašine veša, danas sam usisala celu kuću (od Srećkovih dlaka bih mogla celu novu mačku da napravim, počeo je da se linja), otišla do pijace, kupila markicu... uradila gomilu onih običnih stvari i bila potpuno srećna. Sutra napadam garderobni orman! Ima u njemu gomila stvari koje se više ne nose i krajnje je vreme da se proslede dalje. Pored svega ovoga, uspela sam i neke fotografije da sredim i po nešto da nacrtam. Zanimljivo je kako mi neradni dan počne odmah, čim ustanem. Radni počinje sa zakašnjenjem - ne računam put do posla i sve pre toga. Zato imam osećaj da uradim manje stvari.
Ko zna, možda mi se potpuno dopadne da budem domaćica! Vreme drugačije teče, nema stresa u toku dana i sve bude gotovo tačno kad treba.

Novi početak

Prvo, srećna vam svima Nova godina! Želim vam u njoj mnogo lepih trenutaka sa ljudima koje volite, mnogo ispunjenih želja i planova i još više lepih iznenađenja. Da promenite sve što vam se ne sviđa i stvorite sve što vam se sviđa. Za početak je dovoljno.
Evo me u ovoj 2010. sa novim stvarima. Srećka nisam menjala, ne brinite. Zapravo, stara godina me je na kraju iznenadila - počistila je za sobom sve što nije bilo dobro. Promenila sam posao - dala sam otkaz u firmi u kojoj sam radila pet godina i posle praznika počinjem u jednoj novoj sa novim ljudima. Po malo imam tremu, navika je čudo, ali to je ona dobra trema. Radiću za malo manje para, ali sa normalnijim ljudima, što je po nekad presudno u izboru. U ostalom, ima nekih stvari koje se novcem ne mogu meriti. U ovoj godini ću imati dve samostalne izložbe - jedna u galeriji Singidunum, pod nazivom Portfolio povodom deset godina bavljenja dizajnom, a druga u gradskoj galeriji Užice, fotografije, što će ujedno biti i moja prva i prva samostalna izložba fotografija. Dobar je osećaj iščekivati tako nešto. Posle pet godina ponovo stati pred ljude i predstaviti se.
Sledeća novost je malo specifična - u novu godinu sa novim Wacom-omom. Sećate se onog osećaja kada krenete u školu posle raspusta sa novom torbom i u novim patikama? E, to je nešto poput toga. Wacom je, barem meni, osnovno i neophodno sredstvo za rad. Kada, kao ja, odlučite u poslednje dve nedelje decembra da želite novi Wacom, imate sasvim dobre šanse da izvisite, naravno. Svi žele time da se obraduju, postoji lista čekanja i samo slučajnost može da vam se nasmeši, pa da takva stvar završi kod vas. E, pa meni ne da se nasmešila, nego nije mogla da se zaustavi. Imala sam sreću da je neko odustao od poslednje koja je ostala, a da je posle mene zvalo još mnogo ljudi i da sam uspela da stignem na vreme. Zašto je toliko bitna? Zoom-in, zoom -out, scroll... sve radi na prstiće! Cela tabla funkcioniše na dodir, tako da jedan deo funkcija zaista rešavate rukom i tablom, bez olovke. Mnogo je brže i lakše za rad.
Đinđuve su odlično išle pred Novu godinu i mnoge ljude smo obradovale lepim stvarima. Ni ovde nije toliko novac u pitanju koliko taj trenutak sreće kada ih ljudi vide i shvate da su sada njihove. Odavno nisam videla da se žene toliko raduju nečemu i potpuno je divno koliko je malo potrebno da čovek bude srećan. Pravićemo nove, previćemo broševe (sinoć smo pravile probe i super su), pravićemo prstenje... Dokle god seže naša kreativnost. Priključiće nam se i neki novi članovi, a planiramo i muški nakit.
Nadam se da ću ove godine završiti i neke svoje knjige. Malo dečije, malo ozbiljne i onu veliku o kaligrafiji koja već godinama čeka svoj red. Ova godina mi zvuči dobra za završavanje projekata. Da ne zvuči baš sve idealno... neki ljudi su ostali u staroj godini i starom vremenu, neka prijateljstva su se završila, ali tako je moralo biti. I prijateljstva imaju svoj početak i kraj i stare kao i mi. Ne završavaju se uvek na loš način, neka prosto tiho i mirno prestanu da postoje. Na njihovo mesto dođu neka nova. To je kao deo velikog pospremanja života.
U ovu godinu nismo uneli dugove, to je bitno. Ušli smo čisti, naspavani i dobro raspoloženi, to je još bitnije.