Borhes, Knjiga o izmišljenim bićima

Prvo ono najbitnije - Izdavač Paideia, cena 540din u IPS-u, tvrdi povez, 200 str.
Pošto je počelo to lepo vreme i ide se napolje, zgodno je poneti i neku knjigu sa sobom pa uživati u izležavanju na nekoj klupi. Ljubavni romani su za leto, tako da sad ne dolaze u obzir. Knjiga o izmišljenim bićima je u stvari enciklopedija svih mitoloških stvorova za koje ste mogli čuti, na Borhesov način. Tu su Golem, Elfi, Grifon, Gnomi, Jednorog, Kentaur, Minotaur, ali i oni manje poznati složeni po abecedi. Bilo bi svakako interesantno ilustrovati neke od ovih priča.

Pročitah Noćnu stražu...

Konačno! Malo se razuklo jer nisam stizala od posla, ali nema veze. Po nekad je dobro neke knjige čitati dugo. Kakav je utisak na kraju? Sviđa mi se još uvek. Neću vam reći šta je bilo na kraju i ko je pobedio :))))) samo ću reći da svaka Tama nije toliko tamna, a da svako Svetlo i nije bas toliko svetlo koliko mi mislimo da jeste. Ini, inkvizitori, vampiri, veštice...svi su potekli od ljudi i u svima njima još uvek ima po malo ljudi. Sviđa mi se što su karakteri realni i nepreterani. Pustiću da se sve malo slegne, pa ću onda pogledati film, a posle toga krećem u avanturu Dnevne straže. Idu ti praznici i tih nekoliko slobodnih dana pa treba malo izaći i napolje.
U svakom slučaju - Noćna straža * * * * *

Unspoken words

Unspoken words from Jean-Sebastien Monzani on Vimeo.

I'm just me... Senchy

ARTpad

Slučajno sam naišla na ovaj link i mnogo mi se dopala galerija sa radovima. Samo kliknite na sliku.

Digital clock

Jeste da na MAC-u sve izgleda lepše pa i ovaj digitalni sat, ali fora je sjajna pa zato KLIKnite da vidite. Na PC-u ce biti sve sivo, ali nema veze.

Helvetica

Helvetica-Kinetic Typography from Jon DeBoer on Vimeo.

Ovako počinje...

Ovako počinje vikend. Skliznuli smo lagano ka Brankici i gledali u Sunce. Okolo milion automobila, odavno nisam videla takvu gužvu, ali sve je nekako bilo ok. To Sunce je bilo ok. Osećaj da je za danas gotovo i da je sutra slobodan dan koji treba iskoristiti što bolje, ma i to je bilo skroz ok! Nova ide(j)a za novi dan.

Petak!

Istina, nedelja je radni dan i ovaj vikend je najkraći u istoriji svih vikenda, ali lep je dan i treba uživati u njemu.

Prolećni shopping

Proleće je, sniženja su na sve strane, sjajno vreme da sebe častite novim patikama...ili cipelama. Pošto ja nisam žena koja nosi štikle, ulovila sam sebi ove Adidas Rabanator K. Neverovatno su udobne i po vrlo pristojnoj ceni, 2 792 dinara. U Planeta sport radnjama, na inače spuštene cene dobijete još 20% popusta i svi srećni i zadovoljni. Požurite, jer mali brojevi brzo odu.

Malo Advetrising ironije

Anonimus Pateticus

Nekoliko stvari me ponukalo da pišem na ovu temu - anonimni poklon za rođendan i sve više anonimnih komentara na blogu. Idemo redom, kao i uvek.
Anonimni komentari...
Ovde ne spadaju oni ljudi koji nemaju profil na blogeru pa im komentar izađe kao Anonimus, ali se potpišu na kraju. Znam da ko nema profil, često ne može da se snađe sa postavljanjem komentara i to nije ništa strašno niti je za zameriti. Ovo se više odnosi na one "junake" što vole da imaju mišljenje, ali nemaju hrabrosti da ga zastupaju. Ima među njima bivših prijatelja, naravno, ali sve u svemu nije bitno ko su. Bitno je šta je njihov motiv. Prljavi Hari je rekao - mišljenje je kao i dupe, svako ga ima i uvek se setim te rečeneice kada vidim Anonimus comment.
Zašto neko ima potrebu da bude anoniman?
Iz više razloga, ali najčešće zato što se tako oseća jače. Po principu "vidi šta ti radim, a ti meni ne možeš ništa, jer ne znaš ko sam!" To je taj lažni trenutak moći nad nečijim životom ili mišljenjem. Nemam ništa protiv različitog mišljenja, kada bismo svi mislili isto bilo bi jako dosadno. Ali! Ako neko nije u stanju da stane i podrži javno svoj stav, onda ili znači da je taj stav bezvezan i iznosi ga samo da bi nekog iznervirao i nešto pokvario, ili taj neko prosto nema hrabrosti da kaže "jeste, to sam ja i mislim tako kako mislim." Ovo drugo je mnogo gore, jer se iza te akcije krije neko ko je slab, neko ko bi voleo da je jak, a nije dovoljno jak da bude jak.
Zašto ne ukinem mogućnost Anonimus komentarisanja?
Kada sam počela da pišem blog, rešila sam da to neću raditi. Ako ja imam slobodu da pišem svoje mišljenje javno, onda i svi ostali imaju slobodu da komentarišu. To je valjda suština te slobode govora, šta li. Svaki komentar je u stvari slika i prilika i to što je neko kukavica, a neko ne, čak je i to slika ovog bloga. Sve ide u rok službe.

Anonimni pokloni...
Pre neki dan mi je bio rođendan i u sandučetu sam našla poklon bez potpisa i poruke. Naravno pisalo je na njemu da je za mene.
Koji je povod poklanjanja generalno?
Poklone poklanjate prijateljima koje volite, zato što ih volite, da ih obradujete i da im se zajedno radujete - taj neko zato što je dobio poklon baš od vas, a vi zato što ste obradovali baš tog nekog. Kada se u sred noći ušunjate nekome u zgradu i ostavite mu u sandučetu bilo šta bez potpisa i poruke onda vaše namere nisu časne. Ili želie tog nekog da uplašite, jer mu na taj način ugrožavate njegov privatni prostor i život, ili želite da padne u trans i pomisli kako ima tajnog obožavatelja, što je manja verovatnoća u realnom životu posle 25. godine. U ono neko vreme kada prestanete da verujete u princa nabelom konju, neke druge stvari prestanu da vam budu romantične i počnete da živite taj odrasli realan život. Ne znam kome je bilo zanimljivo da izigrava junaka i šunja mi se po zgradi u sred noći ali nije ni važno. Neko ko ne želi da se zna da je on, nije ni dovoljno bitan. A zašto onda pišem ovo ako nije bitno?
Moja zgrada se zaključava i ući tek tako i ostavljati po sandučićima, znači da morate ili da čekate da neko naiđe ili da zvonite na neki tuđ interfon i lažete ko ste i šta ste i zašto želite da vam se otvore vrata. Pogotovu što postoji i kamera na kojoj stanari mogu da vide ko je osoba kojoj su otvorili vrata. Dakle, vrlo blizu psihopatološkog ponašanja, s obzirom da ne uznemiravate samo određenu osobu zbog koje ste došli već i komšiluk. Neka iznenađenja nisu prijatna ma koliko zvučala zabavna. Ako vam je stalo do nekog, nećete mu se šunjati iza leđa i podmeštai stvari, a anonimno poklanjanje upravo to i jeste.

I da završim sa današnjim izlaganjem - da, anonimno ponašanje mi je potpuno jadno i patetično. Ili je odraz slabosti ili bolesti, a ni jedno ni drugo nije lepo. I nek sam ja sad nezahvalna i hladna i kakva god, ali takve poklone bacam, a na komentare ne odgovaram. Ni sada ni u buduće. Svakog ko se oglasi makar imenom udostojiću odgovora ili zahvalnosti, jer to je stvar vaspitanja. Eto, sad smo konačno razjasnili sve dilema na tu temu. I dalje neće biti ukinuti anonimni komentari, nema razloga za to. Oni nisu moja slika i prilika :).
Uživajte u današnjem lepom danu.

Keith Jarrett

Ne znam od koga je, ali hvala u svakom slucaju. Lep rođendanski poklon...

Adobe Photoshop Cook

Adobe Photoshop Cook from Lait Noir on Vimeo.

Daniel Zagórski

Fourth State of Concentration (HD) (Czwarty Stan Skupienia) from Daniel Zagórski on Vimeo.

Wetly, wetly, the most wetly ... from Daniel Zagórski on Vimeo.

Silently, silently, the most silently... from Daniel Zagórski on Vimeo.

... on the edge (... na krawędzi) from Daniel Zagórski on Vimeo.

La Gaîté Lyrique

La Gaîté Lyrique from La Gaîté Lyrique on Vimeo.

I_Googlized_Stones

Proleće u čizmama

Juče je zvanično stiglo proleće. Bio je lep i topao dan, pravi prolećni. Puno ljudi u gradu, svi su izašli u šetnju s prijateljima ili decom. Eksplozija sveta na sve strane. Volim da šetam po gradu i gledam ljude. Gledam njihova raspoloženja, garderobu, frizure i naočare za sunce. Juče mi je palo na pamet - pa i mi smo konačno postali Svet. Sve žene, devojke i devojčice, su juče u šetnju obule ugly boots! Do sada smo ih gledali na nekim tamo slavnim ličnostima i po nekoj modernoj cici u gradu. Sada ih konačno svi nose. Prave Ugg's su na sniženju i koštaju oko 20 hiljada dinara. Kopije se mogu naći i za 800. Roze, plave, zelene, ljubičaste, braon, tamne i svetle, sive, crne...ma kakve god poželite. Neverovatno! Sve žene u Beogradu su dočekale proleće u njima! Bilo mi je smešno, stvarno. Ok, razumem ja to, uželele se žene da budu moderne, krenulo lepo vreme, a uggsice nisu za mokro. Ali dočeati proleće i 20 stepeni u njima mi je stvarno besmisleno. Ja sam jedva dočekala da utrčim u starke, ali to sam ja, emotivna budalica. Taj standard nošenja zimske obuće leti su postavile American Celebrities. Oni, mučenici, žive tamo gde nikad nema zime, pa nekako moraju da leče nostalgiju za snegom. Naše žene su gazile po lapavici mesecima, ali im ipak nije dosta obuće postavljene krznom. Nosiće ih do kraja maja, a onda će odmah da uskoče u sandale. Šta da se radi... Dugo se čekalo da ta svetska moda stigne i kod nas, sad ima da se arči dok se ne raspadne.

Kolumna

Retko pratim stvari po novinama. Treba nešto baš mnogo da me zainteresuje da bih pratila redovno. Mora da bude pismeno, duhovito i da ima to Nešto. Ranije, dok sam radila naslovne za Singidunum weekly, imala sam punu kuću tih besplatnih magazina. Mora čovek da čekira konkurenciju stalno. Par puta sam pokušala da čitam te neke redovne kolumne u SW-u, ali nije mi to bilo to. Nema stila i sve je malo nategnuto. Poznaje se kad neko piše za pare. Onda sam od skoro počela da čitam kolumnu Ivana Tokina u City Magazinu. Slučajno. Jednog dana iz čiste dosade sam krenula da čitam i svidelo mi se. Učinilo mi se na prvi pogled da piše iz duše, onako kako misli i oseća. Nema ulepšavanja i kićenja, već tako je kako je. Ne znam ko je čovek i čime se inače bavi. Baš ništa ne znam o njemu, sem da mi se baš svidja kako piše i o čemu piše. U poslednjem broju ima vrlo zanimljiv tekst. Nešto o čemu sam inače i sama razmišljala poslednjih dana, ali nisam mislila da pišem o tome. U stvari... znate ono kad kažu "rob loših navika", e pa ono što ne kažu, a isto tako postoji je "rob lagodnog života". Ceo tekst je super, ali jedan deo me je kupio potpuno: "Kad u životu dožeš dotle...da jedeš tačno određeni sirni namaz...". Suština. volim kada se stvari tako jednostavno spakuju a kažu mnogo. E, čovek upravo tako piše - baš onako kako bih ja pisala i kako volim. Bacite pogled, možda se i vama svidi.

The The

Breakfast At Tiffany's

Uveliko je počeo vikend. Iskoristite ga najbolje moguće, jer prvi dani pravog proleća su najslađi. Ova pesma me uvek podseti na to.

Špice koje najviše volim

Hitići za danas...Sophie B Hawkins

Mina svira...

Mina je ćerka mojih prijatelja. Upoznala sam je kad je imala tri godine. Sada je velika devojčica i svira violinu. Glupo je da bilo šta više pričam ja, kad je dete sve lepo pokazalo samo. Uživajte....

At the end of the Day...

Danas je bio baš krcat dan. Posle mnogo vremena sam opet išla busom na posao. Pre podne sam učestvovala u započinjanju jedne vrlo bitne stvari, koja me jako raduje, a tiče se samo posla. Onda sam završila nešto što sam počela u petak i na vreme izašla; našla se sa sestrom, malo prozujale po radnjama, pokupile kinesku hranu i razlaz kući. Nedostaje mi to zujkanje s njom po gradu. Mnogo radimo u poslednje vreme i nekako smo se udaljile. Sad se retko i viđamo i čujemo. Samo ovako u prolazu. Pošto me čekalo još puno posla kući, kineska hrana je bila jedino rešenje. E, sad tu ima jedna fora. Ja mnogo volim da jedem u Wok to Walk-u. Nekako mi je najbolje spremljeno kod njih i kad se ohladi ne menja ukus i sos ne bude onako želatinast kao u Ludoj kući, a ja volim i da ostavim malo za posle. Kad ne stignem u toku dana ljudski da jedem, onda alavo navalim kad dođem kući, pa jedva preživim. Međutim! Kineska hrana sa štapićima je rešenje! Kad jedete štapićima, ne možete da jedete kao prase, što ja nekontrolisano radim kad sam mnooogo gladna. Ko zna, kad bih stalno vežbala, možda bih i to uspela, ali ovako je bolje. Uživam u hrani. Naravno, štapićima ne možete baš lepo da omažete posudu kao kašikom, ali ne može se imati baš sve. Idemo dalje....
Uspela sam večeras i da završim tezgu dok sam klopala, i da narendam jabuke i ispečem pitu za goste sutra i da ždraknem na kratko šta ima novo u Private practise-u. Pita je ispala super, zamirisala je cela kuća, onako domaćinski. Simpatičan momenat - skoro ponoć, a kuća miriše na pitu s jabukama. K'o kod Amelije, al' za malo. Srećko je sve to pažljivo ispratio sa svoje osmatračnice na frižideru i reklo bi se da je zadovoljan ishodom.
Sad je već pola jedan i vreme je da se ide u krevet, sutra je radni dan. Sutra ću opet busom...cele nedelje u stvari i to me na neki način raduje. Razne kreativne stvari mi padnu na pamet dok se vozim busom, a i volim onaj jutranji pogled s mosta na Savu, koji se iz auta ne vidi na taj način.
Danas je bio dobar dan... ispunjen baš! Dok se tiho razleže kroz kuću Tom Waits i Hold on, prelazi zamnom iz sobe u sobu, jedino što mi sada pada na pamet je - samo da sutra bude sunčano jutro.

"B"

"B" from UnitedFakes on Vimeo.

Samorost 1 i 2

Dobila sam ovaj LINK od kolege u petak i skroz se oduševila. Pretpostavljam da već znate za ovu igricu, s obzirom da je izašao i drugi deo, ali nema veze. Toliko mi je dobra da sam morala i da je pomenem ovde. Sela sam i u jednom dahu prešla sve što ima na netu. Drugi deo se kupuje, a samo Chapter I je free za igranje na netu. Probajte!

National Geographic rekreacija

Ako volite puzzle OVO je pravo mesto za vas. Možete da se puzzlate dok ne padnete u nesvest i to na štopericu! Ja sam, naravno, izabrala snežnog leoparda :)

Petaaaak!

Let yourself feel

let yourself feel. from Esteban Diácono on Vimeo.

Bright star

Malo sam istraživala ovih dana, posle gledanja filma. Moram priznati da me je potpuno dobio. Neverovatno je lep, lepo je snimljen, fotografija filma je predivna i neutešno je tragičan. Nisam znala ništa o Keats-u pre gledanja filma sem da je bio pesnik. Dakle, film se završava ...tako kako se završava, a meni je u tom trenutku ostalo samo jedno pitanje da visi u vazduhu - Šta je bilo posle. Kao što rekoh, malo sam istraživala i evo šta sam našla...

Fanny Brown je odsekla kosu, obukla crninu i nosila njegov prsten - to smo videli. Pismo koje stiže 16. aprila, obaveštava je da sue italijanske zdravstvene vlasti naredile da se spale Keats-ove stvari, sastružu tapete sa zidova, zameni pod i prozori u stanu u kom je živeo. Doktor Clark je na njegovom grobu posadio bele rade. Jedina osoba sa kojom je bila bliska u to vreme, je Keats-ova sestra. Dve godine posle smrti Keats-a, Fanny je počela da uči italijanski i da prevodi kratke priče sa nemačkog, koje je objavljivala u raznim magazinima. 1927., posle šest godina, Fanny odlučuje da je dovoljno žalila i ponovo se uključuje među ljude, ponovo nosi svetle haljine i šije svoje divne kreacije. 1833. seli se u Bolonju. Nekoliko godina pre toga umire joj mlađi brat, a zatim i majka. 15. juna 1833. (dvanaest godina posle smrti Keats-a), Fanny se udaje za Louis-a Lindon-a. Sa njim ima dva sina i jednu ćerku. U vreme rođenja ćerke, živeli su Heidelberg-u. Mnogo godina kasnije, 1859. porodica se vraća u Englesku. Zbog loše finansijske situacije bila je primorana da proda minijature Keats-a, koje je naslikao Severn. U jesen 1865. godine Fanny svojoj deci otkriva celu priču i Keats-ova pisma. Umire iste godine u decembru.

Bright star

Bright star, would I were steadfast as thou art —
Not in lone splendour hung aloft the night
And watching, with eternal lids apart,
Like Nature's patient, sleepless Eremite,
The moving waters at their priestlike task
Of pure ablution round earth's human shores,
Or gazing on the new soft-fallen mask
Of snow upon the mountains and the moors —
No — yet still stedfast, still unchangeable,
Pillow'd upon my fair love's ripening breast,
To feel for ever its soft fall and swell,
Awake for ever in a sweet unrest,
Still, still to hear her tender-taken breath,
And so live ever — or else swoon to death.

Još jedna fenomenalna fotka

Tražila sam nešto po netu i naišla na ovu fotku. Gospodin koji je uslikan je Chris Noth, poznatiji kao Mr Big iz Sex and the City ili još par potpuno drugačijih serija. Dopala mi se ova fotografija baš, baš. Liči mi na one stare fotke sa snimanja filmova, ali je nova. To je taj kadar, to je to svetlo, samo je novije doba. Savršena.

Skype

Medical Monday

Ponedeljak je dan za serije. Generalno, ponedeljak je potpuni šok za sistem posle dva neradna dana, pa je potrebno nečim ublažiti stres pretrpljen u toku dana. Već sam spominjala da nisam neki ljubitelj TVa i da u glavnom gledam Discovery, National Geographic i ...Fox life. Dakle, večeras program izgleda ovako:



Tri za redom pa ko živ, ko mrtav! Posle toliko ludaka i dijagnoza za jedno veče, čovek mora da bude srećan što je živ i što hoda ovim svetom i da slatko zaspi. Ako se na to doda i činjenica da u isto vreme kada ide poslednja od gore navedene tri serije, na Discovery-ju ide i Bear Grylls (večeras je ona epizoda sa Kambodžom, čini mi se, a on je ozbiljan ludak), onda stvarno čovek treba da je sretan, jer napolju je potpuno pomahnitali svet.
Igrom slučaja, naučila sam razne neke stvari oko lečenja teških bolesti, pa kad gledam ove serije sita se nasmejem koliko nemaju veze s mozgom. Naučili smo da svi lažu, da nikad nije lupus, da se sve uspešno leči steroidima, da se bolje misli pod dejstvom Vikodina i da svako mora da ima svog psihijatra, pa čak i psihijatar. E, da, zaboravih ono najbitnije - svi doktori su dobri frajeri, doktorke su uvek strava ribe, a sestre su onako, osrednje i po malo zarozane.
Posle toliko odgledanih epizoda počela sam već i da prepoznajem glumce koji, recimo, po svim serijama umiru, devojcicu koja je u House-u u komi i ima napade panike, a u Private Practise je mama i tata ostave, jer ima operaciju kolena, a njima je dosta svega, ili pak gostujuće likove poput Mirande iz Sex and the city, koja je glumila alkoholičarku sa slovenskim prezimenom. Ako slučajno uzmete da gledate House-a epizodu za epizodom, a ja sam to uradila sa prvom sezonom, shvatićete da se scenario jako malo menja, da su samo likovi drugačiji i da je sistem pregleda i redosled analiza u glavnom isti. Grey je ipak nešto posebno. Oni su kao španska serija. Nema ko s kim nije bio i ko koga nije prevario. Pored sveg tog silnog petljanja, ovi hrabri ljudi ipak stignu i da spasu tolike živote. Sve heroj do heroja! Neverovatno.
Pretpostavljam da su se američke domaćice site isekle na muške likove, birani su baš za to. Idealni muškarac, neustrašiv, sposoban sve da popravi pa čak i mozak, pa još i zgodan. To ne postoji u realnosti, ali baš zato serije imaju toliku gledanost. Bilo kako bilo, pošto sam odgledala ranije večerašnjeg House-a, moram sada da privedem kraju svoje izlaganje, jer mi uskoro počinje nova epizoda Private Practise, pa moram da vidim kakvo je sranje sada napravio brat Archer koji se fenomenalno brzo oporavio od teške operacije crvića iz mozga. Kada ovako izvučem u jednoj rečenici zapitam se - šta ja to bre gledam!? Ali, anestezija je anestezija i bitno je da deluje.
Ujutru se budim uz vampire i Noćnu stražu, a uveče se uspavljujem neizlečivim bolestima i krvavim operacijama. Buran život vodim, baš! :)

Shizibizi

One su kreativne, one prave super vesele majičice, one se zovu Shizibizi!

Hemijska olovka nema dušu

Čime pišete najčešće? Da li vam to nešto posebno znači ili ne? Primetila sam da ima ljudi koji nemaju problem da dohvate prvu olovku koja im padne šaka, pa kad završe ili je ponesu sa sobom ili je ostave bilo gde i niko je više ne nađe. Ima i onih koji cene penkalo, imaju svoje, nose ga sa sobom i uživaju u svakom momentu korišćenja istog. Pošto volim da crtam, a volim i da pišem, normalno je da imam nekoliko setova omiljenih olovki, flomastera, pera... jedino čime ne želim, ne umem, gadno mi je i izbegavam da pišem je hemijska olovka.
Hemijska olovka nema dušu. Ona je svačija i ničija. Izmišljena je kao najzahvalniji komad najdžabijeg kancelarijskog materijala za široke narodne mase. To je verovatno bila jedna od prvih stvari, pored toalet papira, koju su radnici proleteri dobijali na poslu kao deo programa "mi mislimo na vas". Ok, preterujem, ali namerno. Eto, toliko mrzim hemijsku olovku. Ne znam koji deo više ne volim - taj što je ružna, što ne izaziva nikakvu emociju, što u glavnom piše plavo ili što posle kraćeg korišćenja uvek počne da "slinavi". Ako olovka služi da zapišete nešto što vam znači ili što je važno za posao, vama važno za posao, to što ste zapisali ima neki malo viši značaj, zar ne? Da nema, ne biste ga ni zapisali. Meni lično nije dovoljno da pišem po bilo kakvom papiru i bilo čime. Možda je to odraz mog ludila i osobenjaštva, a možda samo vaspitanja i urednosti, ko zna, ali volim da mi to čime pišem bude udobno. Šta znači udobno? Da ne ostavlja fleke, da ostavlja lepu liniju i da se oseća pod prstima kada piše po papiru. U poslednjih par godina pišem u glavnom flomasterima. Ranije sam imala penkalo, ali se pokvarilo. Prija mi različita debljina flomastera, zapravo veličina vrha, pa opet imam pernicu kao u školi. One koje najviše koristim su 0.1, 0.2 i 0.8. To u glavnom pokriva sve moje potrebe. Ne volim kad mi neko dira ono čime pišem. Nekako ...to je baš lična stvar. Ono čime ostavljam trag na ovom svetu.

Noćna straža

Konačno sam počela da čitam knjigu. Čini mi se da dugo nisam ništa čitala, a u stvari sam pokušavala da počnem nekoliko knjiga i ni jedna me nije zainteresovala. Onda nekih par nedelja nisam čitala ništa, presabirala sam se u sebi šta mi se stvarno od srca čita. E, tada sam dohvatila Noćnu stražu i sad ne mogu da se odvojim. Danas je bio jako naporan dan na poslu. Mnogo posla, ljudi su se smenjivali oko mene, a ja nisam ustala od kompjutera. Nisam ni primetila da je prošao ceo dan. Oko pola pet mi je samo sevnulo u glavi da me kući čeka odlična knjiga i da je petak i da mogu da čitam dok mi oči ne ispadnu noćas, jer ujutru ne moram da ustajem rano. Preplavila me je neka naročita sreća. Idemo redom...
Knjigu sam već pominjala u nekim ranijim postovima od prošle godine...posle sajma knjiga recimo. Film imam ali ga nisam gledala, želela sam prvo da pročitam knjigu. Iz nekih ranijih situacija sam naučila da prvo ide knjige pa onda film. Knjiga je uvek mnogo bolja, slikovitija i sam doživljaj gustiranja čitanja i razmišljanja je nekako zahvalniji. Kada gledate film, gledate nečiju viziju i morate da je progutate u komadu, inače je besmisleno. U filmu nemate objašnjeno postupno ulaženje u neke bitne stvari, već se to podrazumeva pa ko je shvatio blagiš njemu, a ko nije nek izvine. Knjiga daje sebi za pravo da prvih 100 strana straći na obrazovanje neukog čitaoca i predstavi mu osnovne principe prostora i vremena sveta u koji stupa. To mi se mnogo dopada.
Dakle, kakva je knjiga? Jel volite vampire? Ja mnoooogo volim. A jel volite priče o paralelnim dimenzijama i svetovima Svetla i Tame? I to volim. E, knjiga je o tome i o još po nečemu. Priznajem, prosto mi se čitalo nešto o vampirima, ali onda sam naišla na svašta nešto zanimljivo i još više mi se dopalo. Večeras sam pročitala prvi deo Noćne straže i krenula u drugi. Ono što za sada znam je da postoji Tama i Svetlo, ali postoji i Sumrak. Taj Sumrak nije dostupan svakom u njega mogu samo bića sa posebnim sposobnostima, Ini, vampiri, magovi... ima ih raznih. Taj sumrak mi je u stvari bio otkrovenje. Nekako sam imala ideju o njemu i ranije ali nisam znala kako bih ga nazvala. Sad znam i to. Potpuno mi je prihvatljiv i u ovoj našoj, realnoj dimenziji razmišljanja kao mogućnost. U taj Sumrak se ulazi tako što dignete senku i uđete kroz nju. Sumrak funkcioniše po principu energije i ima nivoe. Prvi nivo sumraka je siv i jedino što je u boji su emocije, drugi, onaj komplikovaniji, je teži i opasniji po život(slutim da ih ima više od dva, ali za sada sam stigla dotle). Vreme teče drugačije - sporije je.
E, sad vam neću više ništa reći, ovo je dovoljno. Ne volim da prepričavam filmove i knjige, ne volim da znam u napred. Ne volim da kvarim iznenađenja. Ukratko, ako vam treba nešto da vas odvede u drugu dimenziju i malo odmori mozak, to je to. Meni potpuno prija, brzo zaboravim da sam zaposlena i da sam umorna. Raduje me kad naiđem na knjigu koja mi se sviđa i koju mogu da čitam i u sedam ujutru čim otvorim oči. Posle ove, prelazim na Dnevnu stražu ;).

Prve fotke sa Nikona...

Da li ste nekada pravili glavnu listu želja u životu? Ne mislim na one nerealne ili na one veeelike želje. Mislim na one dostižne ciljeve koji služe kao reper u životu - gde ste i šta ste. Moja se sastojala u glavnom od onih dečijih neispunjenih želja tipa martinke, fajerka, veliki kamperski ranac sa šipkama, ipod...nikon. Sve to nešto što nazuješ, obučeš, staviš u uši, kreneš i samo ideš i ideš i ideš i gledaš i snimaš. Kada sam bila mala mnogo sam želela da budem modni kreator, to je ono što svi danas ponavljaju. Ali zapravo, ono što samo ja znam je da sam želela da postanem fotograf. Zašto to nisam uradila, ko zna. Valjda mi je bilo previše stalo da bih se tek tako kockala sa time, pa sam odlučila da tu ljubav ljubomorno čuvam. Kako god, sećam se tačnog trenutka kada sam poželela prvi put da imam Nikona i kada sam odlučila da je samo jedan pravi foto aparat! Bila sam prva godina srednje škole, Dizajnerske, radili smo oglas za magazin, oblikovanje grafike je predmet, profesor Rakić. Tada sam kupovala francuski Photo koji je mestimično stizao do nas. Bela pozadina, krupan kadar - oko nosoroga, mali stubac sivog teksta i u desnom ćošku Nikon, pored njega logo. Danas kad bih ponovo uzela da radim taj oglas isto bih ga uradila. Mnogo toga što sam u međuvremenu uradila, promenila bih za tren oka, ali Taj oglas, ne. To je bilo 1991. godine.
Sad bih mogla ovde da završim i ne dodam ništa više. Šta god da napišem dalje, kada se pretvori u reči više nije ono što treba da bude. Recimo da probam ovako... da li ste nekada pokušali da gustirate polako nešto što ste mnooogo dugo čekali i sad je tu? Onako baš malo po malo, tren po tren...sad je tu i sve je ok...e, to radim ovih dana... i nekako nemam potrebu ni da pričam...samo da se smeškam tiho.