April 30, 2010
April 29, 2010
April 28, 2010
Običan dan
Dva dana sam provela čekajući po šalterima. Konačno sam dobila status samostalnog umetnika u ULUPUDS-u, pa je bilo potrebno da se odradi sva ta papirologija. Iskreno, poslednjih pet godina sam živela vrlo zaštićeno i nerealno. Bila sam prijavljena u agenciji u kojoj sam radila i imala onu sigurnost o kojoj sanja više od pola Srbije. Zaboravila sam kako izgleda stajati u redu sa svetom koji ima realne, svakodnevne i polurešive probleme, kojem uvek fali još jedan papir da bi izvadio zdravstvenu knjižicu ili ličnu kartu, koji je izgubio posao pa nema više socijalno i zdravstveno. Ne mogu da kažem da sam bila iznenađena. Skoro da mi je bio potreban taj šamar realnosti. Samo sam zaboravila gde živim...gde živimo svi. Danas sam otišla u Upravu prihoda, da odnesem poslednji u nizu papira. Prvo sam otišla na drugi sprat, da teta uhefta tri papira. Onda sam otišla na treći sprat, da druga teta parafne prvi. Onda nazad u prizemlje da treća teta sve to spakuje u neku od milion fascikli. Sve tri rade u državnoj ustanovi i sve tri primaju platu. Za to...kako god se zvalo. Možda negde u nekom modernom svetu, sve te tri stvari radi jedan čovek, bez heftalice, sa kompjuterom i bez potrebe da se hvata za olovku, ne znam. Ali ovde, kod nas, potrebne su njih tri da bih ja ili vi ili bilo ko drugi prijavili porez na prihode.
Nisam čak ni gorka. Nešto mi se desilo u poslednje vreme i nemam gorčinu ili bes ili bilo kakav negativna osećaj kad gubim vreme ili me neko šeta od tačke A do tačke B, jer ne zna ni sam šta treba da uradim. U to isto poslednje vreme, u glavnom počnem da se smejem u takvim situacijama. Šta drugo da radim! Juče sam shvatila da ima mnogo žena koje žive same sa decom, a očevi zapalili, koje pokušavaju toj deci da obezbede zdravstvene knjižice da bi mogle da ih vode kod lekara kada se razbole, a ni one same je nemaju. Shvatila sam da je sve više ljudi bez posla i na ivici egzistencije. Čudno je to šta čovek sve može da podnese i iz kojih sve razloga pristaje na kompromise i podnosi sve što podnosi. Ali to je tako. To je život. Svakodnevni. Onaj obični. Neko se snašao u njemu i snalazi se i dalje, neko sanja puste snove iz kojih ga niko ne budi, a neko ni ne sanja ni ne snalazi se i tako mu je - kako mu je. Ćuti i pliva. Običan, najobičniji život koji treba da se živi.
Nisam čak ni gorka. Nešto mi se desilo u poslednje vreme i nemam gorčinu ili bes ili bilo kakav negativna osećaj kad gubim vreme ili me neko šeta od tačke A do tačke B, jer ne zna ni sam šta treba da uradim. U to isto poslednje vreme, u glavnom počnem da se smejem u takvim situacijama. Šta drugo da radim! Juče sam shvatila da ima mnogo žena koje žive same sa decom, a očevi zapalili, koje pokušavaju toj deci da obezbede zdravstvene knjižice da bi mogle da ih vode kod lekara kada se razbole, a ni one same je nemaju. Shvatila sam da je sve više ljudi bez posla i na ivici egzistencije. Čudno je to šta čovek sve može da podnese i iz kojih sve razloga pristaje na kompromise i podnosi sve što podnosi. Ali to je tako. To je život. Svakodnevni. Onaj obični. Neko se snašao u njemu i snalazi se i dalje, neko sanja puste snove iz kojih ga niko ne budi, a neko ni ne sanja ni ne snalazi se i tako mu je - kako mu je. Ćuti i pliva. Običan, najobičniji život koji treba da se živi.
It's all over now,Baby Blue
Kad sam bila mnogo mala, stvarno sam mislila da ovo pevaju Stonsi. Malo kasnije sam sjvatila da postoji taj neki čika Van Morrison i da je napravio gooooomilu sjajne muzike koja treba da se presluša. Ova i Brown eye girl su mi najdraže.
April 27, 2010
April 26, 2010
April 25, 2010
April 23, 2010
April 22, 2010
April 18, 2010
April 16, 2010
April 15, 2010
Nova sezona biciklanja
Prvo da utvrdimo neke bitne činjenice na temu biciklanja...
1. Mala deca i mali psi, da ne kažem mali kučići, ne umeju da se sklone od bicikla sami. Nije dovoljno da im se dovikne sa dva metra razdaljine - "Skloooni seeee od bicikleeee!". Oni se prepadnu i počnu da trče na sve strane. Kučići krenu da ležu na zemlju, a deca da žmure.
2. Odrasli ljudi vole da se šetaju tamo gde je nacrtan bicikl na asfaltu i kad probate da im trubite da se sklone oni se bune.
3. Stiglo je proleće, stigle su i bubice. OBAVEZNO nosite naočare kada vozite bajs i zatvorite usta.
4. Ako vozite popodne, ne zaboravite da odjednom postaje hladno čim sunce sklizne iza drveća.
5. Sava miriše potpuno drugačije od Dunava.
6. Girice preko puta Lida su uvek dobra klopa posle vožnje bajsa.
E, sad možemo da nastavimo ko ljudi. Pre neki dan sam pazarila u Inter sportu, naravno na sniženju, McKinley jaknu i to onu za vetar.... i to svetlo ljubicaste boje.! Super je za ovo prelazno vreme kada je još hladnjikavo, a treba da se vozi bajs. Ona spada u kategoriju jesenjih vetrovki, pa je zato na sniženju. Zgodno je što ispod nje samo obučete majičicu i ok ste. Prošle godine mi je oprema za bicikl bila u glavnom crna, ove godine sve vuče na roze i ljubičasto. Onako baš za devojčice. Forsirala sam danas, skoro sat i po. Prijalo mi je baš. Volim kad nagazim jak tempo i izvlačim iz sebe poslednje atome snage. Ovaj put sam slušala Eni Lenoks. Od Juge do železničkog mosta i nazad do Venecije na dunavskom keju pa lagano kući. Teško mi je samo da počnem da vozim. Posle niko ne može da me skine sa bajsa. Ulenji se čovek zimi, postane trom i sve bi ali ništa ne počinje. Tako sam i ja nekoliko dana. Intenzivno sam u glavi vozila, ali u praksi ne. E, danas je nekako bilo posebno dobro. Volim da se zaletim, nije da ne volim. To svako po malo voli. Nisam neki ljubitelj brze vožnje, ali da bi se zaleteli morate da se pomučite. Ali to su slatke muke. Za sada ima više pešaka nego biciklista. Jeste, svi vole da šetaju po biciklističkoj stazi i to me mnogo nervira, ali nema leka za to. Danas sam čak imala situaciju da su muži žena pobegli sa staze i ostavili malog retrivera na sred, uz dovikivanje "skloni se ide bicikl". On se mučenik uplašio skroz. Šta zna psetance šta je bajs i šta se radi s njime. Bitno je nezaboraviti da se bicikl vozi iz zadovoljstva i sve je mnogo lakše.
Napumpajte gume, podmažite bajs, letnje dupe neće samo od sebe da se napravi! Vidimo se ;)
April 14, 2010
April 13, 2010
April 12, 2010
Oh Yes- Charles Bukowski
There are worse things than
being alone
but it often takes decades
to realize this
and most often
when you do
it's too late
and there's nothing worse
than
too late.
being alone
but it often takes decades
to realize this
and most often
when you do
it's too late
and there's nothing worse
than
too late.
April 11, 2010
Planeta Zemlja
Ah, groznog li dana danas! Nije ni za šta, sem za lenčarenje i gledanje filmova. Ovo proleće nikako da se odluči jel došlo ili još nije...udara nam čežnju! Pre nekoliko nedelja sam naišla na ceo serijal BBC-jevih filmova Planet Earth i Blue Planet. Toliko su puštani na svim televizijama, da verovatno i vrapci znaju šta je to. Elem, možete ih kupiti u Domu sindikata, gore na spratu, po ceni od 250 dinara, svaki. Sinhronizovani su i na srpski, ali imate opciju isključivanja, ako ste navikli na glas David-a Attenborough-a. I tako sam ja danas provela dan baveći se životinjama. Istina je, kad odgledate sve ovo, postanu vam i ljudi mnogo jasniji. Ali svakako ima fascinantnih momenata koji vas prosto ostave bez komentara. Naročito ako se uzme u obzir da veći deo tih stvari nećemo videti uživo za svog života. Idemo redom...
Čuveni napad ajkule usporen 40 puta:
Prvi izlazak polarnih medvedića na sneg:
Velika poplava:
Lavovi napadaju slona:
...i tako dalje redom:
Odmor za glavu pred bizi ponedeljak, u svakom slučaju. Priznajte, koliko puta ste poželeli kad ste bili mali da ne morate u školu, već da gledate Opstanak ceo dan. :)
Čuveni napad ajkule usporen 40 puta:
Prvi izlazak polarnih medvedića na sneg:
Velika poplava:
Lavovi napadaju slona:
...i tako dalje redom:
Odmor za glavu pred bizi ponedeljak, u svakom slučaju. Priznajte, koliko puta ste poželeli kad ste bili mali da ne morate u školu, već da gledate Opstanak ceo dan. :)
Zelena
Zelena je boja prirode. Predstavlja rano jutro pre izlaska sunca. Čakra koja je povezana sa zelenom bojom je srce. Zbog toga se smatra da je zelena boja uravnotežitelj, harmonizator i regulator. Ona je neutralna, ni topla ni hladna, a nalazi se između magnetnih i električnih boja. Smatra se da reguliše i uravnotežava krvni pritisak i smiruje ceo sistem. Oslobađa od napetosti i stresa. Daje nam odlučnost kako bismo se osećali stabilnije, a ideje pretvara u stvarnost. Šetnja po prirodi će nam dati prostor i mir za kojim žudimo, ali od previše zelene ćemo izgubiti osećaj za vreme i prestati sa radom.
U stresnim situacijama, naše telo proizvodi više adrenalina, ali previše adrenalina stvara disbalans u telu, često dovodeći do simptoma depresije. Depresija je najrasprostranjenija bolest modernog doba.
Smatra se da je zelena boja zdrava za oči. Egipćani su stavljali zeleni alajner, a zelena senka se koristi i dan danas i vrlo je moderna. Dan zelene boje je petak. U poslovnom svetu, ova boja simbolizuje novac. Na globalnom nivou, zelena boja predstavlja sigurnost, pa je česta pojava da osiguravajuče kuće imaju logotip u toj boji.U nekim religijama, ona simbolizuje uskrsnuće i regeneraciju. U Iranu je jedno od boja koje simbolizuju raj. U Irskoj je boja Sv. Patrika, dok je u Japanu simbol večnog života.
Kada pomislimo na zelenu, prvo pomislimo na proleće i olistalo drveće svuda oko nas. Trava, kao najrasprostranjenija biljka na svetu, ujedno je jedina koja je neuništiva. Čak i posle požara, trava če se oporaviti i ponovo nići.
April 10, 2010
Iza pogleda
Šta vas najviše privuče kod neke osobe? Mene oči pa onda ruke. To sa očima je čudo. Pogledate ke oči i kao da zavirite iza njih u njihov svet. Znam, neko je pre mene rekao davno da su oči ogledalo duše...ali nije to baš tako jednostavno. Sva sreća pa su retki oni koji očima mnogo lažu. Ali u stvari ima raznih... Ima onih koje kada pogledate, vidite led ili ponor. Vidite da ne žele da ih se vidi. Njima je i duša takva, nedodirljiva. A ima onih drugih kod kojih je sve kao u otvorenoj knjizi. Ima i onih koji imaju oči ali kao da ih nemaju. Njima je duša prazna. Ne bih se izdavala za nekog ko ume da proceni ljude posle kratkog vremena, ne umem baš. Ali ima taj neki osećaj koji me preplavi kada nekog pogledam prvi put u oči i ta neka plahovita ideja kakav je, koja me nikad ne prevari. Nije to nista racionalno. Više je kao povetarac od ideje, emocija, neka energija i to je sve. Ako je loša, onda se i kasnije ispostavi kao stvarno loša. Ako je dobra, po nekad može i da se pokvari kasnije, a po nekad je ok stalno.
Kada smo tužni, možemo da se smejemo i oko glave, ali oči se ne smeju. Kada smo srećni ni ne moramo da se smejemo, one sijaju. Neverovatno. Potpuno žive sopstveni život, upijaju i raduju se, tuguju i ćute kako se njima hoće. Ima dana kada nam je pogled star i tada smo umorni. Ima i onih drugih kada su nam oči dečije i sevaju na sve strane. Tada svašta može da se desi. Može nekad da vam se desi da naiđete na nekog ko ima iste oči kao i vi. Stvarno. Pogledate ga i vidite svoje oči samo na nekom drugom. Naravno, prvo se uplašite, jer otkud to da neko još ima ono što vi imate, a ne poznajete se. Dešava se, ni priroda nije savršena. A možda je to samo znak da niste sami. Ko zna.
Ne volim one ljude koji pričaju i šaraju očima iznad i oko mene. Ima takvih nekoliko koje znam. Njima ne treba verovati. Ne volim ni kad neko baš sve vreme pilji u mene kad pričamo, to me zbuni. Kao da pokušava da mi uđe u glavi i proveri da li stvarno slušam šta mi priča.
Stare babe kažu da oni sa svetlim očima vole da popiju i da su jako povodljivi. Ja ih znam nekoliko i svi jesu takvi. Znam mnogo više onih sa tamnim očima koji vole da popiju, pa zato ne verujem da to ima veze, ali simpatično zvuči.
U svakom slučaju, pogledajte ljude u oči ako vam dozvole. Iznenadićete se šta sve možete ili ne možete da nađete tamo.
Kada smo tužni, možemo da se smejemo i oko glave, ali oči se ne smeju. Kada smo srećni ni ne moramo da se smejemo, one sijaju. Neverovatno. Potpuno žive sopstveni život, upijaju i raduju se, tuguju i ćute kako se njima hoće. Ima dana kada nam je pogled star i tada smo umorni. Ima i onih drugih kada su nam oči dečije i sevaju na sve strane. Tada svašta može da se desi. Može nekad da vam se desi da naiđete na nekog ko ima iste oči kao i vi. Stvarno. Pogledate ga i vidite svoje oči samo na nekom drugom. Naravno, prvo se uplašite, jer otkud to da neko još ima ono što vi imate, a ne poznajete se. Dešava se, ni priroda nije savršena. A možda je to samo znak da niste sami. Ko zna.
Ne volim one ljude koji pričaju i šaraju očima iznad i oko mene. Ima takvih nekoliko koje znam. Njima ne treba verovati. Ne volim ni kad neko baš sve vreme pilji u mene kad pričamo, to me zbuni. Kao da pokušava da mi uđe u glavi i proveri da li stvarno slušam šta mi priča.
Stare babe kažu da oni sa svetlim očima vole da popiju i da su jako povodljivi. Ja ih znam nekoliko i svi jesu takvi. Znam mnogo više onih sa tamnim očima koji vole da popiju, pa zato ne verujem da to ima veze, ali simpatično zvuči.
U svakom slučaju, pogledajte ljude u oči ako vam dozvole. Iznenadićete se šta sve možete ili ne možete da nađete tamo.
Calvin & Hobbes
Ko ne zna za Calvina, mada nešte ne verujem da ima još takvih, to je veoma zanimljiv i urnebesno duhovit strip. Ima ga po našim knjižarama, preveden je u nekoliko svezaka. Ja sam u nekom trenutku imala 300 strana na engleskom i silno se zabavila. Možete ga dodati kao Widget na Google-u. Fora za danas je iskakanje iz kože....kako mi to poznato! :)
April 09, 2010
April 08, 2010
April - mesec knige u Mamutu
U IPS knjižari Mamut, april je mesec knjige. Šta to zapravo znači? To znači da možete kupovati s popustom od 10% svake srede u mesecu, a da će u periodu od 19. do 25. aprila biti niže cene. Svetski dan knjige je 23. april i tada ćete na jednu kupljenu knjigu imati popust od 10%, a na dve 15%. Popust se ne odnosi na knjige čije su cene već snižene ili se nalaze na Mamut Top listi. Dakle, ako niste još potrošili svu platu na neke krpice, počastite se dobrom knjigom.
U svakom slučaju...
Kad sam bila mala, volela sam ovu pesmu baš mnogo... I sad je volim. Nekako je baš, baš!
April 07, 2010
April 06, 2010
April 05, 2010
Making of...
I to je bilo to...prošla su i ova četiri dana praznika. Ako ste ostali kod kuće, verovatno su vam prošli previše brzo, a vi niste uradili sve što ste hteli. Zato sam ja odlučila da ovaj put uradim sve drugačije. Prvi dan, dan na Fruškoj gori, nije bio ni malo prolećni. Zapravo, dvoumila sam se između Avale i Fruške gore, ali pošto sam na jednoj bila, a na drugoj ne, odluka je pala. Spremili se sendviči, ponela voda i krenulo lagano. Gore je bilo hladno, hladno, hladno, ali dobro. Za početak odlično. Bitno je samo da se krene, posle sve bude lakše. Moram da priznam da je proleće stigl u grad nekako baš mimo mene. Nismo se ni sreli čestito. Ja stalno na poslu, ono se švrćka po gradu, pa gde i da se sretnemo!? Zato mi nije ni smetala ta hladnoća prvog dana. Skoro da bi mi bilo krivo da je bilo lepo vreme. Prelep je osećaj popeti se čak gore i tako gledati pejzaž kako se gubi u valerima.
Drugi dan, Titel...tamo se često ide, već se zna gde se i šta fotka. Ela je ovaj put odlučila da idemo drugim putem na titelski breg - kroz šumu, grmove i strme uspone. Anja je sve to junački izgurala i potpuno se divim dečijoj neumornosti. Pogled na ravnicu sa brega je neki drugačiji osećaj. Kada gledate na brda i brdašca sve ušuškano i mekano. Kada gledate na ravnicu, sa visine, imate osećaj potpune slobode. Skoro kao ptica...skoro da vam se učini da možete da letite. Mogla bih da sedim na titelskom bregu zauvek. Sve je mnogo lakse, misli su jasnije.
Naravno, na kraju, svi putevi vode ka brdovitoj okolini Kraljeva. Kada se rodite negde, onda vas to mesto vuče kao magnet, pa se stalno vraćate. Kada dobar deo svog detinjstva provedete na selu, livadama i šumama, onda vam je blato normalna stvar. Dobra obuća za planinarenje, fotografski ranac u koji može svašta nešto da stane, fotoaparat i put pod noge. Još uvek se dobro orjentišem po toj šumi iako ne idem često. Ona se menja, neka brdašca više ne postoje, ljudi za čas naprave smetlište od potoka, ali moje brdo ipak stoji tu gde jeste. Nekada je moj pradeda tu imao vinograd. Sada je svuda drveće, a na vrhu livada. Volim da mislim da ću i ja nekada tu imati vinograd. Volim da mislim da će na brdu biti kuća, jer se vidi kako izlazi sunce. Naravno do tog brda ne vodi čestit put i nema struje i nema vode, ali zar je to nerešiva stvar? :)
Verovatno je ovo bio najbolje iskorišćen praznik. Svaki dan na drugom mestu, svaki dan na putu. Kafa sa OMV pumpe i nije tako grdna. Postoje neki mali rituali bez kojih putovanje nije potpuni doživljaj. Za ova četiri dana, ispucala sam 885 fotografija. Naravno, nisu sve sjajne. One najbolje su OVDE, sve na jednom mestu. Mogla bih ja ovako da nastavim dalje, da nije onog dizajnerskog posla za platu. Teško je krenuti, otisnuti se i samo početi, posle sve ide samo od sebe. Sutra je novi dan, onaj rutinski. Kliktanje mišem i neke kao bitne stvari. Paralelna realnost. Ja se ipak osećam življe i ljudskije napolju, u šumi. Umorna sam od grada, od tih kvazi bitnih stvari koje donose novac. Kada ste poslednji put stajali u šumi i slušali ptice dok vam se sunce rasipa po licu, probijajući se kroz granje drveća?
Subscribe to:
Posts (Atom)