February 24, 2011
February 18, 2011
Podvodni park
Mesto je Cancún, Mexico, a umetnik Jason deCaires Taylor. Na 420m kvadratnih se nalazi oko 400 kamenih figura u prirodnoj veličini. Tako je stvoren veštački greben koji bi trebalo da rastereti onaj prirodni od najezde turista. Zanimljivo izgleda i svakako je uložen veliki trud i rad, ali ja ne mogu da kažem ni da mi se sviđa ni da mi se ne sviđa. Pokušavam da zamislim kako bih se osećala da zaronim dole i gledam sve te realno napravljene a skamenjene ljude. Sigurno bi mi bilo nelagodno. U svakom slučaju poduhvat vredan pažnje.
Šta ima novo?
Kada godinama pišete blog, kao što je kod mene slučaj, u jednom trenutku vam se učini da ste ili sve već napisali ili da ono što biste pisali i ne mora nikog da zanima, pa onda zastanete. E, sad, problem sa blogom je što, koliko god se to ne činilo na prvi pogled, ipak jeste jednosmerna komunikacija. Ja nešto pišem, vi čitate i ili kliknete na neki "reactions" ili ne, ili ostavite kratak komentar ili ne i to je to. Po nekad bih, eto, ja volela da znam šta ima novo kod vas i kako ste. Onako "random".
Ja sam trenutno, što se kaže, "between jobs" ali u pravom smislu reči. Dala sam sebi mesec dana fore između dva posla, ali to ne znači da sedim dokona. Odavno nisam radila od kuće i ma koliko da je zgodno i komforno, meni se to više ne dopada. Volim onaj deo kada mogu već u 7 sati ujutru da sednem za komp i radim, ali ne volim onaj kada imam mnogo posla i shvatim da tri dana nisam izašla dalje od terase. I komformizam ima svoju cenu. Srećko je vrlo srećan što sam tu stalno, naravno :) i ima novu naviku da kunta kod mene u krilima dok radim ili ispod stola. E, sad, šta sam sve novo saznala za ovih mesec dana...
Pošto nisam bila prijavljena u prethodnoj agenciji, staž i ostalo sam rešavala preko udruženja, što će reći sama sam čekićala po šalterima. To je onaj deo realnosti za koji ne zante da postoji dok vas ne pogodi. Poreska uprava je vrlo zanimljivo mesto na kom saznate da umetnici i poljoprivrednici spadaju u istu grupu. Da biste završili sve što vam je potrebno morate da dobijete milost tete koja vodi vašu dokumentaciju. To podrazumeva da sedite neko vreme (možda sat, a možda i više, zavisi da li vas zakači pauza ili ne) i slušate s pažnjom o njemom životu i o tome kako joj je Čola kum, a Kusturici je obezbedila novac za prvi film. Onda kad sve to ispriča, konačno vam sabere tri broja, podeli sa nekim koeficijentom i slobodni ste da idete. Izađete napolje i shvatite da ste bili u jednom mikro svetu koji ima svoja pravila i funkcioniše po njima. Koliko god vam bilo smor, ako to morate da prihvatite jednom godišnje, mnogo je lakše da jednostavno prihvatite.
Sledeče scena je overavanje zdravstvene knjižice. Posle nekih životnih situacija prestala sam da idem kod državnih lekara i sedim besomučno po čekaonicama, ali ok, treba mi knjižica. Bolovanje ne možete da otvorite kod privatnog lekara, ali možete da odete na neke ozbiljnije preglede, a da ne čekate mesec dana. Dakle, institucija u kojoj overavate knjižicu vas vrati u relnost zemlje u kojoj živite brzinom svetlosti. Sretnete se sa majkama koje pokušavaju svojoj deci da overe knjižicu, sa samohranim roditeljima kojima uvek nedostaje neki papir koji nikako ne mogu da dobiju, jer zavisi od onog "odbeglog" roditelja, sa nezaposlenima i sa onima koji stvarno žive od socijalne pomoći. Izađete odatle mnogo tužni.
Negde usput sam pristala i da odem sa tetkom da prijavi porez na imovinu i tek tu shvatila da smo možda dotakli dno. Red ispred kancelarije je jako dugačak, gospođe rade od 8 do 14h, čini mi se, uz to imaju pauzu od sat vremena i veći deo onog tzv. radnog jašu na firmenskom telefonu i ne mogu da primaju stranke. Nemaju problem što se deru u telefon i što svi napolju kroz zatvorena vrata čuju sve što one pričaju sa rodbinom i prijateljicama. Naravno, nije za svaki deo grada tako, ali mi baš nismo imale sreće. I tako...
Mene je ova realnost, u odnosu na druge ljude, samo okrznula, znam. Ali ipak mi je bilo dovoljno da se smorim. Ali da me ne shvatite pogrešno - ne kukam, samo komentarišem i pitam se ako još nismo na dnu, onako generalno, kako li ono onda izgleda!? Čini mi se nemoguće da ima još nekoliko gorih krugova do tamo. Zato sam prestala da gledam sve domaće kanale, vesti naročito. Ne čitam ni novine više. To nekako ispadne dobar način da vas sve to isto prepadne iz zasede.
I da vas ne davim više onim što i vama sigurno smeta, pišite šta ima kod vas. Na blogu i onako nema ograničen broj komentara pa vi izvol'te.
Ja sam trenutno, što se kaže, "between jobs" ali u pravom smislu reči. Dala sam sebi mesec dana fore između dva posla, ali to ne znači da sedim dokona. Odavno nisam radila od kuće i ma koliko da je zgodno i komforno, meni se to više ne dopada. Volim onaj deo kada mogu već u 7 sati ujutru da sednem za komp i radim, ali ne volim onaj kada imam mnogo posla i shvatim da tri dana nisam izašla dalje od terase. I komformizam ima svoju cenu. Srećko je vrlo srećan što sam tu stalno, naravno :) i ima novu naviku da kunta kod mene u krilima dok radim ili ispod stola. E, sad, šta sam sve novo saznala za ovih mesec dana...
Pošto nisam bila prijavljena u prethodnoj agenciji, staž i ostalo sam rešavala preko udruženja, što će reći sama sam čekićala po šalterima. To je onaj deo realnosti za koji ne zante da postoji dok vas ne pogodi. Poreska uprava je vrlo zanimljivo mesto na kom saznate da umetnici i poljoprivrednici spadaju u istu grupu. Da biste završili sve što vam je potrebno morate da dobijete milost tete koja vodi vašu dokumentaciju. To podrazumeva da sedite neko vreme (možda sat, a možda i više, zavisi da li vas zakači pauza ili ne) i slušate s pažnjom o njemom životu i o tome kako joj je Čola kum, a Kusturici je obezbedila novac za prvi film. Onda kad sve to ispriča, konačno vam sabere tri broja, podeli sa nekim koeficijentom i slobodni ste da idete. Izađete napolje i shvatite da ste bili u jednom mikro svetu koji ima svoja pravila i funkcioniše po njima. Koliko god vam bilo smor, ako to morate da prihvatite jednom godišnje, mnogo je lakše da jednostavno prihvatite.
Sledeče scena je overavanje zdravstvene knjižice. Posle nekih životnih situacija prestala sam da idem kod državnih lekara i sedim besomučno po čekaonicama, ali ok, treba mi knjižica. Bolovanje ne možete da otvorite kod privatnog lekara, ali možete da odete na neke ozbiljnije preglede, a da ne čekate mesec dana. Dakle, institucija u kojoj overavate knjižicu vas vrati u relnost zemlje u kojoj živite brzinom svetlosti. Sretnete se sa majkama koje pokušavaju svojoj deci da overe knjižicu, sa samohranim roditeljima kojima uvek nedostaje neki papir koji nikako ne mogu da dobiju, jer zavisi od onog "odbeglog" roditelja, sa nezaposlenima i sa onima koji stvarno žive od socijalne pomoći. Izađete odatle mnogo tužni.
Negde usput sam pristala i da odem sa tetkom da prijavi porez na imovinu i tek tu shvatila da smo možda dotakli dno. Red ispred kancelarije je jako dugačak, gospođe rade od 8 do 14h, čini mi se, uz to imaju pauzu od sat vremena i veći deo onog tzv. radnog jašu na firmenskom telefonu i ne mogu da primaju stranke. Nemaju problem što se deru u telefon i što svi napolju kroz zatvorena vrata čuju sve što one pričaju sa rodbinom i prijateljicama. Naravno, nije za svaki deo grada tako, ali mi baš nismo imale sreće. I tako...
Mene je ova realnost, u odnosu na druge ljude, samo okrznula, znam. Ali ipak mi je bilo dovoljno da se smorim. Ali da me ne shvatite pogrešno - ne kukam, samo komentarišem i pitam se ako još nismo na dnu, onako generalno, kako li ono onda izgleda!? Čini mi se nemoguće da ima još nekoliko gorih krugova do tamo. Zato sam prestala da gledam sve domaće kanale, vesti naročito. Ne čitam ni novine više. To nekako ispadne dobar način da vas sve to isto prepadne iz zasede.
I da vas ne davim više onim što i vama sigurno smeta, pišite šta ima kod vas. Na blogu i onako nema ograničen broj komentara pa vi izvol'te.
Petak 2
Ovaj simpatični spot sam malopre našla na Twitter-u. Sve ima, i malog crnog klinca i debeljucu koji bljucne na kraju i devojčice i skakanje po barama...ma potpuno mi je super.
February 16, 2011
National Geographic The Last Lions
Help us make a difference. Watch The Last Lions trailer on YouTube and National Geographic will contribute $.10 for each viewing until we hit one million views. You watch and we'll donate, so share the video with family and friends!
February 12, 2011
February 08, 2011
February 01, 2011
Subscribe to:
Posts (Atom)