Dunav

Preporuka za film...

16x8x23 ponovo na okupu

Moje najomiljenije mesto na svetu...

Srećko the Cat jutros

Hallelujah - Chris Botti in Boston

U potrazi za ovčicama

Into the Wild

Radio

Mnogo volim radio. Oduvek. Prvi radio kog se sećam je mala crna kutija sa srebrnim dugmićima, jednim zelenim za uključivanje i jednim narandžastim za snimanje. Tako sam naučila da snimam muziku pre nego što sam krenula u školu. Generalno, muzika mi je bila mnogo bitna! Volela sam da skačem po kući i za to nikad nisam bila umorna. Skakala sam ujutru u 7 pre škole, vikendom u sred pisanja domaćeg, uveče kad nisam mogla da spavam. Jednostavno - uvek! Moji roditelji kažu da je sve počelo sa Čolom i da je on u stvari kriv za sve, ali ja se ne sećam. Pokušavam da zamislim mene malu, sa 3-4 godine, kako se bacakam po sobi na Čoline hitiće i mnogo mi smešno!
Znate onaj osećaj kada uključite radio i čujete nešto što mnogo volite? Neprocenjivo! Jeste da to sigurno imate na ploči/kaseti/CD-u, ali nije to taj isti osećaj kao kad vas iznenadi. Kad vam to pusti radio, ne možete da ostanete mirni. Sigurno vam krene noga sama. E, sad, to sa muzikom i samnom je vrlo simpatično ispalo. Kada sam se rodila, onih 70-ih,  moj tata je poklonio sve ploče Dilana, Stonsa i Hendriksa. Nekako je kontao da je vreme da se uozbilji, šta li. Došla sam ja, a ploče su otišle. Mnogo godina kasnije, u vreme moje srednje škole, kada je shvatio da sam ipak sama našla put do svega toga, priznao mi je svoje nedelo. Kao utešnu nagradu, dobila sam veliki metalik Sony dvokasetaš, sa zvučnicima koji se skidaju i razvlače po kući. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ja sam bila od one dece što su noću tu skalametiju dovlačila u krevet, stavljala sluške i celu noć čekala spremno sa prstićem na "snimanju" u niskom startu. Sve što se snima, mora da se snima od početka, od onog prvog takta. Mora da se lovi da nema reklama ili da voditelj ne priča preko muzike. Uh, to me je mnogo nerviralo. Još gore je kad iz čiste dosade krene da pevuši početak pesme. A onda tone i tone kaseta. Jedne koje služe za to noćno snimanje i one su nove (da može mnogo puta da se snima na njih), a druge na koje se snimaju play liste, tematski i s puno pažnje (najzanimljivije su mi one po danima - muzika za ponedeljak, utorak, sredu...vikend).
Tako je to sve počelo. Taj veliki Sony je samnom proputovao svuda. Selio se po Beogradu i na kraju završio kod tate u radionici. Radi i dan danas. Pokušala sam da ga menjam za neki noviji, ali se nije dao.
Sada, svako jutro me budi radio, a ne telefon ili sat. Budi me B92 i neki veseli ljudi što se puno smeju. To mi je skroz ok. Ako mi je zanimljivo to što me probudi, onda mi je dan dobar i šta god da me snađe u njemu, preživeću. Ako me probudi pesma koju volim i dalje neki deo mene krene da se mrda uz to iako nisam stigla ni oči da otvorim. To je jednostavno jače od mene. A taj noćni radio... to je posebna priča. Najbolje je kada se napolju smire svi zvukovi i ostane samo radio. Taj zvuk je potpuno drugačiji. Nekako je skoncentrisan i bolje dopire do mene. Sad opet imam to neko čudo tehnike koje može da snima! Snima na USB direktno u mp3. Skoro da je sve kao nekad.

Kako prestajem da pišem blog...

Skoro da ne moram ni da objašnjavam, to možete i sami da vidite! Idemo prvo ovako - zašto sam počela da pišem blog pre 6 godina? Činilo se da sam imala šta da kažem, ispričam, podelim sa svetom. Ne volim da pričam i najsrećnija bih bila kada bih mogla da ćutim stalno i da svi znaju šta god treba da znaju. Mogu da kucam dok ne padnem u nesvest, jer to jeste komunikacija, ali bez glasa. To mi odgovara. Tako je ovaj oblik bloga bio savršeno skrojen za mene. I pričala sam i pisala ...razne stvari. Prosto sam imala želju da podelim. Po nekad nisam, bila sam sebična. Jel sam sada sebična? Ne znam... previše često se pitam u sebi zašto bi nekog interesovalo šta ja uopšte imam da kažem i šta ja uopšte mislim u svojoj glavi. To je odličan početak prestajanja pisanja!
Gde sam ja i šta radim kad ne pišem? Idem na posao, fotografišem, gledam oko sebe i svašta nešto vidim, svašta nešto čujem. U glavnom se samo nasmejem, onako za sebe, nastavim dalje. Nije da stvari nisu bitne ili da su postale manje bitne, samo ih je postalo nekako previše...
- BICIKL - i dalje volim da ga vozim. Volim da ga vozim daleko, tamo gde više nema ulice, gde nema sirena i autobusa, gde se samo čuju cvrčci i bube i onaj vetrić u ušima. Taj vetrić u ušima je mnogo bitna stvar! Znači da si slobodan, znači da ideš mnogo brzo i da se osećaš dobro. Znači da daješ sve od sebe i da si srećan zbog toga, jer osećaj koji ti se vraća ne da se opisati rečima.
- AUTOBUS - ne volim ga jer.... smrdi, zatvoren je prostor, ljudi se unervoze, ja se unervozim, pravi mnogo veliku buku... Zanimljivo je to da i pored sveg tog lošeg, najbolje stvari su mi pale na pamet u autobusu. Priče koje sam napisala, crteži koje sam nacrtala, kadrovi koje sam videla. Tu, svaki put na ivici napada panike. Nekom takve stvari padnu na pamet na WC solji...
- HODANJE - ja sam prešla peške ovaj grad uzduž i popreko, u sva godišnja doba, u svako doba dana. Volim to hodanje po ulicama Beograda. Dok hodam, misli mi lutaju. Dok hodam, primećujem detalje koje inače ne bih videla. Najviše volim kada stiže proleće, ono prvo, kad krene drveće da lista, ali morate da priđete blizu da bi videli. Volim i ovo sada, kada idem kroz grad i zagledam kada će koja lipa da procveta.
- MIRISI - Beograd ima mnogo mirisa, ali onaj najbolji je miris lipe. Pre neki dan sam prošla Makedonskom ulicom i sve je mirisalo na lipe. Tu u centru grada, u gužvi i gomili automobila, trolejbusa i autobusa - miris lipe!
- OBLACI - jel gledate nekad u nebo? Ja stalno! Nikad nije isto. Spustim glavu na 5 minuta, a ono se promeni. Fotografisala sam oblake nekoliko dana, a onda sam shvatila da ne mogu da postignem. Realno, neke stvari ne treba fotografisati, treba stati i uživati u njima. Pogledala sam malo po ulici, po ljudima, niko ne gleda gore, svi gledaju u zemlju. Kako može nekome da promakne nešto tako veliko i očigledno?
- LJUDI - ...se druže elektronski i to me nervira. Jednim delom sam i zato prestala da pišem. Kao ispričamo se ovde i to je to. Kao da živim u svetu robota. Nedostaju mi ljudi. Nedostaju mi ljudi koji su tu, koji su stvarno tu, ne na sms-u ili FB-u ili TW-u ili na bilo kojoj od tih skraćenica. Nedostaje mi da sedimo na reci i da nas jedu komarci, da nam posle bude hladno i da nam se ne ide kući.

I tako... svašta nešto stanuje u mojoj glavi...

Potpuno fenomenalna stvar

Tony Ward for Baldessarini SS 2011

Tony Ward for Baldessarini SS 2011 from All bout Tony Ward on Vimeo.

I'll be gone

I'll be gone from KORB on Vimeo.

The Illustrated Biography

"A unique collection of 200 classic, rare & unseen photographs" kako kaže subhead na naslovnoj strani. Radi se o knjigama koje je izdao Transatlantic Press, a kod nas se mogu naći u Vulkan knjižarama (ali ne svim, samo onim u TC-ovima i verovatno bivšem Mamutu). Cena im je 1080, 00 dinara i za ono što sadže, veoma pristupačna. Za sada kod nas nisu stigle sve, ali se nadam da hoće. U ovoj turi sam se odlučila za dve:

Dylan je prošlog meseca napunio sedamdeset godina i sasvim je u redu posvetiti mu toliku pažnju - sa dve knjige pune odličnih fotografija. Ok, slažem se da je mator, kritike poslednjih njegovih projekata (pre bi ih tako nazvala nego albumi) i nisu baš sjajne, ali! Ko voli knjige i ima ih puno, verujem da će i ovu uvrstiti u svoju biblioteku.

Springsteen-a iz nekog razloga nema na sajtu Transatlantic Press-a. Moguće da je izašao skoro, pa još nije postavljen. Kako god, fotografije su odlične. Moram da priznam da bih uvek njega stavila ispred Dylana, ali ih ne bih upoređivala. Na našim prostorima, vrlo malo ljudi gaji simpatije prema njemu i onome što radi. Ja malo imam problem sa tim političkim angažovanjem u poslednje vreme, ali nekako shvatam da čovek na njegovom mestu ima potpuno pravo i na to.
Nadam se da će kod nas stići i ostale knjige iz ove serije. Naravno da bih volela da posedujem i Stonse!