...ili kako da i dalje volim grad koji nestaje?
Nema više knjižare Stubovi kulture u KCB-u. Sve što ima je ovo na slici i nekoliko čuvara koji više ne dozvoljavaju da se uđe. Ako slučajno želite gore u galeriju, onda vičete kroz staklo i pokazujete rukom na gore, da bi oni shvatili da vas ne zanima da vršljate po praznom i očerupanom prostoru, već želite kulturno da se uzdižete. Tako sam krišom, sa stepeništa, uslikala telefonom sve što je ostalo....od Stubova kulture....stubova kulute.
Ja sam ona poslednja generacija koja se seća Galerije Sebastijan. To i nije bilo tako davno, ali je brzo palo u zaborav. Onda smo dugo bili mirni, pa je nestala knjižara u podnožju palate Albanije. Da, da, draga omladino, tu nije oduvek bila parfimerija pa onda Nike shop! U ono vreme kada su vas planirali (ili nisu) tu je bila velika knjižara.
A onda, nekoliko godina kasnije, ni Ajša više nije bio Ajša već neki butik. To mi već mnogo nije bilo pravo. Desilo se u nekom trenutku kada ni ljudi sa kojima sam sedela tamo više nisu bili tu, pa me je pogodilo. Prosto nije važno da li ulazim na ta mesta ili ne, ali dovoljno je da kad prođem osetim neko drugo, staro vreme, setim se neke slike i sve je i dalje dobro (koliko je to moguće). Sad više nemam za šta da vežem sliku. Mnogo stvari nedostaje na njoj.
E, kad sam pre neki dan krenula u Stubove kulture i shvatila da ih nema, prvo sam osetila strah - još jedan pozitivan reper mog života više nepostoji. Onda je taj strah promenio oblik u žalost - ozbiljno mi se steglo u grlu dok sam sa stepeništa gledala ovaj raspad dole. A onda je odnekud izrastao bes. Ne mnogo velik, ali onaj kad ste bespomoćni i ne možete ništa da zadržite.
Meni su potrebna ta neka mesta u ovom gradu, uličice i ćoškovi, da bih se osećala sigurno i bezbrižno. Kao kod kuće. Čak i kada ljudi nestaju, ta mesta ostaju i to je ono što čitav gubitak čini podnošljivijim. Onda kada i ta mesta počnu da nestaju, to više nije grad u kom se ja snalazim i osećam dobro. Nije grad u kom volim da hodam s kraja na kraj daleko i s kojim volim da se družim. Kada sa nekim imate takav odnos, to znači da se više ne volite.
Ja sam ona poslednja generacija koja se seća Galerije Sebastijan. To i nije bilo tako davno, ali je brzo palo u zaborav. Onda smo dugo bili mirni, pa je nestala knjižara u podnožju palate Albanije. Da, da, draga omladino, tu nije oduvek bila parfimerija pa onda Nike shop! U ono vreme kada su vas planirali (ili nisu) tu je bila velika knjižara.
A onda, nekoliko godina kasnije, ni Ajša više nije bio Ajša već neki butik. To mi već mnogo nije bilo pravo. Desilo se u nekom trenutku kada ni ljudi sa kojima sam sedela tamo više nisu bili tu, pa me je pogodilo. Prosto nije važno da li ulazim na ta mesta ili ne, ali dovoljno je da kad prođem osetim neko drugo, staro vreme, setim se neke slike i sve je i dalje dobro (koliko je to moguće). Sad više nemam za šta da vežem sliku. Mnogo stvari nedostaje na njoj.
E, kad sam pre neki dan krenula u Stubove kulture i shvatila da ih nema, prvo sam osetila strah - još jedan pozitivan reper mog života više nepostoji. Onda je taj strah promenio oblik u žalost - ozbiljno mi se steglo u grlu dok sam sa stepeništa gledala ovaj raspad dole. A onda je odnekud izrastao bes. Ne mnogo velik, ali onaj kad ste bespomoćni i ne možete ništa da zadržite.
Meni su potrebna ta neka mesta u ovom gradu, uličice i ćoškovi, da bih se osećala sigurno i bezbrižno. Kao kod kuće. Čak i kada ljudi nestaju, ta mesta ostaju i to je ono što čitav gubitak čini podnošljivijim. Onda kada i ta mesta počnu da nestaju, to više nije grad u kom se ja snalazim i osećam dobro. Nije grad u kom volim da hodam s kraja na kraj daleko i s kojim volim da se družim. Kada sa nekim imate takav odnos, to znači da se više ne volite.
5 comments:
Nase seobe su ucinile da sam ja potpuno izgubila taj kontakt sa mestim (i ljudima, al' to nije tema ovde). Ali generalno, primetila sam da Beograd ima tendenciju da menja vlasnike lokala na vrlo specifican nacin i da mi taj nacin na koji to cini mnogo vise smeta od promene kao takve. To ludilo ne mozes ni da primetis kada zivis u njemu. Recimo, odjednom smo imali tu najezdu lokala sportske opreme i menjacnica. Sada je u fazi banaka sa neukusno glomaznim svetlecim reklamama. Nekako mi je nacin na koji se menja toliko ogavan da ne stignem ni da budem tuzna jer mi nesto staro nedostaje.
Ne mogu da verujem...tako sam se isto sokirala i za Albaniju..Samo se pitam sta je sledece..
I knjizara na Knezu koja je postala butik; bivsa Knjizara SANU koja je sada privatizovana; Knjizara prekoputa bioskopa "Zvezda" koja je sada - banka; jedna mala knjizara u Jovanovoj koja sada nije ništa...
Izgleda da nam stubovi nisu potrebni.
Da... i ta mesta...ništa lakše nego ubiti knjižaru!
Drustvo se promenilo, kultura se globalizovala kroz internet i medija. Nekada je kultura bila zajednicko i pojedinacno dobro, sada samo pojedinacno. Kultura je investicija u koju ulazes kad imas visak sredstava i osecaj vremena. Kultura je jedina prava investicija ali se isplacuje tek na duze staze uz neprestana ulaganja i trud. Da imamo kulturu nebismo bili ovoliko siromasni, a i kad si siromasan a imas kulturu to sto si siromasan te nebrine mnogo jel vidis alternative i mogucnosti koji drugi ni ne razmatraju. Sve je tu samo nasa zelja da to otkrijemo vise nije. Neki interesantni linkovi iz globalne kulture... http://www.ishkbooks.com/books/recommended_reading.html
http://www.humanjourney.us/intro.html
http://www.i-c-r.org.uk/about.php
Post a Comment