Nevidljivi ljudi

Jednom davno, Darko mi je ispričao priču o nekom piscu koji je uvek ustajao u podne, jer je noću radio. Zaboravila sam već o kome se tačno radilo. Jednostavno, čovek je funkcionisao u svom mikrosvetu koji je počinjao u podne i završavao se u gluvo doba noći. U tom mikrosvetu je sretao ljude, prepoznavao ih, javljao im se. Ljude koji su imali isti ritam života kao on. Jednog dana je morao da izvadi nova dokumenta, što je podrazumevalo da mora da ustane rano ujutru i ode u deo grada koji nije toliko često posećivao. Kada je to uradio, bio je zapanjen sasvim novim svetom koji je otkrio. Nekim drugim ljudima, svetlom na ulici, svakakvim sitnicama.
Ovih dana sam više kod kuće pre podne i stalno mislim o ovoj priči. Poslednjih 12 godina sam odlazila ujutru na posao oko 9, a vraćala se uveče oko 18-19-20 ili kasnije. To je otprilike čitav dan. Sada, dok sedim na terasi pre podne i pijem kafu, prvi put vidim kako funkcioniše moj kraj. Kontejner je najprometnije mesto u celoj ulici. Znala sam da ih vikendom obilaze Skupljači Kartona, ali ima dosta toga što nisam znala. Oko 12h u njih zaviri i jedna fina, lepo doterana bakica. Žena izgleda kao da je krenula na pijacu, sa onim kolicima na dva točkića, u crnom kaputu, sa šeširićem na glavi... i ide redom. Posle nje, prođe jedna čupava žena, koju ne mrzi da zaroni u svaki. Skaupljači Kartona prolaze dva puta, rano ujutru i kasnije u toku dana - njima je to ozbiljna šljaka.
Nekoliko puta, zimus, samo oprala stvari koje više ne nosim, spakovala u kesu i okačila na kontejner. Vrlo brzo su nestale. Tako sam ostavila je jedne čizme i zimsku jaknu koja mi je mala. Sve mislim - neko se obradovao. Znam da to isto mogu da odnesem i u Crveni krst, ali ovo je narod iz komšiluka. Kome ću, ako ne njima. Dok sam razmišljala o ovom tekstu, pomislila sam da bih mogla da ih slikam sa terase sve, dok obilaze svoju dnevnu rutu. Lepo ih vidim. Ali onda ipak, da to nije lepo. Možda oni ne žele da se tako javno vide na mom blogu, a sigurno im nije prijatno zbog toga što preturaju po kontejnerima. Odustala sam. Ova jedna slika, na kojoj se i ne vidi čestito ko je u pitanju, je sasvim dovoljna.
Nevidljivi ljudi. To je taj svet za koji mi znamo da postoji ali ga nikako ne vidimo. Ko zna koja je muka koga naterala na takav život i kako su oni dospeli do kontejnera. Stalno mislim o toj bakici. To je onaj svet koji, ako spavate do podne - sigunro ne srećete, ako radite pre podne opet - sigurno ne srećete, a ako niste tu ceo dan, nemate pojma ni da uopšte postoji. A Nevidljivi ljudi su isto kao i mi - komšiluk, sa svojim kamenom oko vrata.