12 godina posle...

1988. Heroji - Kiza Rock

Kada smo prvi put čuli ovu pesmu, moj brat i ja smo skakali po kući kao ludi. Bacali smo se okolo i đuskali, glumili da sviramo neki samo-nama-znani-instrument. Bio je to hit našeg detinjstva. Onda smo videli spot i ostali potpuno opčinjeni. Sve je išlo u nazad, a opet nekako u napred. Misterija koju smo morali da rešimo. Analizirali smo deo po deo, dok nismo shvatili kako je to napravljeno. Bili smo mali, svašta nam je padalo na pamet. Noću, kad nismo mogli da spavamo, a nismo smeli da pevamo (to smo često radili, pa bi mama ušla u sobu i naredila nam da spavamo, jer ujutru rano ide na posao) dogovarali smo se tiho kako da odglumimo neki deo u svojoj "kućnoj" režiji od štapa i kanapa. Imali smo kameru. Onu malu rusku, bez zvuka. Imali smo i projektor. Maltretirali smo tatu da nas snima kako radimo sve te stvari i pravili se da glumimo u spotu. Filmovi su se slali na razvijanje u Makedoniju i Austriju. To čekanje da stigne naše umetničko delo je verovatno bilo tortura za naše roditelje, a pogotovu za poštara. Svaki dan smo ispitivali jel stiglo, a kada će, pa kako niko ne zna, a jel možemo da zovemo da kažemo da nam je hitno. A onda... beskrajno puštanje filmova u nazad i naš ponos do neba. I mi smo bili heroji.

12 godina posle...

2000. Zemlja istine, ljubavi & slobode - Milutin Petrović

Te godine sam završila Primenjenu akademiju i upisala postdiplomske studije. Dva dana nakon toga, počela sam da radim u marketinškoj agenciji. Dešavalo mi se nešto drugačije, nešto potpuno novo, nešto što nisam mogla ni da zamislim kako izgleda. Imala sam svu energiju tog sveta. Jednoga dana, u tu agenciju je došao Milutin Petrović i doneo svoj film. Kratak sastanak sa dizajnerima i dogovor da pogledamo film - kome se svidi, radi plakat. Seli smo u video montažu i pustili film. Nas četvoro. Kada se film završio, njih toje su nastavili da se bave onim "velikim klijentima", a ja sam pustila film ponovo. Jako retko gledam domaće filmove. Ne umem da objasnim tačno zašto, nekako mi ne drže pažnju. Ovaj film mi se dopao odmah. Odgledala sam ga drugi put na miru, za sebe. Znate ono kad sedne grupa ljudi da gleda film i neko počne da komentariše, pa se onda neko drugi nađe pametan da odgovori, pa to krene u nedogled. E, ja to mnooogo ne volim! I tako sam ja bila taj dizajner koji će da radi plakat za Milutinov film. Naravno, prvo sam nazvala brata da se pohvalim, a onda me je uhvatila panika - a sta ako uradim nešto i čoveku se ne svidi!? Normalna drama kad shvatite da treba da napravite nešto bitno. Sve je bilo ok. I sve se samo složilo - diplomirala sam, primili su me na postdiplomske, počela sam da radim, radila sam plakat za fenomenalan film, film koji je napravio heroj našeg detinjstva. Moj brat je tada jedini put rekao da je ponosan na mene!

12 godina posle...

2012. Mylutin - Dom omladine

Mislila sam da ću, do trenutka dok stignem do ovog dela, već jasno znati šta želim da napišem. Znam šta želim, ali ne znam kako. Znate ono kad ljudi odu na neku svirku pa kažu da su se odlično proveli da je bilo fenomenalno... ja bih to da kažem ali ne tim, običnim rečima. Recimo da je najistinitije ako kažem ovako - osećala sam se kao posle koncerta Rolling Stones-a. Dva sata odlične svirke mi se na kraju učinilo kratko. Fotografisla sam sve vreme i toliko me je ponela energija da sam zaboravila gde sam i koliko sve to traje. Samo muzika, neki dobri ljudi na stejdžu koji uživaju u tome što rade, fotoaparat i ja... a ja nisam fotograf zato što moram, nego samo zato što volim. Dok smo se vozili kući, pregledala sam fotografije... pustila sam "film" ponovo.

Neki momenti u životu vas nađu baš onda kada vam najviše trebaju...sami od sebe.