Davne 2001. godine, jednog subotnjeg popodneva, moj brat i ja smo sedeli za stolom, ručali i slušali radio. Onako neobavezno, više nismo znali šta nam se sluša, pa kao nek nešto svira. I kako to obično biva, onda kad se najmanje nadaš, neki dobri čika-muzički-urednik te prosvetli i pusti neku pesmu od koje ostaneš zaustavljen u trenutku. Tada smo prvi put čuli "In My Secret Life" Leonard-a Cohen-a. Stali smo na pola zalogaja, prestali da dišemo i odslušali do kraja. Bitno je da napomenem da se moj brat i ja nikada, sem tada, nismo slagali po pitanju muzike.
Jedno drugo subotnje popodne te iste godine, Darko i ja smo delili čitajući knjige. Nama mnogo bitan ritual koji smo izvodili u retkim momentima slobodnog vremena - kao da je svo vreme tog sveta bilo samo naše, držali smo ga zarobljenog među prstima i puštali malo po malo. I opet taj trenutak. I opet ista pesma, ali malo drugačiji osećaj - oboje smo voleli Cohen-a. Sećam se čaše sa vodom na stolu i sunca koje se prelamalo u njoj probijajući se kroz poluspuštene roletne, mirisa lavande i šuštanja papira kada je lagano zatvorio knjigu, spustio glavu na naslon fotelje i slušao...muzika je ispunila prostor.
Moja prva samostalna izložba je dobila naziv po toj pesmi.
Jedna Darkova posveta u meni dragoj knjizi govori o njoj.
S vremena na vreme sam se pitala da li neko ko je napravio nešto toliko dobro, može nekada u svom životu da napravi nešto još bolje. Po nekad sam mislila da može, po nekad da je to prosto nemoguće...
Evo me večeras kako puštam novi album Leonard-a Cohen-a koji se jednostavno zove "Old Ideas" i ponovo zaustavljam dah. Prva pesma "Going Home" mi zvuči baš kao nastavak priče "In My Secret Life". Čini mi se da ispunjava svaki ćošak sobe udobno se smeštajući rešena da ostane. Skoro da me vraća u to davno vreme pre 11 godina...skoro da se osećam podjednako dobro kao tada. Old Ideas...
