March 31, 2012
March 30, 2012
March 27, 2012
The Avant/garde diaries
March 25, 2012
Food Revolution
Jamie Oliver je 2010. godine pokrenuo Food Revolution, veliki projekat poboljšanja ishrane dece u američkim školama. Za projekat sam saznala zahvaljujući njegovim tvitovima i, koliko je to bilo moguće, pratila kampanju. Do tog trenutka nisam bila neki naročiti fan Jemie-vog dela. Ima toliko tih TV kuvara da su mi svi izgledali nekako isto. Međutim ova stvar me jako zainteresovala. Večeras sam, vrteći kanale iz dosade, na CNN-u videla prilog o problemu čokoladnog i aromatizovanog mleka, pa me je u stvari i potaklo da pišem o tome. Naravno, iz pozicije zemlje u kojoj živimo, jasno mi je da smo mi miljama duboko u srednjem veku. Naša deca čak ni nemaju organizovanu ishranu u školama. Ali... to ne znači da mi nemamo isti problem.
Idemo prvo mnogo godina u nazad. Kada sam bila peti razred osnovne škole, imali smo užinu u školi. Na velikom odmoru, gradska, državna pekara bi slala neku količinu peciva i jogurta i to je deljeno deci kao užina. Vrlo brzo je ta užina ukinuta, jer se pravilo puno smeća u školskom dvorištu. Problem. Ozbiljan skroz.
E, sada idemo u prošlu godinu, kada je bratov klinac krenuo u obdanište. Prvo je bio problem uopšte upisati dete u obdanište, pošto postoje liste čekanja i gomila peripetija. Onda kad je konačno upisan ispostavilo se da za ceo dan, mališani do 3-4 godine dobiju malo soka i par keksića. Nije u svim obdaništima tako, naravno, ali do tih sa pravim obrokom je jako teško stići. Opet problem.
Sada idemo malo u Ameriku. Dakle tamo neki Jamie iz Engleske nije mogao da se zadovolji time što je planetarno poznat po svojim receptima divne hrane, nego je morao da digne tu svoju revoluciju. Otišao je pravo u Huntington u kome je po svim statistikama najveći procenat nezdrave ishrane svih generacija i najveći procenat bolesti izazvanih baš time. Krenuo je on tamo sa najboljom namerom da menja svet na bolje. Neću prepričavati sve, možete pogledati video koji je samo jedan iz serijala. Zadržaću se na kratno na temi mleka pošto je ona i bila večeras vest na CNN-u. Dakle, škole su dobijale isključivo junk food. Polugotovu hranu bednog kvaliteta koja ima mnogo štetnih sastojaka. Između ostalog, dobijale su, i još uvek dobijaju, neko čokoladno i aromatizovano mleko na koje su se deca navukla i trošila ga u velikim količinama. Braon, bež i roze. Mleko. Ono sadrži veliki procenat šećera, a mizerno mali procenat hranljivih materija. Jamie je pokušao da to mleko zameni običnim, ali to nije išlo baš tako lako. Često mu se dešavalo da, bez obzira na porudžbinu, u školu stigne opet ovo obojeno. Uspeo je da nagovori kuvarice da spremaju sveže povrće i sveže meso, mese svoj hleb. Deci se svidela hrana i nisu imali mnogo primedbi. Kada su gladni, ješće sve što im se servira, a ne smrdi previše.
Sada ćemo da se vratimo u našu realnost. Šta jedu naša deca? Ništa. U glavnom troše pare na pljuge. Jedu ono što mogu da "navataju" u okolini škole. Po neka škola ima kiosk, koji je recimo otvorila tetkica koja je otišla u penziju i tu sprema nekakve "tople sendviče" sa mortadelom iz koje samo što nešto ne progovori. Gde jedu naša deca (kada uopšte odluče da jedu)? Na ulici, ispred škole, ispred kioska, na ogradi komšije koji živi pored škole. Snalaze se kako im padne na pamet, jedu keksiće, kao i ovi klinci u obdaništu, samo što mogu da pojedu više. I nikog nije briga. A jel ste primetili na šta nam liče deca? Srednjoškolci i osnovci, recimo. Koliko ima gojazne dece s jedne strane i potpuno neuhranjene s druge. Ja sam danas pola dana provela u gradu i šokirala sam se šta sve šeta unaokolo.
Jedna stvar me interesuje baš. Uskoro će početi teror političkih kampanja. Bićemo zasipani svakakvim obećanjima. Kako to da ni jedna stranka, za sve ove godine, nije ni u tragovima pokušala da smisli predlog poboljšanja dečije ishrane u školama?! Nama to nije bitno? Ne treba nam? Ok, imali smo kampanju za pomoć onima koji nemaju šta da jedu i to je podjednako veliki problem kao što je i ovaj prvi. Ali takva kampanja ne donosi nikakav novac...možda neku nagradu na festivalu. Ona je skoro pa umetnička i pravi se za slavu (kao i ona protiv skakanja sa Brankice). Niko. Ništa.
...Jel da pišemo Jamie-u da svrati kod nas?
Idemo prvo mnogo godina u nazad. Kada sam bila peti razred osnovne škole, imali smo užinu u školi. Na velikom odmoru, gradska, državna pekara bi slala neku količinu peciva i jogurta i to je deljeno deci kao užina. Vrlo brzo je ta užina ukinuta, jer se pravilo puno smeća u školskom dvorištu. Problem. Ozbiljan skroz.
E, sada idemo u prošlu godinu, kada je bratov klinac krenuo u obdanište. Prvo je bio problem uopšte upisati dete u obdanište, pošto postoje liste čekanja i gomila peripetija. Onda kad je konačno upisan ispostavilo se da za ceo dan, mališani do 3-4 godine dobiju malo soka i par keksića. Nije u svim obdaništima tako, naravno, ali do tih sa pravim obrokom je jako teško stići. Opet problem.
Sada idemo malo u Ameriku. Dakle tamo neki Jamie iz Engleske nije mogao da se zadovolji time što je planetarno poznat po svojim receptima divne hrane, nego je morao da digne tu svoju revoluciju. Otišao je pravo u Huntington u kome je po svim statistikama najveći procenat nezdrave ishrane svih generacija i najveći procenat bolesti izazvanih baš time. Krenuo je on tamo sa najboljom namerom da menja svet na bolje. Neću prepričavati sve, možete pogledati video koji je samo jedan iz serijala. Zadržaću se na kratno na temi mleka pošto je ona i bila večeras vest na CNN-u. Dakle, škole su dobijale isključivo junk food. Polugotovu hranu bednog kvaliteta koja ima mnogo štetnih sastojaka. Između ostalog, dobijale su, i još uvek dobijaju, neko čokoladno i aromatizovano mleko na koje su se deca navukla i trošila ga u velikim količinama. Braon, bež i roze. Mleko. Ono sadrži veliki procenat šećera, a mizerno mali procenat hranljivih materija. Jamie je pokušao da to mleko zameni običnim, ali to nije išlo baš tako lako. Često mu se dešavalo da, bez obzira na porudžbinu, u školu stigne opet ovo obojeno. Uspeo je da nagovori kuvarice da spremaju sveže povrće i sveže meso, mese svoj hleb. Deci se svidela hrana i nisu imali mnogo primedbi. Kada su gladni, ješće sve što im se servira, a ne smrdi previše.
Sada ćemo da se vratimo u našu realnost. Šta jedu naša deca? Ništa. U glavnom troše pare na pljuge. Jedu ono što mogu da "navataju" u okolini škole. Po neka škola ima kiosk, koji je recimo otvorila tetkica koja je otišla u penziju i tu sprema nekakve "tople sendviče" sa mortadelom iz koje samo što nešto ne progovori. Gde jedu naša deca (kada uopšte odluče da jedu)? Na ulici, ispred škole, ispred kioska, na ogradi komšije koji živi pored škole. Snalaze se kako im padne na pamet, jedu keksiće, kao i ovi klinci u obdaništu, samo što mogu da pojedu više. I nikog nije briga. A jel ste primetili na šta nam liče deca? Srednjoškolci i osnovci, recimo. Koliko ima gojazne dece s jedne strane i potpuno neuhranjene s druge. Ja sam danas pola dana provela u gradu i šokirala sam se šta sve šeta unaokolo.
Jedna stvar me interesuje baš. Uskoro će početi teror političkih kampanja. Bićemo zasipani svakakvim obećanjima. Kako to da ni jedna stranka, za sve ove godine, nije ni u tragovima pokušala da smisli predlog poboljšanja dečije ishrane u školama?! Nama to nije bitno? Ne treba nam? Ok, imali smo kampanju za pomoć onima koji nemaju šta da jedu i to je podjednako veliki problem kao što je i ovaj prvi. Ali takva kampanja ne donosi nikakav novac...možda neku nagradu na festivalu. Ona je skoro pa umetnička i pravi se za slavu (kao i ona protiv skakanja sa Brankice). Niko. Ništa.
...Jel da pišemo Jamie-u da svrati kod nas?
March 23, 2012
37
Ja sam se rodila u 11h na današnji dan, pre 37 godina. Ne osećam se kao da imam 37, jer sam prestala da obraćam pažnju na godine. Osećam se kao da je svo vreme ovog sveta samo moje, iako nije. Da vas ne prevari zvuk ove rečenice - nije sebična - prosto je raskalašno bahata. Vreme i onako prolazi mimo nas i bez da nas pita. To kako ćemo mi da gledamo na njega je jedino što mu zapravo i možemo.
Sa 37 ste malo pametniji nego sa 30.
Sa 37 definitivno ne možete sve sto ste mogli sa 27 (da ne spavate celu noć, izlazite i provodite se, naslonjeni na neki šank)
Sa 37 imate manje prijatelja, ali je to dobro iz više razloga. Imate više vremena za njih. Oni koji su bili lažni, otpali su, pa vam ne jedu energiju.
Sa 37 mnogo lakše odustajete od polovičnih stvari, ljudi, planova. Sami ste sebi mnogo draži i nije u redu da se tek tako rasipate na sve strane.
Sa 37 je pravo vreme da počnete da učite nešto novo. Nešto što do sada niste znali...neki jezik, da svirate gitaru, slikate ili kuvate. Iznenadićete se koliko će vas to učiniti spokojnim i srećnim.Ono što ste do sada pričali kako je bitno uživati u malim stvarima i sitnim trenutcima više ne pričate - sada prosto ćutite i uživate. Nemate više potrebu da spasete svet, samo svoju lokalnu okolinu. Nemate više ni potrebu da pričate i pametujete, otvarate oči i prosvetljujete. Više vam znači da vreme provodite sa ljudima "koji znaju" i "koji razumeju". To vam ostavlja prostora da sa njima doživljavate neke nove, lepe svari.
Sa 37 stvari postanu nekako jednostavne. Kao ova pesma...
Sa 37 ste malo pametniji nego sa 30.
Sa 37 definitivno ne možete sve sto ste mogli sa 27 (da ne spavate celu noć, izlazite i provodite se, naslonjeni na neki šank)
Sa 37 imate manje prijatelja, ali je to dobro iz više razloga. Imate više vremena za njih. Oni koji su bili lažni, otpali su, pa vam ne jedu energiju.
Sa 37 mnogo lakše odustajete od polovičnih stvari, ljudi, planova. Sami ste sebi mnogo draži i nije u redu da se tek tako rasipate na sve strane.
Sa 37 je pravo vreme da počnete da učite nešto novo. Nešto što do sada niste znali...neki jezik, da svirate gitaru, slikate ili kuvate. Iznenadićete se koliko će vas to učiniti spokojnim i srećnim.Ono što ste do sada pričali kako je bitno uživati u malim stvarima i sitnim trenutcima više ne pričate - sada prosto ćutite i uživate. Nemate više potrebu da spasete svet, samo svoju lokalnu okolinu. Nemate više ni potrebu da pričate i pametujete, otvarate oči i prosvetljujete. Više vam znači da vreme provodite sa ljudima "koji znaju" i "koji razumeju". To vam ostavlja prostora da sa njima doživljavate neke nove, lepe svari.
Sa 37 stvari postanu nekako jednostavne. Kao ova pesma...
March 19, 2012
Nevidljivi ljudi
Ovih dana sam više kod kuće pre podne i stalno mislim o ovoj priči. Poslednjih 12 godina sam odlazila ujutru na posao oko 9, a vraćala se uveče oko 18-19-20 ili kasnije. To je otprilike čitav dan. Sada, dok sedim na terasi pre podne i pijem kafu, prvi put vidim kako funkcioniše moj kraj. Kontejner je najprometnije mesto u celoj ulici. Znala sam da ih vikendom obilaze Skupljači Kartona, ali ima dosta toga što nisam znala. Oko 12h u njih zaviri i jedna fina, lepo doterana bakica. Žena izgleda kao da je krenula na pijacu, sa onim kolicima na dva točkića, u crnom kaputu, sa šeširićem na glavi... i ide redom. Posle nje, prođe jedna čupava žena, koju ne mrzi da zaroni u svaki. Skaupljači Kartona prolaze dva puta, rano ujutru i kasnije u toku dana - njima je to ozbiljna šljaka.
Nekoliko puta, zimus, samo oprala stvari koje više ne nosim, spakovala u kesu i okačila na kontejner. Vrlo brzo su nestale. Tako sam ostavila je jedne čizme i zimsku jaknu koja mi je mala. Sve mislim - neko se obradovao. Znam da to isto mogu da odnesem i u Crveni krst, ali ovo je narod iz komšiluka. Kome ću, ako ne njima. Dok sam razmišljala o ovom tekstu, pomislila sam da bih mogla da ih slikam sa terase sve, dok obilaze svoju dnevnu rutu. Lepo ih vidim. Ali onda ipak, da to nije lepo. Možda oni ne žele da se tako javno vide na mom blogu, a sigurno im nije prijatno zbog toga što preturaju po kontejnerima. Odustala sam. Ova jedna slika, na kojoj se i ne vidi čestito ko je u pitanju, je sasvim dovoljna.
Nevidljivi ljudi. To je taj svet za koji mi znamo da postoji ali ga nikako ne vidimo. Ko zna koja je muka koga naterala na takav život i kako su oni dospeli do kontejnera. Stalno mislim o toj bakici. To je onaj svet koji, ako spavate do podne - sigunro ne srećete, ako radite pre podne opet - sigurno ne srećete, a ako niste tu ceo dan, nemate pojma ni da uopšte postoji. A Nevidljivi ljudi su isto kao i mi - komšiluk, sa svojim kamenom oko vrata.
March 18, 2012
Sinoć u SC-u
March 16, 2012
March 13, 2012
March 11, 2012
March 10, 2012
March 04, 2012
Kings of Strings
17. marta u Sava centru - toliko dobro zvuči da ne bi trebalo propustiti.
"...Većina kadrova za spot snimljena je tokom njihovog sastanka u Beogradu, ali i na putovanjima po evropskim gradovima u kojima su ova trojica majstora šestožičanog instrumenta vežbali za predstojeću turneju tokom koje će nastupiti i u okviru ovogodišnjeg „Guitar Art“ festivala, 17. marta u Sava centru."
"...Većina kadrova za spot snimljena je tokom njihovog sastanka u Beogradu, ali i na putovanjima po evropskim gradovima u kojima su ova trojica majstora šestožičanog instrumenta vežbali za predstojeću turneju tokom koje će nastupiti i u okviru ovogodišnjeg „Guitar Art“ festivala, 17. marta u Sava centru."
March 02, 2012
Beograd bez Stubova kulture
...ili kako da i dalje volim grad koji nestaje?
Nema više knjižare Stubovi kulture u KCB-u. Sve što ima je ovo na slici i nekoliko čuvara koji više ne dozvoljavaju da se uđe. Ako slučajno želite gore u galeriju, onda vičete kroz staklo i pokazujete rukom na gore, da bi oni shvatili da vas ne zanima da vršljate po praznom i očerupanom prostoru, već želite kulturno da se uzdižete. Tako sam krišom, sa stepeništa, uslikala telefonom sve što je ostalo....od Stubova kulture....stubova kulute.
Ja sam ona poslednja generacija koja se seća Galerije Sebastijan. To i nije bilo tako davno, ali je brzo palo u zaborav. Onda smo dugo bili mirni, pa je nestala knjižara u podnožju palate Albanije. Da, da, draga omladino, tu nije oduvek bila parfimerija pa onda Nike shop! U ono vreme kada su vas planirali (ili nisu) tu je bila velika knjižara.
A onda, nekoliko godina kasnije, ni Ajša više nije bio Ajša već neki butik. To mi već mnogo nije bilo pravo. Desilo se u nekom trenutku kada ni ljudi sa kojima sam sedela tamo više nisu bili tu, pa me je pogodilo. Prosto nije važno da li ulazim na ta mesta ili ne, ali dovoljno je da kad prođem osetim neko drugo, staro vreme, setim se neke slike i sve je i dalje dobro (koliko je to moguće). Sad više nemam za šta da vežem sliku. Mnogo stvari nedostaje na njoj.
E, kad sam pre neki dan krenula u Stubove kulture i shvatila da ih nema, prvo sam osetila strah - još jedan pozitivan reper mog života više nepostoji. Onda je taj strah promenio oblik u žalost - ozbiljno mi se steglo u grlu dok sam sa stepeništa gledala ovaj raspad dole. A onda je odnekud izrastao bes. Ne mnogo velik, ali onaj kad ste bespomoćni i ne možete ništa da zadržite.
Meni su potrebna ta neka mesta u ovom gradu, uličice i ćoškovi, da bih se osećala sigurno i bezbrižno. Kao kod kuće. Čak i kada ljudi nestaju, ta mesta ostaju i to je ono što čitav gubitak čini podnošljivijim. Onda kada i ta mesta počnu da nestaju, to više nije grad u kom se ja snalazim i osećam dobro. Nije grad u kom volim da hodam s kraja na kraj daleko i s kojim volim da se družim. Kada sa nekim imate takav odnos, to znači da se više ne volite.
Ja sam ona poslednja generacija koja se seća Galerije Sebastijan. To i nije bilo tako davno, ali je brzo palo u zaborav. Onda smo dugo bili mirni, pa je nestala knjižara u podnožju palate Albanije. Da, da, draga omladino, tu nije oduvek bila parfimerija pa onda Nike shop! U ono vreme kada su vas planirali (ili nisu) tu je bila velika knjižara.
A onda, nekoliko godina kasnije, ni Ajša više nije bio Ajša već neki butik. To mi već mnogo nije bilo pravo. Desilo se u nekom trenutku kada ni ljudi sa kojima sam sedela tamo više nisu bili tu, pa me je pogodilo. Prosto nije važno da li ulazim na ta mesta ili ne, ali dovoljno je da kad prođem osetim neko drugo, staro vreme, setim se neke slike i sve je i dalje dobro (koliko je to moguće). Sad više nemam za šta da vežem sliku. Mnogo stvari nedostaje na njoj.
E, kad sam pre neki dan krenula u Stubove kulture i shvatila da ih nema, prvo sam osetila strah - još jedan pozitivan reper mog života više nepostoji. Onda je taj strah promenio oblik u žalost - ozbiljno mi se steglo u grlu dok sam sa stepeništa gledala ovaj raspad dole. A onda je odnekud izrastao bes. Ne mnogo velik, ali onaj kad ste bespomoćni i ne možete ništa da zadržite.
Meni su potrebna ta neka mesta u ovom gradu, uličice i ćoškovi, da bih se osećala sigurno i bezbrižno. Kao kod kuće. Čak i kada ljudi nestaju, ta mesta ostaju i to je ono što čitav gubitak čini podnošljivijim. Onda kada i ta mesta počnu da nestaju, to više nije grad u kom se ja snalazim i osećam dobro. Nije grad u kom volim da hodam s kraja na kraj daleko i s kojim volim da se družim. Kada sa nekim imate takav odnos, to znači da se više ne volite.
Subscribe to:
Posts (Atom)