12 godina posle...

1988. Heroji - Kiza Rock

Kada smo prvi put čuli ovu pesmu, moj brat i ja smo skakali po kući kao ludi. Bacali smo se okolo i đuskali, glumili da sviramo neki samo-nama-znani-instrument. Bio je to hit našeg detinjstva. Onda smo videli spot i ostali potpuno opčinjeni. Sve je išlo u nazad, a opet nekako u napred. Misterija koju smo morali da rešimo. Analizirali smo deo po deo, dok nismo shvatili kako je to napravljeno. Bili smo mali, svašta nam je padalo na pamet. Noću, kad nismo mogli da spavamo, a nismo smeli da pevamo (to smo često radili, pa bi mama ušla u sobu i naredila nam da spavamo, jer ujutru rano ide na posao) dogovarali smo se tiho kako da odglumimo neki deo u svojoj "kućnoj" režiji od štapa i kanapa. Imali smo kameru. Onu malu rusku, bez zvuka. Imali smo i projektor. Maltretirali smo tatu da nas snima kako radimo sve te stvari i pravili se da glumimo u spotu. Filmovi su se slali na razvijanje u Makedoniju i Austriju. To čekanje da stigne naše umetničko delo je verovatno bilo tortura za naše roditelje, a pogotovu za poštara. Svaki dan smo ispitivali jel stiglo, a kada će, pa kako niko ne zna, a jel možemo da zovemo da kažemo da nam je hitno. A onda... beskrajno puštanje filmova u nazad i naš ponos do neba. I mi smo bili heroji.

12 godina posle...

2000. Zemlja istine, ljubavi & slobode - Milutin Petrović

Te godine sam završila Primenjenu akademiju i upisala postdiplomske studije. Dva dana nakon toga, počela sam da radim u marketinškoj agenciji. Dešavalo mi se nešto drugačije, nešto potpuno novo, nešto što nisam mogla ni da zamislim kako izgleda. Imala sam svu energiju tog sveta. Jednoga dana, u tu agenciju je došao Milutin Petrović i doneo svoj film. Kratak sastanak sa dizajnerima i dogovor da pogledamo film - kome se svidi, radi plakat. Seli smo u video montažu i pustili film. Nas četvoro. Kada se film završio, njih toje su nastavili da se bave onim "velikim klijentima", a ja sam pustila film ponovo. Jako retko gledam domaće filmove. Ne umem da objasnim tačno zašto, nekako mi ne drže pažnju. Ovaj film mi se dopao odmah. Odgledala sam ga drugi put na miru, za sebe. Znate ono kad sedne grupa ljudi da gleda film i neko počne da komentariše, pa se onda neko drugi nađe pametan da odgovori, pa to krene u nedogled. E, ja to mnooogo ne volim! I tako sam ja bila taj dizajner koji će da radi plakat za Milutinov film. Naravno, prvo sam nazvala brata da se pohvalim, a onda me je uhvatila panika - a sta ako uradim nešto i čoveku se ne svidi!? Normalna drama kad shvatite da treba da napravite nešto bitno. Sve je bilo ok. I sve se samo složilo - diplomirala sam, primili su me na postdiplomske, počela sam da radim, radila sam plakat za fenomenalan film, film koji je napravio heroj našeg detinjstva. Moj brat je tada jedini put rekao da je ponosan na mene!

12 godina posle...

2012. Mylutin - Dom omladine

Mislila sam da ću, do trenutka dok stignem do ovog dela, već jasno znati šta želim da napišem. Znam šta želim, ali ne znam kako. Znate ono kad ljudi odu na neku svirku pa kažu da su se odlično proveli da je bilo fenomenalno... ja bih to da kažem ali ne tim, običnim rečima. Recimo da je najistinitije ako kažem ovako - osećala sam se kao posle koncerta Rolling Stones-a. Dva sata odlične svirke mi se na kraju učinilo kratko. Fotografisla sam sve vreme i toliko me je ponela energija da sam zaboravila gde sam i koliko sve to traje. Samo muzika, neki dobri ljudi na stejdžu koji uživaju u tome što rade, fotoaparat i ja... a ja nisam fotograf zato što moram, nego samo zato što volim. Dok smo se vozili kući, pregledala sam fotografije... pustila sam "film" ponovo.

Neki momenti u životu vas nađu baš onda kada vam najviše trebaju...sami od sebe.

Sleeping Beauty

Ulična glaerija

(tekst preuzet sa FB stranice Ulične galerije)

Napušteni i ruinirani prolaz u samom centru grada, kod Bezistana, postao je prva beogradska Ulična galerija. Ovo je prvi takav projekat u Srbiji po svom fizičkom karakteru iskorišćenja javnog prostora za galerijsku postavku.

Galerija se nalazi u neposrednoj blizini Bezistana, Terazije br. 27, u pešačkom prolazu između Trga Nikole Pašića i Nušićeve ulice.

Program galerije sastojaće se od dela angažovane umetnosti koja se bavi pitanjima od ključnog značaja za društvo. Jedna od njegovih bitnih karakteristika je to što će biti otvoren za mlade i neafirmisane umetnike.

Izmeštanjem umetnosti u javni prostor njena dostupnost proširena je na veliki broj ljudi, što je posebno bitno za teme koje su tradicionalno ignorisane i praktično nevidljive u društvu, a čiju pravu meru umetnik najbolje može osetiti i preneti posetiocima. Javni prostor tako dobija novu funkciju, umetnici mesto za izlaganje, grad novi centar kulture, a posetioci i prolaznici priliku da uživaju u umetnosti u ovom nesvakidašnjem prostoru.

Odlukom Veća opštine Stari grad i ugovorom kojim su regulisani odnosi između opštine i udruženja Mikro Art ovaj prostor ustupljen je za potrebe organizovanja održive ulične galerijske postavke na tri godine, sa mogućnošću produženja. Opština Stari grad se obavezala da će prethodno izvršiti rekonstrukciju prostora po arhitektonskom projektu arh. Ive Čukić.

Ovaj projekat specifičan je i po uspostavljanju neophodne saradnje izmedju institucija i građanskih udruženja čime je napravljen model za buduće ustupanje sličnih prostora za umetničku produkciju, a u čemu veliku zahvalnost dugujemo Kancelariji za mlade grada Beograda.

Pored opštine Stari grad, projekat su podržali Telekom Srbija, Agencija za poslovne prostore grada Beograda, Grad Beograd i Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Prisustvo obavezno

Rober Duano (Robert Doisneau)

Kada sam počinjala da pišem ovaj blog, 2005. godine, jedan od prvih tekstova bio je posvećen fotografiji "Kiss by the Hotel de Ville". Autor je Rober Duano, a danas je tačno sto godina od njegovog rođenja. Bio je poznat kao majstor francuske humanističke fotografije. Tokom svoje dugačke karijere, prošao je kroz mnoge stilove od nadrealizma do avandgarde. Od 1929. godine, kada se prvi put ozbiljno zainteresovao za fotografiju, pa sve do 1952. kada je konačno započeo svoju karijeru samostalnog fotografa, Duano je radio za "Reno", bio mobilisan i proveo godinu dana u francuskoj vojsci, radio za Pokret otpora pred kraj rata, fotografisao za "Vog". Fotografisao je mnoge poznate ličnosti - Pikasa, Koko, Braka... Pored svega toga, bio je hroničar poljubaca.

Predivno....ali samo iz daleka

The Sandpit

A day in the life of New York City, in miniature.

Winner: Prix Ars Electronica Award of Distinction 2010
Nominee: Webby Awards 2011 - Best Viral, Best Music
Official Selection: AFI Fest 2010
Official Selection: Tiburon Film Festival 2011

Danny Macaskill: Industrial Revolutions

Facebook attacks again

Facebook je juče kupio Instagram - vest dana koja je izazvala veliko nezadovoljstvo među korisnicima Instagrama. Nezadovoljstvo se nastavlja i danas. Veliki broj korisnika je juče najavio svoj odlazak ili sherovao crne kvadrate iz protesta.
Šta je taj Instagram i čemu tolika frka?
U pitanju je aplikacija koja je pravljena isključivo za iPhone. Jedina svrha aplikacije je bilo share-ovanje fotografija. U početku su to bile samo fotografije uslikane iPhone-om, a onda su ljudi počeli da postuju i fotke uslikane fotoaparatima, da bi dobili što više like-ova. Dobra strana Instagrama je bila ta što je zajednica na neki način ipak bila filtrirana - u njoj su bili korisnici iPhone (pošto je samo na njega mogla da se instalira aplikacija) i na neki način ljudi koji vole da fotkaju.
Onda je pre nekoliko dana pušten i Instagram za Android. Zajednica se preko noći proširila i postala previše pristupačna. Kada tako "preko noći" otvorite vrata svima, pojavi se gomila smeća. Kada kažem smeća mislim na besmislene fotografije koje ljudi postavljaju i koje možda i ne bi trebalo da dele sa svima. Kako god, novac okreće i menja sve. Dakle Instagram je postao najkorišćenija aplikacija. Ono što nam tada nije palo na pamet, ali juče svakako jeste, je to da je Android verzija u stvari bila uslov za prodaju Facebook-u. I bi tako! Još jedna dobra stvar je postala vlasništvo Facebook-a i dostupna svima. Nažalost.
Ja imam FB ali nisam fan. Čak šta više, otkad sam dobila iPhone, više sam vremena provodila na Instagramu nego na FB-u i to me je jako radovalo. Prilika da vidim fotografije sa svih strana sveta i podelim sa tom filtriranom grupom ono što ja vidim, bez suvišnih komentara, bez mogućnosti da to share-ujemo dalje. Postojao je neki "kod ponašanja" koji je bio jednostavan i dobar. Daleko od široke populacije i svega onoga što ona donosi. Do pre neki dan... Do sinoć. Veliki broj ljudi čije fotografije sam redovno pratila, sinoć je rešio da se povuče i svoje radove postavlja negde drugde. Razumem nezadovoljstvo, jer ga i sama osećam. Šta je sledeće? Mogli bi da kupe Twitter pa da ga ugase, jer im prosto kvari posao. Mogli bi da se infiltriraju u svaki deo našeg života tako da ne možemo nigde da mrdnemo, a da za to ne čuju svi ljudi koje znamo. FB napast, eto to je. Ući u svaki kompjuter, u svaki telefon, u svaki život. Meni lično je to previše.
Šta se dešava kada jedan projekat postane globalan? Pretvori se u mašineriju, u skoro pa organizam, koji je stalno gladan i stalno traži više? Mora da raste? Gubi svoj prvobitni duh...

Setih se one Telenor reklame koja se vrtela cele zime - Ako želiš da znaš ko sam, dovoljno je da zaviriš u moj telefon. Ja ne bih da mi bilo ko viri u moj telefon. Moj telefon je moja privatna stvar, koja je prvo tu zbog mene, a onda zbog toga da bih mogla da komuniciram sa drugim ljudima. Moj telefon je moj privatan život - Completely FB free.

Streetphotographer

Pun Mesec nad Beogradom

Ružniji deo proleća

To da Srećkov, a i naš, najveći problem trenutno nije čičak, saznali smo u poslednjih pet dana. Pet dana - četiri krpelja. Dva šetajuća i dva u akciji ispijanja krvi. Izgleda da je zima bila baš iscrpljujuća za njih čim su počeli ovako rano i u velikom broju da napadaju. Ranijih godina se zadesio tu i tamo po neki, ali četiri komada je ipak previše. Naravno, zaprašila sam ga, ali me veterinar ipak malo isprepadao. Ima onaj deo o kom ne razmišljamo nikad - ono što ne vidimo. Kaže da je lako sa tim većim krpeljima koje možemo da vidimo i da ulovimo. Problem su ovi malecki i larve, koje ne možemo da vidimo golim okom. Oni su takođe gladni i podjednako prenose sve što treba da prenesu, kao da su veliki. Priznajem, krpelj je jedini oblik života kog se najiskrenije plašim.
Za one koji imaju životinje koje izlaze napolje - pravi je trenutak da im stavite neki od otrova protiv buva i krpelja. Kombo ili obican, svejedno je. Bitan podatak je težina životinje.
Za one koji nemaju životinje, ali zato vole da se valjaju po travi i uživaju u proleću - ne bih da vam kvarim zabavu - ali pazite gde spuštate dupe.