shtikla

Predpremijera ...ili šta radim kad ništa ne radim

2009-12-08T23:57:00.012+01:00

Ovo su friška novi komadi, tek završeni, još ne objavljeni na Đinđuvama. Sutra će se već naći na Facebook fan klubu i na blogu, mada ne ovako uslikani. Ima tih dobrih dana kad me baš krene...

Trenutak

2009-12-08T16:55:00.002+01:00

Poslednja ljubav u Carigradu

2009-11-30T20:27:00.003+01:00

Danas je u Beogradu umro Milorad Pavić.
Jednom mi je neko rekao, da Pavića ili ljudi vole do magičnosti ili ga uopšte ne podnose. Nema sredine. Vremenom sam shvatila da je potpuno u pravu. Kada sam bila mlađa pokušavala sam da ga čitam, ali mi nije polazilo za rukom. Onda sam pre nekoliko godina dobila na poklon Poslednju ljubav u Carigradu i sve je počelo odatle. Imala sam prilike čak i da proćaskam sa njim na nekom sajmu knjiga. Kad pomislim na Pavića, setim se raznih nekih lepih trenutaka, Darka, kupovina knjiga u ponoć u Platou, čaja u Apropou, mirisa nove knjige i sveže štampe, nekih subotnjih popodneva... setim se toga što nam je rekao dok je pisao posvetu na knjizi ...Neke stvari treba ponavljati više puta da bi se zapamtile. Danas kada sam čula, prvo što mi je palo na pamet je to da su mi sada ostali samo Stonsi. Sledeće je bio taj trenutak i ta knjiga..."Jeleni i Darku od srca M. Pavić". Darko je umro prošle godine, Pavić ove...ostala je Jelena sa knjigom i trenutkom. Želela sam bar još jednu novu knjigu.

Šta ste propustili za vikend

2009-11-30T20:12:00.012+01:00

Dan Republike

2009-11-29T13:34:00.001+01:00

Peter Gabriel - My best of

2009-11-27T12:30:00.003+01:00

Moda za poneti

2009-11-27T12:02:00.002+01:00

Ne zaboravite - sutra i prekosutra, kulturni centar Grad. Bićemo i mi sa našim Đinđuvama. Vidimo se!

Kad smo bili mali...

2009-11-27T11:49:00.002+01:00

Sinoć smo se Ana i ja vozile preko Braknovog mosta, a na radiju je svirala ova pesma. Ja sam bila mala kad je ovo bio hit, a Ana je bila još manja....ali se seća. Anči, hvala za trenutak! ;)

Walking on Sunshine

2009-11-27T11:29:00.002+01:00

Danas je mnogo razloga za osmeh na licu i dobro raspoloženje, a čoveku, zapravo, tako malo treba da bude srećan i nasmejan. Hitić za danas...

Gabriel Garcia Marquez

2009-11-26T11:13:00.003+01:00

- Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja ja kada sam pored tebe.
- Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.
- Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želela, ne znači da nisi voljena celim njegovim bićem.
- Pravi prijatelj je onaj koji te drži za ruku i dodiruje tvoje srce.
- Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.
- Nikad ne prestaj da se smeješ, čak ni kada si tužna. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.
- Možeš biti samo jedna osoba na ovome svetu, ali za jednu osobu ti si ceo svet.
- Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.
- Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi pre nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kada se to bude desilo biti zahvalan.
- Ne plači zato što se završilo, smej se zato što se dogodilo.
- Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi opreznija.
- Postani bolja osoba i budi sigurna da znaš ko si pre nego što sretneš nekoga novog, a nadaj se da ta osoba zna ko si ti.
- Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se dešavaju onda kada ih najmanje očekuješ.

Posle svega ovoga i najusraniji dan deluje kao loša izmaglica koja samo što nije prošla...

Lisboa Story

2009-11-25T23:03:00.001+01:00

Nekoliko trenutaka tišine...

2009-11-25T12:31:00.005+01:00

Road to Nowhere (Live at Union Chapel)

2009-11-25T11:22:00.001+01:00

People have the power

2009-11-25T10:59:00.003+01:00

Most of the time...

2009-11-25T10:49:00.001+01:00

Palermo Shooting

2009-11-23T18:30:00.003+01:00

Već mesecima ne stižem da gledam filmove. Imala sam toliko posla da sam ostajala duže i kad uveče pustim neki, ne dočekam ni kraj špice. Za vikend sam spavala u dnevnoj sobi pošto su mi roditelji bili u gostima, pa sam njima prepustila spavaću. Pošto mi TV živi u spavaćoj sobi, trebalo mi je nešto da me uspava. Svi diskovi sa filmovima su takođe u spavaćoj sobi, a pošto nisam htela da ih prepadam dok ronjam i smišljam šta bih gledala, krenula sam da tražim po laptopu šta imam. Samo dva filma - Until the endo of the world i Palermo shooting. Until the end of the world sam gledala toliko puta da se ne sećam ni broja i gledam ga još uvek ali nisam bila raspoložena za to. Palerno shooting... nisam imala pojma kako je dospeo na moj komp, šta je i o čemu se radi. Pustila sam ne očekujući ništa i neuspešno pokušavajući da se preispitam odakle mi. Odgledala sam pola filma i zaspala. Ujutru kad sam se probudila, imala sam neki nedefenisina osećaj da sam gledala nešto što mi se dopada, ali ne umem da kažem ništa o tome, jer sam zaspala na pola. Tek malopre sam sela za svoj radni sto, u svoj kreativni ćošak i pustila drugi deo filma. Nisam obratila pažnju na to čiji je film, ko glumi...prosto sam pustila film, špica je prošla dok sam lakirala đinđuve i ja sam se uključila kada se poajvio neko u kadru. Tek na kraju, ali potpuno po emociji, shvatila šta sam gledala. Palermo shooting je Wenders-ov film iz 2008. koji sam, na žalost, promašila na festivalu autorskog filma prošle godine. Promašila i zaboravila potpuno. I dalje ne znam kako se našao na mom kompu, ali nema ni veze. Svaki kadar je odlična fotografija. Možda će vam biti spor, ali Wenders je to. Moram da priznam da teško gledam filmove čiji jezik ne razumem (film je na nemačkom i italijanskom u glavnom)ali takođe moram priznati i da sam ovaj odgledala u jednom dahu. Šta me je tačno kupilo? Atmosvera filma, fotografija, kratka priča, ali jako lepo ispričana bez mnogo reći. On je modni fotograf, fotka trudnu Milu Jovović i ona ga zamoli da joj se pridruži u Palermu i da je fotografiše tamo. Završava fotkanje, pakuje ekipu i odlučuje da ostane još neko vreme u Palermu. Luta po gradu sa fotoaparatom, povremeno spava u sred dana na raznim mestima, pored fontane, na klupi, na krovu zgrade...gde god može da se opusti. U jednom takvom opuštenom trenutku, u polusnu, vidi kako nastaje panika na ulici, svi beže, plaše se, pogleda na visoku prozor i tamo vidi čoveka u sivom kako nateže luk. Fotografiše telefonom... Naravno to je samo njegovo priviđenje...narednih dana, to priviđenje se ponavlja, čak mu se dešava da strela pogodi fotoaparat, sledeći put ga baci u more i zamalo se udavi. Negde usput upoznaje devojku koja restaurira sliku Smrt u Palermu, anonimnog umetnika. Ispriča joj za slučajeve, ona mu poveruje što zbog slike koju restaurira, što zbog misteriozne smrti svog dečka dve godine ranije. Njih dvoje se zbližavaju. Ona ga odvodi u obližnje selo, u kuću svoje bake. Tu on sanja da se susreće sa Smrću i imaju vrlo zanimljiv razgovor. Razgovor o fotografiji i digitalnim fotoaparatima, jadikovanje Smrti kako ga ljudi smatraju negativcem a on to u stvari nije, već je vrlo emotivan i nežan. O tome kako da nije Smrti ljudi zapravo ne bi ni bili svesni života... Smrt glumi Desi Hopper, Lou Reed glumi sebe u jednom od priviđenja na početku filma...Glavni junak (glumi ga taj neki Campino,meni ništa ne znači) je emotivno prazan ali genijalno talentovan... sve kao što na filmu treba da bude.
E, sad, mogla sam sve ovo da napišem mnogo kraće i da kažem gledala sam film koji mi se dopao, gledajte ga i to je to. Međutim, nisam samo to htela da kažem. Htela sam da kažem da po nekad stvari nalaze nas, umesto mi njih. Po nekad, stvari nam dolaze same onda kada na njih potpuno zaboravimo. Čak i kad nekim krajičkom naše svesti mislimo na njih, zovemo ih sebi. Tako ja to nekako vidim... Sada odoh ponovo da gledam film, pošto ovaj put znam šta gledam, pa mogu da se opustim i obratim pažnju na detalje.

Paul Weller ...muzika za danas

2009-11-22T11:16:00.002+01:00

Lizz Wright - My Heart (Official Music Video)

2009-11-22T10:51:00.001+01:00

Cassandra Wilson - Time after time

2009-11-22T10:43:00.002+01:00

Muzikanti

2009-11-21T23:02:00.002+01:00

Ove preslatke anđelčiće možete naći u Merkuru i to u tri boje - toplo zlatne, hladno zlatne i ove, boje slonove kosit. Naravno, naći ćete i beskrajnu gomilu ukrasa za jelke, koji su ove godine divno raskošni i čak ih ima i u braon-svetlucavim bojama. Ja sam rešila da ove godine okitim jelku, kad sam videla šta sve ima. Anđelčići su samo u ovim modelima, orkestar od četiri muzikanta i svaki je dugačak oko 6cm. Cena im je od 75-55 dinara, u zavisnosti od boje. Mene posebno raduju. Nekada davno sam imala jednog velikog koji je svirao violinu. U nekoj od selidbi se slomio i nisam ga prežalila...do danas. Nisu oni toliko stvar romantike, koliko me podsećaju na renesansu koju baš mnogo volim. Inače, otvoren je novi Merkur na Karaburmi. Možete do njega stići i 16-icom, u Salvadora Aljendea pretposlednja stanica, mada je ulaz iz Mirijevskog bulevara.

Mađijanje u pare

2009-11-20T22:43:00.002+01:00

Znate za ono da morate da potrošite nešto para da biste nešto i zaradili. Verujem da znate i da para na paru ide, to ama baš svi znaju. A jel znate da mađijate u pare da vam stalno dolaze? E, ja znam. Jednostavno je! Što veći novčanik, to pare češće ulaze u njega. Ako imate mali novčanik u kom se pare muče, guraju se, nije im udobno, to one više beže iz njega. Dok sam imala veliki novčanik, imala sam posla, tezgica preko plate, stalno je nešto kapljalo. Onda sam se zeznula, pa sam kupila manji, jer mi se mnogo dopao. Sve je presušilo i svelo se samo na platu. Iz običnog sujeverja, svake godine kupujem novi novčanik. Ne čekam da se raspadne, već to radim ritualno. Stari, mada nikad nije svarno star, poklonim dalje, pa tako i nekom drugom novčanik raste. Pre nepunih mesec dana sam kupila nov, nisam više mogla da izdržim tu torturu starog. Ovaj je najveći koji sam do sada imala, skoro kao neseser! Prvo sam dobila bonus, a onda su djindjuve krenule sumanuto da se prodaju. Dakle, mađijanje radi. Nije to neka velika gomila para, ali ne treba ni da bude. Poenta je da ih ima stalno, a ne da budu velike. Ima još jedna mala mađija u pare - zlatna koverta. Kada radite neki posao sa strane, da nije plata, da je tezga ili neki hobi pa naplatite, stvite pare u zlatnu kovertu (sad ih ima u svim boljim knjižarama, to su one kao za pozivnice za svadbu). Tu im je dobro, pa one pozovu i drugare i bude ih više. Onda malo potrošite odatle, pustite ih da odu u sveti i da pričaju gde su bile. Tako vam dođu nove. Probajte ovo mađijanje, baš me zanima jel radi i kod vas.

Guske u magli

2009-11-20T22:05:00.005+01:00

Ja se plašim magle otkad znam za sebe. Nije da se tripujem na horor filmove, već imam osećaj kao da mu je neko navuko probušen jastuk na glavu i ja treba da dišem perje. Užas! Gde god da pogledam ne vidim ništa, prostor mi se sužava i gušim se. E, noćas je velika magla. Ko ima mačetu, sme napolje, ostalima ni kompas ne pomaže i on se zbunio. Poslednji put sam videla ovako nešto devedesetih godina dok sam živela u 61. bloku. Tada su bile ledine na kraju bloka, pa kad magla počne da se valja preko zgrada to baš ume da izgleda jezivo. Za par minuta proguta ceo blok. Sad sam pored Dubava, pa to ide još brže. Zapravo sam uspela da vidim i kojom se brzinom magla mrda i valja unaokolo pa mi je bilo malo lakše - mrda se! Odlučila sam tako da se večeras suočim sa svojim strahom i provedem neko duže vreme napolju, u magli. Zanimljiva stvar mi je pala na pamet i upalilo je... Kada imate napad panike, ubrzate se. Zato se i zove napad panike. Morate hitno da uradite nešto za šta ste sigurni da će vam pomoći....pojedete nešto, popijete nešto....izađete iz busa....šta god. U tom trenutku vaše vreme i osećaj za njega je potpuno drugačiji od oktuženja. Tu nastaje sukob. Večeras kad sam izašla napolje, svesno sam usporavala sebe i uspela sam konačno da dišem u magli! Hodala sam sporije nego kad me uhvati panika i mislila sam na ritam koraka i na disanje i sve je bilo super. Čak mi se dopao osećaj. Zvuči lako kad ovako napišem, ali zapravo i jeste. Samo se pustiš... Lagano.

Beograd se pospremio

2009-11-20T14:51:00.008+01:00

Jutros...

2009-11-19T12:30:00.003+01:00

...kad sam otvorila oči, sreli su nam se pogledi.

High Fidelity

2009-11-18T14:25:00.004+01:00

Nisam više u stanju da se setim koliko puta sam gledala ovaj film. Nekada davno sam pročitala knjigu, ali jedva. Ja imam tu ružnu naviku da, kad kupujem knjigu, prvo pogledam da li je pisana u prvom licu. Ako jeste onda moram da okrenem i da vidim da li postoji fotografija pisca. Ako postoji i ako je ružan, ja ne mogu da čitam. Ne mogu da se uživim u radnju. Ne kažem da se život dešava samo lepim ljudima, daleko od toga, ili da mogu uverljivo da pišu samo lepi ljudi, ne. Ja vizelizujem ono što čitam i kad me nečija faca iritira, taj neko ne može da mi bude glavni junak. Tako je bilo i sa High Fidelity. Nick Hornby je, po meni, tip koji nikako nije mogao da bude tolika faca i da smuva toliko žena. Mada, ako malo bolje razmislim, to su tamo neke engleske (čini mi se) žene, a one padaju na ko zna šta. Međutim, kad sam odgledala film nekoliko puta, uspela sam da isperem njegovu ružnu facu iz sećanja i pročitam nekako knjigu do kraja. E, sad...zašto mi se toliko dopao film pa sam ga gledala milion puta...sem što se jedno vreme davao na TV-u skoro svaki dan? Prvo, da ne lažem, John Cusack mi je super lik i odgledala sam svaki film sa njim koji sam mogla da nađem. Znam da uvek isto glumi, ali je nekako pozitivan lik, simpa. Drugo, šmekerski je odglumio ovu ulogu. Treće, imao je momenat sa Springsteen-om koji jeste potpuno američki, ali me je oborio s nogu. Scena kad on leži na krevetu i ludi jer se tripuje kada ga je Lora u stvari ostavila i šta je sve radila na spratu iznad a da on nije ni pomišljao i kada se pita šta bi The Boss rekao na ideju zvanja svih bivših devojaka i preispitivanja. Ja sam veliki fun Springsteen-a to traje otkad znam za sebe, ne pitajte zašto i kako, prihvatite i idite dalje. Možda nekad skupim hrabrosti da objasnim, ali to je duga priča. Sve u svemu, film je beskrajno šarmantan, što knjiga svakako nije kada vas sa zadnje korice sve vreme posmatra "ono".
Ovaj deo filma koji sam izabrala mi je naročito drag, jer je realan. Pre nekoliko dana mi je jedna starija gospođa rekla da je brak sklapanje ugovora. Nisam to nikad tako doživljavala, ali ja sam preterano romantična, pa verujem da je venčanje u Botaničkoj bašti oličenje sreće, ljubavi i uspešnog braka. Zapravo, ovaj deo filma, ovaj mali monolog na početku i sva ona priča za stolom je suština istine. Romantika prođe vremenom, možda ne skroz, ali se smalči. Razlozi se pretvore u naviku, navika u osećaj sigurnosti i to je nekako to. Posle 20 ili 40 godina sa nekim ne može svaki dan biti vatromet... Svi ti neki drugi ljudi su zanimljivi jer su mistični, nemaju probleme, sa njima je sve smeh...ali nisu realni. Realan život jesu gaće koje se suše na radijatoru, prljavi sudovi u kuhinji i zakrpljene čarape i kakvi god bili naši su ...a baš to, baš ta stvar ih čini potpuno posebnim!