Zoo vrt

Ovaj put neću da filozofiram, samo najtoplija preporuka - posetite ga!

You Can’t always Get What You Want

Evo me opet posle dužeg vremena. Gledam ovaj svoj blog i nešto razmišljam – pretvorio se u omaž Stonsima. Istina, to je ta neka pozitivna energija koja me još uvek vozi i koja me pokreće. Jutros me je sa radija probudila “Start me up” i kao i svaki put kad se to desi, odmah sam budna, ustajem iz kreveta i počinjem da se spremam za posao. Stonsi su u mom životu otkad znam za sebe i iako je moj tata poklonio sve ploče pre nego što sam se rodila, nije me mimoišlo to neko ludilo… Ali da se vratim na ono o čemu sam u stvari htela da pišem…
Tekst pesme ide ovako:
“ You can't always get what you want
And if you try sometime you find
You get what you need”...
Da li uvek znamo šta nam treba? Čini mi se da previše lako upadamo u tu zamku – učini nam se da ono što želimo jeste ono što nam treba. A da li je? Da li smo u stanju da dovoljno razlikujemo potrebu od želje? Ja ne volim da budem sama, ali zapravo kad sam sama tada sam najsmirenija i potpuno fokusirana na život. Potreba da budem fokusirana često bude zamenjena željom da ne budem sama, pa tako lako završim u nekom ludilu tuđeg života koji mi baš i ne prija. Previdim granicu i vidim samo ono što bi ljudi mogli da budu, ali ne i ono što stvarno jesu. Ljudi uvek mogu da budu bolji, ali nema svako herca za to da uhvati život i bude stvarno sve od sebe. Evo me sad opet, sama i fokusirana. Svako jutro se budim uz radio i moje raspoloženje ili želja da počnem dan poprilično zavise od pesme koja me probudi. Pošto ceo dan sedim za kompjuterom, nateram sebe da ujutru uradim vežbe. Sledeća stvar je tuširanje i miris nekog gela za tuširanje kojim počnem dan, u zavisnosti od raspoloženja koje sam zaradila jutarnjom muzikom. Onda ide doručak, koji nije postojao u mom zivotu čitavih dvadeset godina. Kad sve to završim, uzimam bicikl i idem na posao. To je u stvari najbolji deo dana, ta vožnja do posla i jutarnje sunce. Dok vozim, slušam muziku i glava mi je potpuno jasna iako se smenjuje milion misli. Razmišljam o tome šta me čeka na poslu, razmišljam o stvarim koje su se desile prethodnih dana, o onima koje traju već mesecima ili godinama, o tome kako je fenomenalno to jutarnje svetlo na ulici i kako ga većina ljudi ne primećuje. Ne volim da pričam ujutru. Treba mi lagani početak dana i nestresna situacija koja mi napuni baterije. Skoro godinu dana me je budio telefon i nečija priča u mom uvetu. Sada je opet tišina i ja sam ja kad se probudim. Primećujem neke sitnice koje mi mnogo znače, moje misli idu spontano i to je ono što me čini zadovoljnom. A opet… nema nikog sa kim mogu to da podelim, ko će to da razume stvarno i da meni znači to što razume. To je taj rat između “Želim” i “Treba mi”. To nije isto. Ono što želimo, nekad ume da nas optereti i da se pretvori u nešto što počne da nas muči. Kada delimo stvari sa nekim, jednim delom smo mi mi, a jednim delom smo mi taj neko drugi. Koliko smo u stanju da sačuvamo sebe, a koliko da pustimo tog nekog drugog, zavisi od našeg umeća. Ja ne umem dovoljno da sačuvam sebe i doziram to koliko dajem. Svaki put dam sve i ne ramišljam koliko dobijam nazad. Rasipam svoju energiju na sve strane jer mislim da kad imam dobru stvar, treba da je delim, jer je samo tako još bolja. U stvari ne treba sebe da delim na sve strane, jer onda meni ne ostane dovoljno… I tako, evo me opet kako pišem, a vas kako čitate, nešto vam je jasno, nešto baš i nije, ja delim svoje misli sa vama, a vi svoje vreme samnom. Šta vama treba? A šta želite?

Shine a light

2 Days in Paris

Film je prikazan na Festivalu autorskog filma, koji u Beogradu traje jos nekoliko dana. Nisam znala ništa o njemu i otišla sam da ga gledam bez ikakvih predrasuda i sa puno poverenja u Julie Delpy. Početak me je odmah kupio, ali ga neću prepričavati. U stvari, potrudiću se da ništa iz filma ne prepričam, a da ipak nešto napišem o filmu. Smešan je, zabavan, neverovatno životan i realan, pun sitinih svakodnevnih ljudskih situacija, tužan, srećan, divan, ni jednog trenutka dosadan...i povrh svega istinit. Već smo naučili da Julie Delpy glumi u filmovima koji imaju pametne dijaloge, da ih tako slobodno nazovem. Ako ste gledali Before Sunrise i Before Sunset, znate o čemu pričam. E, u ovom filmu ćete se prepoznati, prepoznaćete ljude koje volite, koji su vam prijatelji ili ljubavnici, s kojima ste u vezi ili ste odrasli...sve.
Odavno se nisam toliko smejala u bioskopu, odavno nisam ni toliko plakala. Pogledajte film. Vredi. :)

Klasici

Nedelja je nekako baš zgodan dan za kupovinu knjiga. Grad je uveče dovoljno pun i dovoljno prazan, još kad je hladno i svuda se peče kestenje - milina. Pokušala sam sinoć da pronađem bilo šta od Džejn Ostin, obišla sve knjižare po centru i nisam našla ništa. Malo je reći da su me prodavačice gledale kao da im tražim pola klie nuklearnog otpada, ali da niko ne sazna. Skoro da sam odustala, kad mi je sunce sinulo u Stubovima kulture. "Imamo samo 6 njenih knjiga", izgovorila je prodavačica, "...da proverimo u kakvom su stanju, pošto su to polovne knjige". Nisam htela da joj kažem da je žena i napisala samo 6 romana, jer je umrla relativno rano, pa nije stigla više, ali bilo mi je na vrh jezika. Elem, kupila sam knjige i krenula kući, a onda počela da razmišljam... Kada ste poslednji put čitali klasike? Hajde, hajde, priznajte... u školi, kad ste morali da pročitate za lektiru, a? Cccc...eto, to je problem sa ovim narodom! Izdavaštvo je postalo vrlo unosan posao, svi pišu, svi izdaju, i... kao svi čitaju. Knjiga je sve više i više, ali kakvih. Laka literatura! Nekada se laka literatura nosila samo na more, da se čita na plaži. Sada se čita uvek i svuda. Jedan deo pisaca piše o ratovima, drugi o istoriji koja se stalno menja pa je treba mnogo puta prepričavati i glancati, treći piše samo o svom nezadovoljstvu prema svetu. Knjige više ne služe da bi kod čoveka izazvale osećaj prijatnosti, već da bi mu dale dobar alibi za sve propuste u životu, nerad, neambiciju, bezvolju, apatiju... I tako se stvari komplikuju. Moralne vrednosti više nisu vrednosti, likovi više nisu likovi već blede senke ljudi, ništa se ne mora i sve je površno.
Pokušavam da se setim kada sam poslednji put pročitala (da prevedem na prosti jezik) neku veliku i tešku knjigu sa puno likova i uvodom, razradom, zaključkom, razradom likova, njihovom unutrašnjom dramom, dilemama, životom u pravom smislu reči. Davno je to bilo, Stendalova knjiga Crveno i crno.
E, sad, kad neko ovo čita, može da pomisli da mislim da sam bolja od ostalog sveta....da, možda malo, ali! Volela bih da mi neko kaže da grešim, da ne znam šta pričam, nije mi jasno kako smo došli do ovako niskog nivoa svesti: bitno je da ima para za krpice i kozmetiku(važi kako za žene, tako i za muškarce), bitno je da se ne kuva kod kuće, bitno je da se sedi na skupim mestima, bitno je da se živi brzo. Niko više nema vremena za vođenje ljubavi, niko se više ni ne seća šta ljubav beše - Bitlsi?...ne, ne, ne ...hm, Beri Vajt? ma daaaj, to je baš ljigiš! Emocije nisu više bitne, bitan je broj. Nema promiskuiteta, jer ih svi prave i ponose se njima. Posebna priča je to što se ljudi otuđuju, komuniciraju na nivou kratkih poruka. Mozak više nije u stanju da proizvodi složene rečenice, a zamislite tek koliko mu vremena treba da ih pričita i razume?! To je ozbiljna obrada podataka i može da potraje. Dakle, da bi se čitala prava knjiga, mora da se odvoji neko vreme i posveti takvoj akciji. Vremena nema. Ima toliko bitnijih stvari u životu! Jebeš klasike, oni služe kao rezervna noga od kreveta, veliki su teški i imaju tvrde korice... a zgodni su i za samoodbranu, ali je smaranje vući ih po torbi svaki dan. Ko zna, možda i taj potencijalni napadač bude neki zgodan frajer!

Long time no see...

Gledam nešto ovaj blog i razmišljam šta da napišem... Prošlo je nešto malo više od tri meseca od kako su Stonsi svirali u Beogradu, a ja se još uvek vozim na toj energiji. Nije da se ništa nije desilo u međuvremenu, desilo se mnogo toga.... Džeger je izdao Best of album i sve nas jako obradovao skupivši svoje najveće hitove sa solo albuma. Onda su se isti pojavili u našim radnjama, svi od prvog do poslednjeg. Ko nije u toku, evo sta treba da traži po radnjama :)

1985 She's the Boss








1987 Primitive Cool








1993 Wandering Spirit








2001 Goddess in the Doorway








Best of se jos uvek nije pojavio kod nas, ali evo, samo što nije stigao. Do tada, možete ga naći na hub-ovima i torentima, ali cete svakako ostati uskraceni za onaj DVD deo.

THE VERY BEST OF MICK JAGGER
Track Listing

1. God Gave Me Everything
2. Put Me In The Trash
3. Just Another Night
4. Don’t Tear Me Up
5. Charmed Life*
6. Sweet Thing
7. Old Habits Die Hard
8. Dancing In The Street
9. Too Many Cooks*
10. Memo From Turner
11. Lucky In Love
12. Let’s Work
13. Joy
14. Don’t Call Me Up
15. Checkin’ Up On My Baby*
16. (You Gotta Walk And) Don’t Look Back
17. Evening Gown

*Previously Unreleased

Bonus DVD tracks:

1. Interview With Mick Jagger (2007)
2. God Gave Me Everything (Music Video)
3. Just Another Night (Music Video)
4. Sweet Thing (Music Video)
5. Let's Work (Music Video)
6. Lucky In Love (Music Video)
7. Don't Tear Me Up (Music Video)
8. Dancing In The Street (Music Video)
9. Joy (Excerpt from the documentary Being Mick) (Music Video)
10. (You've Got To Walk And) Don't Look Back (Saturday Night Live, 1978) (Music Video)

I naravno, nikako ne smem da zaboravim odličan soundrtack za film Alfi. Kod nas će se verovatno pojaviti slučajno i tek za 5-6 godina, ali do tada jedan deo muzike možete naći i ovde.

Rolling Stones 14. jul, Beograd

Dakle tako je to bilo sinoć u Beogradu. Fotke su uslikane telefonom, pa nemojte zameriti na kvalitetu i neselekciji. Neću se truditi da napisem tekst, svoju emociju jos uvek ne mogu da pretočim u reči, a i danas ih u novinama ima i previše. Neka slike govore za sebe...