Every day life

Na žalost, brzo se čovek vrati u rutinu odlaska na posao i skoro da zaboravi da je i bio na odmoru. Ostane samo ono osećanje skoro punih baterija, ali ako vas na poslu mnogo jašu i to će brzo da iščili. Svako jutro će vam se činiti da dok se umivate skidate i onu lepu preplanulu boju lica i postajete sve bleđi i bleđi dok ne primetite da su vam i podočnjaci ponovo iskočili. Jedan prijateljica mi je rekla pre neki dan da u jednoj agenciji u inostranstvu ljudi dovode svoje kućne ljubimce na posao i svi su jako srećni i dobro raspoloženi. Moj Srećko bi se verovatno zavukao iza monitora i prespavao čitav dan.
Posle dužeg vremena, ponovo idem busom na posao i skroz mi je zanimljivo. Nedostatak mesta za parkiranje u centru je ucinio svoje - busom je ipak najlakše. Ako imate tu sreću da samo treba da pređete most, onda vam je bus uvek poluprazan ujutru i ne morate da trčite za njim. To je ok - 1 gram stresa manje. Meni ponedeljak mnogo teško pada. Svakog ponedeljka ujutru imam osećaj kao da idem na ispit pa me muči stomak i ne mogu da se sredim. Vikendom potpuno zaboravim na posao, pa se valjda istresiram kad shvatim da moram opet u rudnik.
Jutros sam tako stajala u busu i gledala ljude. U stvari sve je počelo sa frizurom jedne žene, koja je s jedne strane bila skockana, a sa druge je malo flafnula. Bilo mi je smešno pa sam krenula redom da merkam. Nekom vire čuperci, neko se nije ni očešljao, klinke su sve skockane kao da su ustale ranom zorom, ovi stariji su obukli šta su dohvatili, ovi mlađi su se pospremili. Valjda čovek u nekim godinama više ni ne mari za to skockavanje za posao. Zaboravila sam na to kako izgleda masovni odlazak na šljaku. Ovi što idu autom su ili u odelima i već telefoniraju ili su žene pa pevaju na sav glas u autu. Iznenadili biste se koliko žena to radi ujutru. Bolje i to nego da se šminkaju u retrovizoru, recimo.
Dakle, paralelni svet, u njega sam zašla i za sada je skroz zanimljiv. Ima jedan tip, u podzemnom prolazu na Zelenjaku, ujutru peva i svira gitaru. Ne znam od koliko sati mu je radno vreme, ali za moj pojam je mnogo rano previše veseo. Svaka mu čast za entuzijazam i talenat, ali ja ne bih mogla baš tako rano da zabavljam narod. Namršteni ljudi prolaze pored njega, a on peva neke svoje autorske pesme. Sve to mnogo dobro izgleda. Jutros sam uspela da čujem samo delić koji je govorio o nekoj kravi na zelenoj livadi. Baš me zanima p čemu će sutra da peva.

Večeras ovako zvuči...

V

I prođe odmor...

Ovaj je trajao skoro pa dovoljno. Kada posetite mnogo različitih mesta, onda vam izgleda da je odmor duži. Poslednja stanica na ovom mom putovanju je bila Bela Crkva, naravno. Nije tajna da mi se tamo mnogo svidelo prošli put i da sam se vraćala u međuvremenu na kratko. Ovaj put sam i tamo kampovala pored jezera. Zalazak sunca tamo deluje baš moćno i priroda ima svoj ustaljeni ritam - u pola 8 kreće jato vrana, neko vreme kruži nad drvećem sa druge strane jezera dok se ne smesti na spavanje, onda u 9 postaje ozbiljnije sveže pa mora da se ogrne vreća, a 10 sati uveče je već uveliko vreme za spavanje. Život je nekako jednostavan i miran.
Kada sam se vratila juče u Beograd...hm...prvo sam upala u blagu nervozu zbog gužve i buke. Onda me je odmah savladao umor toliko da mi se vrtelo u glavi. Danas me ceo dan muči stomak i sve je nekako previše stresno. Zanimljivo je da mogu da spavam u divljini na 9 stepeni i da ustajem u cik zore i da nemam nikakav problem, da me ništa ne boli, a onda dodjem u grad i sve se promeni u sekundi. To je valjda cena urbanog života.
Ponedeljak na posao...to je ono mesto gde sedite za kompom, klikćete mišem i niste svoji :).

Road trip foto album

Road trip

Sad smo tek na pola puta, ali smo u kilometrima, prešli veći deo. Pre sat vremena smo stigli prevalivši oko 760km od utorka do danas. Ovako je izgledalo do sada: Beograd, Čačak, Užice, Zlatibor, Kokin Brod, Nova Varoš, Uvačko jezero, Zlatar, Sjenica, Pešter, planina Javor, Ivanjica, Čačak, Kraljevo...idemo dalje.
Čudno je vratiti se kući posle svih ovih mesta. Prosto se pitam da li je moguće da posedujem toliko nebitnih i skoro pa nepotrebnih stvari u kući. Kada ste na kampovanju, treba vam dobra vreća za spavanje u kojoj vam neće biti hladno i pored jezera noću na samo 9 stepeni, treba vam jedno metalno lonče u kom ćete skuvati nešto toplo i dobra obuća u kojoj možete puno da prepešačite a da vas ne bole noge. Sve ostalo je manje bitno, pod uslovom da znate gde ste i da niste krenuli na preživljavanje u šumi. Do sada nisam nikad išla na Uvac, ali kampovala jesam. Uvac je prelep, ali je malo teško stići do tamo. Put je jako loš i postaje sve gori, pa ako nemate neko terensko vozilo ne možete da stignete baš svuda gde biste želeli. Kamp kao uređeno mesto sa mokrim čvorom i strujom ne postoji. Svuda su pecaroški kampovi što znači da je druženje sa divljinom zagarantovano u svakom pogledu. Prija takva promena s vremena na vreme, jer onda shvatite koliko ste postali rob komformizma.
Buđenje pored Uvačkog jezera je, meni lično najdraži momenat. Otvorila sam rajsferšlus na šatoru u pola 7 ujutru i susrela se sa maglom belom kao mleko. Probudio me lepet krila čaplje koja je poletela sa obale. Naravno da nisam uspela da je vidim u toj magli. Izašla sam napolje i shvatila da se ama baš ništa ne vidi. Umotala sam se u vreću i sedela neko vreme na obali, ali poprilično je dosadno buljiti u maglu. Posle par sati, osvanuo je predivan sunčani dan bez i jednog jedinog oblaka. Iskoristili smo ga za šetnju po šumi i okolini, sve do druge strane jezera.
Srećkovo iskustvo je verovatno mnogo zanimljivije od mog, ali na žalost ne ume da ga ispriča. Istina, bio je isprepadan prvi dan, ali se brzo prilagodio prirodi. Čak je u Ivanjici bazao po šumi i komšiluku po mrklom mraku i vratio se sam. Nisam očekivala da će se tako dobro prilagoditi, jer mačke obično ne podnose promenu prostora. Ovaj je ipak više vezan za ljude nego za prostor i voli da landra.
Sad bih ja mogla verovatno da pišem naširoko o tome gde sam bila i kako mi se sve to svidelo, ali ne znam koliko se rečima može dočarati sve to. Zaista je predivan osećaj stajati na vrhu planine i gledati svu tu divlju prirodu oko sebe. Tišina ima poseban zvuk tamo gore, šuma takođe, mir je stvarno mir i prosto vam bude glupo i da govorite naglas da ga ne biste pokvarili. Tako nekako ni ja sad nemam potrebu baš mnogo da pričam.

Opet mala pomoć drugarima muzičarima

Na prodaju Amati, Tenor sax, iz 1963. odlično očuvan, sa dva usnika i koferom. Cena 300 €, a osoba koju treba kontaktirati je Nikola 064/1529467 .

Petak, prvi dan godišnjeg odmora!

Auggie

Sećate se filmova "Smoke" i "Blue in the face"? Sigurno se sećate pošto ih ovih dana prikazuju na TV1000. Onda se verovatno sećate i da glavni lik u filmu, Auggie, svako jutro fotografiše jedan isti ćošak. Sva sreća pa postoji Flickr i u njemu svašta nešto zanimljivo. Dakle, predstavljam vam Auggie-a. Obavezno pogledajte i ostale setove njegovih fotografija, odlične su.

Žuta

Žuta boja je sunce. Ona je topla boja, kao i crvena i narandžasta. Može biti topla, kao rumeno žuta, a može biti i hladna, kao limun žuta. Kao boja svetlosti, podjednako podstiče dugačke i srednje talase na koje oko reaguje, ali ne i kratke. Svetlu, čistu žutu, je najlakše videti i često se dešava da ljudi koji ne vide druge boje, vide žutu. Zbog toga se ona najčešće koristi za podlogu saobraćajnih znakova, a vrlo često i za obeležavanje visoko opasnih supstanci i otrova. Žuta je, kao i crvena, boja suprotnosti. Sa jedne strane, ona je vesela, topla, predstavlja sreću i uživanje i vrlo je omiljena kod dece. Simboliše mudrost i inteligenciju, ublažava paniku i nervozu, štiti od depresije tokom sivih dana. Izoštrava memoriju i koncentraciju. Ako imate žutu u svom poslovnom prostoru, pomoći će vam da lakše donosite odluke i jasno vidite stvari. Sa druge strane, žuta označava ljubomoru, kukavičluk i prevaru.

U Egiptu, žuta je boja žalosti i smrti, dok je u Japanu boja hrabrosti i odvažnosti. U Indiji je zaštitna boja trgovaca. U vreme davnih ratova, žene su nosile žute trake kao znak nade i iščekivanja voljenih osoba. Za vreme II svetskog rata, Jevreji su morali da nose žute trake oko ruke, kada su bili van logora. Pravila su se menjala zajedno sa vremenom. U slikarstvu, žuta boja je korišćena kao boja jeseni ili boja sunca. Kao boja jeseni, mešana je sa crvenom, naranddžastom i braon da bi se njome predstavilo bogatstvo toplih tonova. Kao boja sunca, mešana je sa belom da bi dočarala sjaj jutarnjeg sunca ili sa narandžastom i crvenom da bi se predstavilo sunce na zalasku.

Nedelja je žuti dan u sedmici, u Njujorku je zaštitna boja taksija, a i koristi se kao izraz "žuta štampa", da bi se objasnila kategorija treš magazina. Kada dizajnirate žutom bojom, treba da znate da pored plave i ljubičaste izgleda hladnije nego što zapravo jeste, a da pored crvene i narandžaste može da dočara vatru. Uz zelenu može predstavljati svežinu i proleće, dok samostalno korišćena u raznim valerima može simbolizovati leto. Ako želite da predstavite high-tech efekat, kombinujte je uz crnu i sivu.

Nebo iznad Zemuna

Место за размишљање

Има једна окука на реци,
тамо доле, губи се у шумама и адама
тамо понекад навраћам
газећи босим ногама житки песак
до колена
Кад пожелим да у тишини размишљам
отиснем се само са рукама у џеповима
и пешачим ивицом,
пешачим тако, све док не падне мрак
са теретом неба на раменима
и тако се добро осећам
док ходам испод звезда
тако ми је добро
да пожелим да се никад не окренем
и вратим
(Дарко Тодоровић, 8. 9. 1990.)

Cold Cold Heart

Making Music

Veliki fotograf

Sreća, sreća, radost

Ponedeljak je dan koji niko ne voli. Verovatno je najgori trenutak onaj kada otvorite oči ujutru i pomislite - da, danas je ponedeljak, ne nije više vikend. Još ako odete na posao, a posla nema puno, to je tačno da se spalite na radnom mestu. Dan nikako da prođe. Međutim, kada se nekako i dokotrlja tih pet sati i krenete kući jedino što možete i morate da uradite je da spasete taj dan od potpune propasti. E, onda pravac - reka.
Nije nam se išlo kući danas posle posla, pa smo otišli na Dunav. Prvo na klopu a onda na novi kej. Izgradilo se baš i sve nekako izgleda kao na moru. Lepo je i nije gužva. Komarci počinju tek oko osam. Gore, na početku, ili za nekog na kraju, kod Široke staze je najbolje. Ima tih malenih splavova na kojima ljudi pecaju. Odaberete neki, sednete i uživate. Naiđe neki čamac, malo digne talasiće, ljuljuškate se, a tamo ispred zalazi sunce. Gledate ga kako vam prvo zalazi za patike, pa onda iza brda, a čini se da je vreme stalo. Onda kad počne prvi napad eskadrile, krenete lagano kući ili sednete u neki od kafića i gustirate kafu.
A onda sutra opet iz početka... pa spasete još jedan dan, pa još jedan i još... a onda sledeće nedelje odete na kampovanje na odmor ;).

I tako opet....Petak

KCB

Kad reši čovek da se kulturno uzdiže...

Tako mu i treba! Krenuli smo danas krug po centru da vidimo šta se izlaže u nekoliko galerija. Svi troje radimo mnogo i retko se i viđamo u poslednje vreme, pa je to i bila prilika da se isćaskamo na miru.
Prvo mesto, Galerija ArtGet na spratu KCB-a, izložba fotografija - Fragmenti, fotografije - Fabio Zgroj. Jako dobra izložba i vrlo zanimljiva. Iznenadiće vas koliko ste se odvikli da gledate fotografije nastale NEdigitalnim aparatom, snimljene na filmu sa zrnom. Iznenadiće vas i to koliko vam se promenio kriterijum i shvatićete da biste sami, verovatno, dobar deo izloženih stvari obrisali, jer biste smatrali da su neuspele fotografije. Naravno da nisu, samo nas je digitalno, nestvarno doba poprilično pokvarilo.
Drugo mesto, Galerija Singidunum - izložba fotografske sekcije ULUPUDS-a. Ja sam član Dizajn sekcije koja je pre ove, imala svoju izložbu. Bilo me je sramota da je pomenem. Na fotografskoj me je sramota što sam uopšte i bila. Nije u pitanju kvalitet fotografija. Kada posle KCB-a, gde su sve fotografije u istim ramovima lepo okačene i sređene, odete u Singidunum, imate utisak da ste došli na vašar. Sve fotografije su u različitim ramovima, kako se kome svidelo, a neke nisu u ramovima uopšte, velike, male, iskrivljene, loše zakačene, one male imaju ogromne paspartue pa se fotka ni ne vidi, ove velike su nekako čudno odsečene pa fali deo kadra. Ima nekoliko baš dobrih, ali su one u dramatičnoj manjini. Naravno u pitanju su sve eminentna imena domaće fotografske scene. Zanimljiv detalj je i to da je velika većina izložila fotografije koje je napravila pre deset i više godina. Naravno svaki autor je imao po jednu fotografiju, jer je prostor mali. Tako su se neki naši baš poznati fotografi pojavili sa jednim malenim delom od pre toliko mnogo godina i ostane vam samo da se pitate - a šta su uradili do sada? NEprijatan osećaj, baš.
Treće mesto, Muzej primenjene umetosti - nema nikakve postavke.
Četvrto mesto, Galerija grafičkog kolektiva - Zhou Jirong, grafike. Zanimljivo, ali samo to. Od fotografija je pravio štrihove i tako dobijao prolaz crne, a onda preko toga otiskivao ploče u boji i dobijao zanimljive kompozicije. Malo neuobičajeno za istočnjačke grafike, ali sveže za ovaj prostor.
Peto mesto, kafe Simbol, kafa i Ice tea, šta ko voli.
Nije da smo baš oduševljeni današnjim rezultatom naše malene kulturno - uzdižuće ekskurzije, ali nije ni da je sasvim propala. Potrefilo se da nam je interesovanje svima nekako najviše vezano za fotografiju, pa smo se danas time i bavili. Probajte sami da istražite šta to od umetnosti ima da se vidi u našem gradu ovih dana i kako vam se to dopada. Baš me zanima ...

Plava gitara