July 31, 2012
July 29, 2012
Drage komšije...
U zgradu sam se doselila pre malo više od 4 godine. Prva komšinica do mene, živela je sama sa psom. Bila je ok. Srećko je često sedeo na simsu, kod nje na prozoru, ali nikad se nije žalila. Pas je bio star i nije im smetalo. Više se brinula šta ako padne (treći sprat). Kada se doselite u novu sredinu, trudite se da budete ok prema starosedeocima. Ljubazno - dobar dan - dobro veče - kako ste - hoćete i vi liftom - ta neka obična uljudna komunikacija. Ipak svi živite u istoj kući. Naša zgrada ima 5 spratova, pa je samim tim i zajednica manja. Svi su u zgradi zavoleli Srećka i imali su potrebu da svoje oduševljenje podele usput sa nama . I to je ljudski.
Posle dve godine, prodao se stan na petom spratu. Došli neki novi ljudi. U početku su bili nekako čudno rezervisani, jedva da su progovarali, ali nešto se mislim, pa to je normalno kad dođeš u novu sredinu. Treba ti neko vreme da pohvataš ko je iz zgrade, a ko ne. Kome treba da kažeš "dobar dan", a kome baš i ne moraš. Posle tri godine, komšinica do mene je prodala stan. Dugo se tu renoviralo, gulili se zidovi, strugao pod, sve. Uselili se neki ljudi čudni. Prvo što su uradili - zalepili (!!!) su nekim lepkom drvenu ogradicu na Moju terasu. Dohvatili sa svog prozora. Nije im prijalo da im se Srećko setka po simsu. Ok. Glupo je što nisu rekli - e, sredi to, smeta nam - nego mi je samo jedno jutro osvanula ograda, ali ajd. Onda sam počela da ih srećem. Mladi bračni par sa malim detetom i drugim na putu. Nikad ne kažu dobar dan. Nikom. Nikad nikog ne gledaju. Onako napadno baš. Sve se mislim, pa dobro, možda su oni stvarno bolji od svih nas. Ko zna gde su živeli pre ovoga, navikli na luksuz. Jbg! Nekoliko puta smo se sreli na vratima lifta. Ona situacija kad ne možete da se napravite da ne vidite nekog ko je ispred vas i izlazi iz lifta u koji vi taman krenuli da uđete. Ja kažem "dobar dan", a oni... Oni obično ispuste neki neartikulisani zvuk koji je pola mumlanje a pola izraz iznenađenja u nepredviđenoj situaciji. Ništa im ne fali, videla sam da pričaju među sobom. Bar to znam! Na Medaku su mi prve komšije bili gluvonemi bračni par i svaki put kad bi se sreli siti bi se ispričali. Ljubazni neki ljudi bili skroz. Ali ovi...
Nisam ja neko ko se posećuje sa komšijama. Nisam baš ni neka pričalica. Ali ne mogu da se pravim da neko ne postoji, srećem ga svaki dan! Ovde su svi u glavnom pitomi. Imaju životinje, nemaju kućni savet, ali se lepo slažu. Idemo dalje...
Došlo je leto. Vrućina. Ovi novi, doseljenici, privremeni indijanci, imaju neke čudne navike - ostavljaju smeće noću ispred vrata da stoji do ujutru. E, sad, to noću je u stvari rastegljiv pojam. Nekad to počne od 6 popodne, a nekad od 10. Nema pravila. Prođete kroz hodnik i tačno vidite gde žive "novi". Ispred svakih vrata stoji po par razvaljenih kesa sa svim i svačim. Možete da zaključite šta su večerali, to je na površini. Selila sam se po raznim krajevima grada i nisam to nikad do sada imala prilike da vidim. Gadno je. Vrućina je i to vonja! A i što bih ja morala da gledam nešto što ni oni sami ne žele da gledaju u svojoj kući! Čudno jedno šta sve narodu padne na pamet. Na primer scena - drugi sprat - velika kesa sa smećem, mala kesa sa smećem do nje, a onda još dve kore od lubenice smorane u neki najlon po sred otirača. Sve to frljnuto ispred stana. Onda vi tako, kao kroz minsko polje, preskačete tuđe smeće dok idete ka svom stanu. Vrhunac ludila se desio sinoć. Vraćali smo se kući nešto posle 9, a komšije do nas, Oni Što Ćute, već pospremile po kući i izbacile napolje višak.
Da ne živim tu, vrata pored, bilo bi mi smešno. Ovako počinjem da se nerviram i žarko želim da se preselim negde drugde. Gde su ovi ljudi živeli pre nego što su se doselili u stan do mene?! Volela bih da znam gde je to ova scena normalna. Znam, problem je što ne postoji taj kućni savet. Istina. Ali meni dođe da ga izmislim. Ovi "novi" to i onako ne znaju, a i ne zanima ih. Lepo uzmem i isprintam papiriće sa tekstom:
Posle dve godine, prodao se stan na petom spratu. Došli neki novi ljudi. U početku su bili nekako čudno rezervisani, jedva da su progovarali, ali nešto se mislim, pa to je normalno kad dođeš u novu sredinu. Treba ti neko vreme da pohvataš ko je iz zgrade, a ko ne. Kome treba da kažeš "dobar dan", a kome baš i ne moraš. Posle tri godine, komšinica do mene je prodala stan. Dugo se tu renoviralo, gulili se zidovi, strugao pod, sve. Uselili se neki ljudi čudni. Prvo što su uradili - zalepili (!!!) su nekim lepkom drvenu ogradicu na Moju terasu. Dohvatili sa svog prozora. Nije im prijalo da im se Srećko setka po simsu. Ok. Glupo je što nisu rekli - e, sredi to, smeta nam - nego mi je samo jedno jutro osvanula ograda, ali ajd. Onda sam počela da ih srećem. Mladi bračni par sa malim detetom i drugim na putu. Nikad ne kažu dobar dan. Nikom. Nikad nikog ne gledaju. Onako napadno baš. Sve se mislim, pa dobro, možda su oni stvarno bolji od svih nas. Ko zna gde su živeli pre ovoga, navikli na luksuz. Jbg! Nekoliko puta smo se sreli na vratima lifta. Ona situacija kad ne možete da se napravite da ne vidite nekog ko je ispred vas i izlazi iz lifta u koji vi taman krenuli da uđete. Ja kažem "dobar dan", a oni... Oni obično ispuste neki neartikulisani zvuk koji je pola mumlanje a pola izraz iznenađenja u nepredviđenoj situaciji. Ništa im ne fali, videla sam da pričaju među sobom. Bar to znam! Na Medaku su mi prve komšije bili gluvonemi bračni par i svaki put kad bi se sreli siti bi se ispričali. Ljubazni neki ljudi bili skroz. Ali ovi...
Nisam ja neko ko se posećuje sa komšijama. Nisam baš ni neka pričalica. Ali ne mogu da se pravim da neko ne postoji, srećem ga svaki dan! Ovde su svi u glavnom pitomi. Imaju životinje, nemaju kućni savet, ali se lepo slažu. Idemo dalje...
Došlo je leto. Vrućina. Ovi novi, doseljenici, privremeni indijanci, imaju neke čudne navike - ostavljaju smeće noću ispred vrata da stoji do ujutru. E, sad, to noću je u stvari rastegljiv pojam. Nekad to počne od 6 popodne, a nekad od 10. Nema pravila. Prođete kroz hodnik i tačno vidite gde žive "novi". Ispred svakih vrata stoji po par razvaljenih kesa sa svim i svačim. Možete da zaključite šta su večerali, to je na površini. Selila sam se po raznim krajevima grada i nisam to nikad do sada imala prilike da vidim. Gadno je. Vrućina je i to vonja! A i što bih ja morala da gledam nešto što ni oni sami ne žele da gledaju u svojoj kući! Čudno jedno šta sve narodu padne na pamet. Na primer scena - drugi sprat - velika kesa sa smećem, mala kesa sa smećem do nje, a onda još dve kore od lubenice smorane u neki najlon po sred otirača. Sve to frljnuto ispred stana. Onda vi tako, kao kroz minsko polje, preskačete tuđe smeće dok idete ka svom stanu. Vrhunac ludila se desio sinoć. Vraćali smo se kući nešto posle 9, a komšije do nas, Oni Što Ćute, već pospremile po kući i izbacile napolje višak.
Ovaj mali beli smotuljak (za one koji nisu prepoznali) je dečija pelena!!!
Da ne živim tu, vrata pored, bilo bi mi smešno. Ovako počinjem da se nerviram i žarko želim da se preselim negde drugde. Gde su ovi ljudi živeli pre nego što su se doselili u stan do mene?! Volela bih da znam gde je to ova scena normalna. Znam, problem je što ne postoji taj kućni savet. Istina. Ali meni dođe da ga izmislim. Ovi "novi" to i onako ne znaju, a i ne zanima ih. Lepo uzmem i isprintam papiriće sa tekstom:
"Dragi komšija, molim Vas da svoje smeće ne ostavljate više ispred vrata, već da ga bacite na za to predviđeno mesto. Ono što ne želite u Vašem stanu, ne ostavljajte u Našoj zgradi. Hvala na razumevanju. Srdačan pozdrav,
Kućni Savet."
Onda krenem redom i zalepim na svaka vrata sa ovakvim prizorom! Znam da se neće potresti, ali bar ću ja da se izduvam i manje besnim u sebi!
July 26, 2012
July 23, 2012
July 21, 2012
July 20, 2012
July 17, 2012
July 16, 2012
July 13, 2012
July 11, 2012
July 07, 2012
July 06, 2012
Bio jednom jedan Mačak...
Jednog dana je došao kući, klopao, tražio da ga pustimo napolje i više se nije vratio. To je bilo pre mesec i po dana. Eto tako...
Srećko je došao u moj život sa jednim zadatkom - da me spase! Ela ga je donela nekoliko dana posle Darkove sahrane sa idejom da me natera da brinem o nekom, o nečem, o sebi. Da hranim nekog, pa usput da nahranim i sebe. Da neko spava kod mene u krilu, pa da usput i ja zaspim. Donela ga je u malenoj plavoj kutiji od Polino dečijih cipela. Anjinih. Kad sam je otvorila unutra je bilo još manje nakostrešeno stvorenje. Nije mjauknuo kao što to obično rade mačići, samo me je gledao. Imao je jedva mesec dana i trebalo je da dođe kasnije, ali bolje što nije. Kasnije se desila ta neka bolest i svi ostali mačići iz legla su uginuli.
Tako smo mi počeli da se družimo. Iz prve je naučio gde je klonja i šta se s njom radi. Od prvog dana je spavao u mom krevetu, sklupčan kod mojih nogu. Po nekad, kad sam baš bila neutešno tužna, spavao je gore, pored ramena. Sada, kada razmišljam o tim prvim danima, moram da priznam da je jedino čega se istinski sećam, u stvari vreme provedeno s njim.
Kada je malo porastao, počeo je da ljubomoriše. Polomio je nekoliko Darkovih poklona, čisto da se zna ko je glavni u kući. Sam je naučio da pokaže sa čime hoće da se igra. Skapirao je da se nešto radi sa ključevima u vratima pre izlaska iz kuće. Kada je hteo napolje, u početku, peo se na kutiju pored vrata i šapom udarao ključeve. Kasnije je skapirao da je dovoljno samo da zagrebe po istim. Sam se vraćao kući.
Preživeli smo tri padanja sa terase, jedno kampovanje i jedno trovanje. Zadnjih meseci je imao običaj da legne na mene i obuhvati me šapama. Nekako kao mali čovek.
Posle četiri godine, dok sam se vraćala sa groblja, pomislila sam kako sam konačno ok. Ponovo sam mogla da udahnem dubokoa, nisam više imala napade panike u punom autobusu, nije me više ništa bolelo. Srećko je uspeo da me spase od mene same. Valjda je i njemu to bilo jasno, pa je rešio da ode svojim putem.
Kada udomite mačka, u startu morate da znate da on skita. On osvaja teritoriju, tuče se sa ostalim mačorima i lovi. Ako je sit, lovi iz zabave. Morate da znate i to da mačori koji skitaju, u proseku žive 4-5 godina. Morate da znate i to, da kada vam veterinar kaže da vaš mačak iz Titela ima divlje krvi, znači da nema sile koja će da ga zadrži ako reši da ode. Morate da znate i da se nekim mačorima hormoni ne smire nikad. I sve to znate u teoriji... I sve mislite da je to samo priča i da se neće desiti... I mislite da je tu negde i da će da se vrati za par dana... A ono prođe mesec i po. Onda se setite da ste sami želeli da to čupavo mače iz Polino kutije izraste u mačka sa stavom i ličnošću, a ne nekog običnog glupog koji samo jede i spava...
Ok sam. Samo mi nedostaje... Samo to.
Srećko je došao u moj život sa jednim zadatkom - da me spase! Ela ga je donela nekoliko dana posle Darkove sahrane sa idejom da me natera da brinem o nekom, o nečem, o sebi. Da hranim nekog, pa usput da nahranim i sebe. Da neko spava kod mene u krilu, pa da usput i ja zaspim. Donela ga je u malenoj plavoj kutiji od Polino dečijih cipela. Anjinih. Kad sam je otvorila unutra je bilo još manje nakostrešeno stvorenje. Nije mjauknuo kao što to obično rade mačići, samo me je gledao. Imao je jedva mesec dana i trebalo je da dođe kasnije, ali bolje što nije. Kasnije se desila ta neka bolest i svi ostali mačići iz legla su uginuli.
Tako smo mi počeli da se družimo. Iz prve je naučio gde je klonja i šta se s njom radi. Od prvog dana je spavao u mom krevetu, sklupčan kod mojih nogu. Po nekad, kad sam baš bila neutešno tužna, spavao je gore, pored ramena. Sada, kada razmišljam o tim prvim danima, moram da priznam da je jedino čega se istinski sećam, u stvari vreme provedeno s njim.
Kada je malo porastao, počeo je da ljubomoriše. Polomio je nekoliko Darkovih poklona, čisto da se zna ko je glavni u kući. Sam je naučio da pokaže sa čime hoće da se igra. Skapirao je da se nešto radi sa ključevima u vratima pre izlaska iz kuće. Kada je hteo napolje, u početku, peo se na kutiju pored vrata i šapom udarao ključeve. Kasnije je skapirao da je dovoljno samo da zagrebe po istim. Sam se vraćao kući.
Preživeli smo tri padanja sa terase, jedno kampovanje i jedno trovanje. Zadnjih meseci je imao običaj da legne na mene i obuhvati me šapama. Nekako kao mali čovek.
Posle četiri godine, dok sam se vraćala sa groblja, pomislila sam kako sam konačno ok. Ponovo sam mogla da udahnem dubokoa, nisam više imala napade panike u punom autobusu, nije me više ništa bolelo. Srećko je uspeo da me spase od mene same. Valjda je i njemu to bilo jasno, pa je rešio da ode svojim putem.
Kada udomite mačka, u startu morate da znate da on skita. On osvaja teritoriju, tuče se sa ostalim mačorima i lovi. Ako je sit, lovi iz zabave. Morate da znate i to da mačori koji skitaju, u proseku žive 4-5 godina. Morate da znate i to, da kada vam veterinar kaže da vaš mačak iz Titela ima divlje krvi, znači da nema sile koja će da ga zadrži ako reši da ode. Morate da znate i da se nekim mačorima hormoni ne smire nikad. I sve to znate u teoriji... I sve mislite da je to samo priča i da se neće desiti... I mislite da je tu negde i da će da se vrati za par dana... A ono prođe mesec i po. Onda se setite da ste sami želeli da to čupavo mače iz Polino kutije izraste u mačka sa stavom i ličnošću, a ne nekog običnog glupog koji samo jede i spava...
Ok sam. Samo mi nedostaje... Samo to.
Biciklom do mora
Za neke neostvariv san, za neke tema o kojoj ni ne razmišljaju, a za nas samo još jedna pustolovina kojom dokazujemo da je sve moguće i da ništa nije neostvarivo...
Stefan Lukić i Adam Starčević su na biciklama prešli put dug 600 km u aprilu ove godine od Čačka do Bara, ali zanimljivom i neoubičajnom trasom preko planina Jabuke i Durmitora, spustivši se u Risan na bokakotorskom zalivu odakle su primorjem vozili do Bara. Sredina aprila svakako nije preporučljivo vreme za vožnju po visokim planinama a ono što je dvojicu Čačana čekalo na tim mestima ne može se rečima opisati.
Od autora dokumentarnog filma ''Biciklom do Hilandara'', Stefana Lukića, stiže novo ostvarenje ''Biciklom do mora''.
Subscribe to:
Posts (Atom)